Zašto ili volimo ili mrzimo Irvinga

Irving je pisac za kojeg svi kažu – ili vam se dopada ili ne. Takvi su i njegovi likovi. Irving je poput svog junaka Garpa oduvek želeo da bude pisac. I on je izdao prvi roman vrlo mlad, koji se nije prodavao. Studirao je sa Vonegatom, što mora da je ostavilo svog traga. I on je zlostavljan u mladosti kao Homer i ismevan kao Oven Mini. On je opšteomiljeni pisac koga terete da je snob, i na opšte zadovoljstvo svih, odbacuju ga snobovi. Jedan od apostola američke književnosti (uz velika imena poput Normana Majlera i Džona Apdajka), on je odavno sebi osigurao mesto u panteonu američkih književnih velikana ali i status svačijeg omiljenog pisca od kredibiliteta. Šta Irvinga čini omiljenim genijem američke popularne kulture?



Irving u svom najboljem izdanju levitira na granici između surovo ozbiljne parodije i blesave igrarije sa likovima koji su poput crtanih junaka. Sva siročad, zlostavljeni, ismevani i marginalizovani njegova su deca i likovi. Otuda i dikensovsko nasleđe, i snaga biblijskih poteza, u čudnoj mešavini sa američkim sitkomom. Njegovi romani su malo iskrivljena slika koja je za nijansu preterana, pa zato možemo da joj se smejemo. Ako su Simpsonovi najavili Trampa, Irving je najavio i Simpsonove, i Family Guy-a i BoJack Horsman-a. To su Oven Mini, Garp i Homer Vels, velike lude popularne kulture kojima se smejemo jer mislimo da baš nismo poput njih. Dok i sami ne ispadnemo komično slični onome što ismevamo.

Pripovedanje je vrcavo, ujedno i iskrivljeno i komercijalno ogledalo društva. Ta zavodljivost, kada je najuspešnija, genijalna je. Niko ne zna da piše o zlostavljanju, mučnim i teškim temama a da čitalac sve vreme (kao na groblju ili u crkvi) baš tad ne poželi da se nasmeje. Kao i sa najboljim humorom, dvostrukost neukusne šale upravo širi značenjsko polje koje ona obuhvata, koje može i ne mora da bude ozbiljno. Baš ta konstantna napetost drži nas zaptivene za stranice, dok na granici parodije i surove realnosti, odigrava se ogoljavanje sveta koje je mučno zabavno.

Karikature, deformiteti u ljudskom obličju i bravurozne igrarije perverzne Irvingove mašte postaju prostor za preispitivanje moralnih i vrednosnih značenjskih polja od kojih je sazdan naš svet. Na putu junak sreće druge junake koji su njegov odraz, ljude koji mu oblikuju sudbinu, koji su i sami prenatrpani književnom glazurom, više parabole i alegorije sazdane od apstraktnih ideja i književnog iskustva nego ljudi koje ćete sresti u svom životu. A deluju toliko živopisno. Opet ta specifična, irvingovska mešavina književnog i stvarnosnog. Taj paradoks Irvinga čini i knjiškim piscem i populistom koji ne zazire od kiča, kod koga često sve blešti od literarnih referenci i melodramatičnih ukrasa.

Irvingovi likovi svi do jednog imaju proročke kvalitete, jer prorok je pomalo odvojen od ovog sveta, ne pripada mu i došao je ovde da dâ oprost ljudima koji su zabludeli. U ovaj svet bačeni kao u igricu Super Mario, jednodimenzionalni, osuđeni su da nastavljaju svoju uzaludnu rabotu po automatizmu, jer je igra (pisanje) tako osmišljena, na smeh svih nas, taj lik je smrtno ozbiljan u svojoj luckastoj raboti – da nastavi da živi iako je osuđen na odbacivanje i nerazumevanje.

On na život običnih ljudi gleda sa čuđenjem, ali ih i voli i razume. Ispašta zbog njih ali ih ne osuđuje. Čitanje njegovih knjiga ima liturgijsku funkciju pročišćenja i razumevanja sopstvene gluposti. Neki likovi su malo slaboumni, malo genijalni. Njegove smešne male kreature koje uvek gule neki sizifovski kamen služe kao ubogi božji ljudi: da svojim čuđenjem kažu nešto neobično neprikladno i istinito o onima oko sebe. I svi do jednog su svoji, jer na kraju oni postaju (doslovno) sveci, a Irving vrhunski prvosveštenik svih ubogih, nesrećnih i siromašnih. Apokrifna jevanđelja savremene književnosti, njegovi romani ponovo ispisuju sve grehe i promašaje savremenog sveta.

Irving je možda prvosveštenik ali zasigurno i mag. Na kraju krajeva, njegovi romani su i vrhunska književna konstrukcija u duhu devetnaestovekovnih bravuroznih zanatlija. Poznato je da su mu uzori Čarls Dikens i Tomas Hardi. Irving je kao i svaki vrhunski pripovedač sigurno prevarant. U stanju je da pripoveda o najbanalnijim epizodnim elementima radnje na pedeset strana, zavede nas da potpuno skrenemo sa glavnog puta radnje. A onda se ispostavi da je to brižljivo osmišljena slagalica koja se uklapa u širu sliku koju pažljivim čitanjem sklapamo. Skupljamo mrvice koje nam tako plemenito baca na tom čitalačkom hodočašću od sedamsto strana. I zato ne smemo da odvojimo pogled sa stranice. Irivng voli da se igra boga i njegovo pripovedanje je poigravanje sa smrtnicima-čitaocima.

Dodatno komercijalnim piscem karakteriše ga sklonost ka melodramatičnom koja ga čini mamcem za televizijske ekranizacije. Ponekad pomislim da je vašarski mađioničar, jer bezočno poseže za velikim filmskim efektima. Začudnost njegovih glavnih junaka garantuje mu poziciju moralnog demijurga, a on koristi sopstvenu nesreću da od nje stvara glamurozne epopeje čija je svrha pripovedanje koje uživa samo u sebi. Često pomislim da je njegovo samozadovoljavajuće pripovedanje brbljanje egomanijaka, sumanutog stvaraoca koji nas sve muči svojom pravovernim viđenjem sveta.

Jedna čitateljka na Laguninom sajtu je rekla da nije dovoljno kada Irving napiše sedamsto strana. I potpuno je u pravu.

Autorka teksta: Nevena Milojević