Zašto je Lav Tolstoj mrzeo Vilijama Šekspira

Iako je Vilijam Šekspir jedan od najpopularnijih pisaca svih vremena, ljubav prema njegovom stvaralaštvu nije univerzalna. Među onima koji nikada nisu bili spremni da mu odaju počast kao najvećem dramatičaru u istoriji čovečanstva bile su i neke od njegovih podjednako slavnih kolega poput Džordža Bernarda Šoa, Dž. R. R. Tolkina i Voltera, ali nijedna od njihovih kritika ne može se meriti sa prezirom koji je prema Bardu osećao Lav Tolstoj.



Tolstoj protiv Šekspira

Kao neko ko je odrastao u aristokratskoj porodici, autor „Rata i mira“ se veoma rano susreo sa Šekspirovim opusom i bio je vrlo razočaran kada je shvatio da apsolutno svi iz njegovog okruženja dela kao što su „Hamlet“, „Kralj Lir“ ili „Magbet“ smatraju „vrhuncem savršenstva“. Za razliku od njih, Tolstoj ne samo da nije uživao u čuvenim dramama već je prilikom čitanja osećao „neopisivu odvratnost, dosadu i nedoumicu“. Šekspirove šale za njega su bile „neukusne“, a igre reči „neduhovite“. Jedini lik čijem karakteru pristaje Šekspirov nadobudni, izveštačeni jezik je, po njegovom mišljenju, bio pijani Falstaf.

Kada je zamolio Ivana Turgenjeva i Afanasija Feta – dvojicu pisaca koje je izuzetno cenio – da mu objasne šta Barda čini tako posebnim, njihovi odgovori bili su krajnje nejasni, lišeni jezičke preciznosti i promišljenih uvida, kojima inače obiluje njihova proza. Tolstoj se nadao da će vreme učiniti svoje i da će pod stare dane možda zavoleti Šekspira, ali kada je, po ko zna koji put, u 75. godini života ponovo pročitao sva njegova dela, postalo mu je jasno da se ništa nije promenilo i odlučio je da svoje kritike i zapažanja iznese u pisanoj formi.

Esej „O Šekspiru i drami“, objavljen 1906. godine, nedvosmislen je napad na Šekspirovo zaveštanje i institucije koje su doprinele učvršćivanju njegove pozicije u književnom panteonu. Objasnivši na samom početku teksta da njegovo mišljenje o Šekspiru „nije posledica slučajnoga raspoloženja ili lakomislenog stava prema predmetu, nego rezultat mnogostrukih, upornih pokušaja usklađivanja svoga mišljenja sa ustaljenim pogledima svih obrazovanih ljudi hrišćanskog sveta“, Tolstoj prelazi u napad. On odmah dovodi u pitanje Šekspirov talenat kao takav i nastoji da na primerima (podrobna analiza „Kralja Lira“) dokaže da ovaj „ne može biti prihvaćen ne samo kao veliki i genijalan već ni kao najprosečniji pisac.“

Šekspir, tvrdi on, svoje likove proizvoljno smešta u bezbroj neverovatnih i neprirodnih situacija, a njihovi postupci i reči gotovo da nikada „nisu posledica njihovog karaktera i prirodnog toka događaja“. Zbog svega toga, ocenjuje Tolstoj, „čitalac ili gledalac ne samo da ne može saosećati sa njihovim patnjama već se, čak, ne može ni zainteresovati za ono što čita ili gleda.“ Slično ostalim ruskim piscima svog vremena, Tolstoj se trudio da svakom liku podari specifičan karakter, određen njegovim uzrastom, polom i okolnostima u kojima živi. Njegovo plemstvo govorilo je posebnim tonom i posedovalo bogat rečnik, dok su njegovi pijani seljaci mrmljali i zaplitali jezikom. Kod Šekspira pak, „ono što govori jedno lice, moglo bi se staviti u usta drugoga. Po karakteru govora ne može se prepoznati ko govori.“

Razlog zbog koga se Šekspiru pripisuje veliko majstorstvo, zaključuje on, leži u činjenici da „Šekspir stvarno ima osobinu koja pri površnom posmatranju, uz igru dobrih glumaca, može izgledati kao veština slikanja karaktera. Ta se odlika sastoji u njegovoj veštini da vodi scene u kojima dolazi do izražaja razvijanje osećanja.“

