Obeležavanje smrti, pre negoli dana rođenja, jedino dolikuje majstoru strave i užasa.
Edgar Alan Po je umro 7. oktobra 1849. godine u četrdesetoj godini života, nakon što su ga pronašli u slivniku zabačene ulice u Baltimoru, Merilend. Neki veruju da je umro od prekomerne doze opijuma, drugi od trovanja alkoholom, treći od upale pluća, a neki čak i da je po sredi bilo ubistvo. Niko ne zna pravu istinu. Okolnosti koje okružuju njegovu smrt doprineće mistifikaciji njegovog lika. Sablasno je i istovremeno začuđujuće koliko je smrt čoveka, koji je poznat po tome što je stvorio najstrašnije priče, kao poručeno obavijena velom misterije i sumnje.
Imao sam tu sreću da sam se sa Poom prvi put susreo kada sam kao devetogodišnjak prvi put čuo „Gavrana“ u izvedbi Kristofera Vokena. Samo mi je to trebalo. Bio sam opčinjen još od prvih stihova: „Jednom jedne strašne noći…“
Savremnici, koji su ga znali kao nesmotrenog kockara sa nepopravljivom strašću prema alkoholu i za koga se verovalo da ovisi o opijatima, potcenjivali su Poa za života. Dugo nakon njegove smrti, Poova dela utkala su se u srž američke kulture. Njegov uticaj, naročito na američku fikciju, fantastiku i film, ne može se osporiti. Čik pronađite jedan horor film iz prošlog veka koji ne odaje počast tvorcu „Gavrana“. U tome nećete uspeti. Čak je i NFL klub iz Baltimora (
Baltimore Ravens) omaž ovom slavnom književniku.
Međutim, kako godine odmiču, počinjem da primećujem da sve manje ljudi čita Poova dela, iako
znaju za njega. Slično kao što su za Princa, nakon njegove smrti, više znali zbog brenda i imidža koji je osmislio, pre nego li zbog doprinosa muzičkoj umetnosti. Umesto da čitaju klasične priče poput „The Cask of Amontillado“, savremeni čitaoci se radije okreću delima poput „Isijavanje“ ili „Isterivač đavola“. Iako ne želim da umanjujem značaj ili valjanost potonjih knjiga, moram da priznam da mi smeta što se sve manji broj čitalaca interesuje za autora koji je bio ključan za nastanak savremenih književnih hitova. Kako bih ispravio taj propust, a verovatno se i bolje osećao, sakupio sam činjenice koje ukazuju na to zašto je Edgar Alan Po i dan-danas bitan za književnost.
Po je bio prvi veliki američki pisac koji je pisao kratke priče.
Priče su žanr koji mi, knjigoljupci, uzimamo zdravo za gotovo. Mnogi književni kritičari su smatrali da su priče „jeftinija“ verzija romana i da od pisaca ne zahtevaju mnogo truda. Po se, međutim, ipak posvetio ovom žanru jer je mogao da uvidi vrednost kratke forme koju će u budućnosti zadobiti, te je objavio triler „
Vilijam Vilson“ i petparački horor „Ligeju“ koji je napisan pod uticajem droga. Postavljanje temelja američke kratke forme otvorilo je vrata književnim velikanima poput Kurta Vonegata i Reja Bredberija, od kojih su obojica tvrdili da je Po izvršio ogroman uticaj. Ne smemo zaboraviti da napomenemo da su Poove priče neverovatni književni podvizi sami po sebi. Skromno mogu da tvrdim da je „
Izdajničko srce“ najbolja priča koju je napisao neki Amerikanac. Ukoliko je nikada ranije niste čitali, spremite se da vas intrigira, zastraši i preplaši.
Po je izmislio detektivski žanr.
Svi živimo u ubeđenju da je Šerlok Holms ser Artura Konana Dojla pokrenuo žanr misterije i detektivskih romana. Neće biti tako! Dojl je bio pod velikim uticajem prvog fiktivnog detektiva iz Poove priče „
Ubistva u Ulici Morg“, makar prema zapadnjačkim standardima. Detektiv u pitanju je Francuz Ogist Dipen. Nikada niste čuli za njega? On je ekscentrični Parižanin koji rešava raznorazne misterije i poseduje specifičan talenat da se začuđujuće detaljno posveti proučavanju uma kriminalca. Zvuči vam poznato? On vam je Šerlok Holms sa francuskim naglaskom!
Po je prvi američki pisac koji je živeo isključivo od pisanja.
Zašto bi ga ova činjenica učinila važnim? Zar nije bio neuspešan, pitate se? Nije li umro od pijanstva i siromaštva? To sve jeste istina, ali njegov izbor da bude pisac po profesiji bila je radikalna odluka. Američki pisci su se pisanjem bavili u slobodno vreme. Činovnici su bdeli noćima kako bi dovršili svoje romane. Kočijaši su vreme između vožnji koristili da preformulišu svoje stihove. Nekada se nije smatralo da se od pisanja može živeti. Po je krenuo putem koji je bio suprotan tadašnjim kulturološkim poimanjima. Živeći nezavisnim životom, nije proveo ni jedan jedini dan bez dugovanja. Nikada nije uspeo da se oporavi na ličnom ili društvenom nivou. Ali ovakvim životnim izborom, Po je ukazao na to da biti pisac u Americi ne znači da je pisanje samo hobi, već način života. Njegov izbor produbio je dosege književne umetnosti i stotine autora treba da mu zahvali na tome.
Autor: Met Gilik
Izvor: booktrib.com
Prevod: Aleksandra Branković