Slepa vera u Šekspira

Ono što je Tolstoja najviše iznenađivalo bila je spremnost Šekspirovih obožavalaca da svome idolu „priteknu u pomoć“ kada osete da ga tuđe mišljenje ugrožava i obruše se na kritike neistomišljenika ne osećajući potrebu da racionalno argumentuju svoje stavove. „I ja sam uopšte kod Šekspirovih poklonika“, piše Tolstoj, „pri svojim pokušajima da dobijem objašnjenje njegove veličine, nailazio na takav stav kakav sam sretao i kakav se obično sreće kod pristalica nekih dogmi koje se ne prihvataju rasuđujući nego verujući.“

U drugom delu eseja Tolstoj iznosi svoje spekulacije o poreklu religije koja se s vremenom formirala oko Šekspira. Prateći hronologiju akademskog interesovanja za Šekspirovo stvaralaštvo, on zaključuje da je ključnu ulogu u spasavanju Šekspira iz blata jeftine zabave za najšire mase odigrao niko drugi do nemački velikan Gete.

Razočarani izveštačenošću i hladnoćom francuskih drama koje su ih nekada inspirisale, nemački intelektualci odlučili su da se okrenu Šekspiru, čiju su sklonost da emocije pretpostavi razumu i idejama smatrali pogodnim temeljom za izgradnju nove škole romantičarskog pripovedanja. Bila je to škola o kojoj Tolstoj nije imao visoko mišljenje. On ih na jednom mestu u svom eseju optužuje da su „izmišljali čitave estetske teorije“ kako bi svoja mišljenja preobrazili u činjenice. „Baš ti kritičari-estete pisali su dubokoumne rasprave o Šekspiru (napisano je 11.000 tomova o njemu i stvorena je čitava nauka – šekspirologija); publika se sve više interesovala, a učeni kritičari sve više tumačili, to jest zapetljavali i hvalili.“

Iako je način na koji Tolstoj piše očigledno obojen njegovim ličnim predrasudama, sasvim je tačno da su akademski krugovi verni sledbenici politike „kako vetar duva“ i da promene njihovih stavova nisu uvek motivisane „beskompromisnom potragom za znanjem i samo znanjem“. Danas, recimo, verovatno niko ne bi porekao istinitost tvrdnje da Šekspir opstaje tu gde jeste ne zbog neporecivog kvaliteta njegovih dela već zbog činjenice da od njega zavise karijere ogromnog broja naučnih radnika i umetnika.

Orvelov odgovor Tolstoju

Budući da je Šekspir već vekovima mrtav, zadatak da odgovori na optužbe ruskog pisca na sebe je preuzeo njegov sunarodnik Džordž Orvel. Nakon što je priznao da je jedan deo onoga što Tolstoj tvrdi istinit, Orvel u nastavku eseja pod naslovom „Lir, Tolstoj i budala“ (1947) iznosi čitav niz ubedljivih razloga zbog kojih bi trebalo čitati Šekspira, ukazujući pritom na moguće izvore Tolstojevih predrasuda i rupe u njegovoj argumentaciji.

Kada je reč o Tolstojevoj oceni da je Šekspir loš pisac, Orvelov odgovor je sasvim jednostavan: „Na kraju krajeva, ne postoji nikakav drugi test književnih zasluga osim dugovečnosti, što je samo po sebi pokazatelj mišljenja većine.“

Razlike između Tolstoja i Šekspira ne mogu se svesti samo na pitanje ukusa. Tu se pre svega radi o sudaru dva potpuno različita pristupa životu i umetnosti, i upravo to je vrsta diskusije koju je Orvel želeo da stavi u prvi plan. Njegov možda najzanimljiviji doprinos ovoj raspravi bilo je to što je ukazao na sličnosti između Tolstoja i Šekspirovog lika koga je ovaj najviše mrzeo – kralja Lira. Oba starca odrekla su se svojih titula, imanja i članova porodice verujući da će ih to učiniti srećnim. Umesto toga, dočekali su kraj života lutajući po pustari kao ludaci.

Autor: Tim Brinkhof
Izvor: bigthink.com
Prevod: Jelena Tanasković