Izdavač je u tom trenutku obavljao poslednje pripreme za štampanje mog drugog romana, knjige pod nazivom „Srećni par“. Brak je ideja vodilja celokupnog zapleta; prvo poglavlje počinje veridbom, a zatim pratimo šta se sa našim verenicima dešava do venčanja. Zašto sam odlučila da pišem o tome ako nikada nisam bila na venčanju? Zato što sam smatrala da je to odlična tema za knjigu. Za mene je brak poput ekstremnog sporta: navijam za one koji se njim bave, ali nemam nikakvu nameru da u tome i sama učestvujem.
Brak je sjajna pripovedačka alatka. On povezuje ljude koji se u normalnim okolnostima nikada ne bi sreli, a idealan je i za kreiranje raznih konfliktnih situacija. Osim toga, u pitanju je društveni fenomen za koji smo svi čuli. Svako od nas zna bar osnovne detalje o sklapanju braka u zajednici ili kulturi kojoj pripada. Te informacije prikupljamo usput, iz komunikacije sa drugim ljudima, ali i iz umetnosti i medija. Zbog toga nisam imala nikakvih problema sa pisanjem o venčanju. Oko sitnijih detalja mi je pomoglo istraživanje, ali uglavnom sam mogla da se oslonim na znanje koje sam stekla zahvaljujući decenijama izloženosti romanima, poeziji, slikarstvu, tekstovima pesama i filmovima.
Svesni sve manjeg interesovanja za brak kao instituciju, mnogi se danas pitaju da li će uspeti da preživi kao tema u književnosti i filmu. To pitanje se postavlja već decenijama; roman „Bračni zaplet“ Džefrija Judžinidisa iz 2011. pristupa ovoj temi iz postmodernističkog ugla. Njegova protagonistkinja, studentkinja engleske književnosti na Univerzitetu Braun, mora da se odluči između dva muškarca upravo u trenutku kada piše diplomski rad o romanima Džejn Ostin i
Džordž Eliot, autorki koje su bile pravi majstori bračnog zapleta.
Stopa sklapanja brakova je u neprestanom padu. Činjenica da se mladi sve ređe odlučuju na odlazak pred matičara izaziva nelagodnost u izvesnim segmentima društva, ali ne bi se moglo reći da je iznenađujuća. Za današnje mlade parove, koji jedva mogu da priušte sopstveni stan, svadbena torta sigurno nije u vrhu liste prioriteta. Ali ono što konzervativce širom sveta zaista plaši nije to što sve manje mladih stupa u brak, već podatak da sve manji broj njih to uopšte želi. Sve manje je, naime, onih koji su spremni da uđu u dugoročne romantične veze, a još manje da za to traže blagoslov okruženja. Sve manje je mladih koji procenjuju sopstvenu vrednost na osnovu tradicionalnih merila uspeha i čeznu za nuklearnom porodicom.
Nemojte me pogrešno shvatiti, ne želim da kažem da oni koji stupaju u brak nisu u stanju da samostalno razmišljaju. Čak mi se čini da su mladi koji danas povlače taj potez daleko odlučniji i obavešteniji od onih koji su to činili pre nekoliko decenija, upravo zato što ovu važnu odluku sve ređe donose pritisnuti tuđim očekivanjima. To su ljudi koji imaju konkretne, lične razloge za ulazak u brak – ljudi poput mojih nedavno venčanih prijatelja. Nemoguće je, ipak, ne primetiti da je broj onih koji se venčavaju iz konformističkih razloga u stalnom opadanju.
Sasvim je logično pretpostaviti da će promenu odnosa prema bračnom zapletu u stvarnom životu pratiti i ona u umetnosti. Široko je rasprostranjeno shvatanje da su autorke iz 19. veka – Džordž Eliot, sestre Bronte, Džejn Ostin – romantizovale instituciju braka. Romani Džejn Ostin su naročito poznati po svojim „srećnim završecima“. Ali ako bolje obratimo pažnju na bračni život njenih sporednih likova, videćemo da je on daleko od idealnog. Osim šačice izuzetaka (Vestonovi u „Emi“ ili Kroftovi u romanu „Pod tuđim uticajem“), većina bračnih drugova su ili mrtvi ili se neprestano prepiru. Da, Ostinova nam u poslednjem poglavlju obično govori da će život glavne junakinje nadalje biti srećan, ali imajući u vidu autorkinu sklonost ironiji, njene reči ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo.
Tema braka dominantna je i u anglofonoj književnosti 20. veka, ali umesto da pratimo događaje koji prethode venčanju, mnogo češće dobijamo uvid u ono što se dešava posle. Bračni (i vanbračni) odnosi predstavljaju ključni element „Uliksa“
Džejmsa Džojsa, „
Ljubavnika ledi Četerli“
D. H. Lorensa, „Gospođe Dalovej“ Virdžinije Vulf i većeg dela opusa
Toni Morison, koja je još kao dete bila velika obožavateljka Džejn Ostin. Iako se u svojim romanima uglavnom ne bavi brakom kao takvim, Morisonova čitaocu nudi podjednako suptilne opise bračnih zajednica. Kao i kod Ostinove, u njenim knjigama ima i dobrih (brak kao izraz slobode izbora među robovima u „
Voljenoj“), i loših (Mejvisin nasilni muž u „Raju“) i užasnih (bukvalno svi parovi u „
Solomonovoj pesmi“) brakova.
Ne smemo zaboraviti ni revolucionarne prikaze istopolnih veza, sa krajnje realističnim opisima svih njihovih mana, u delima pisaca poput Džejmsa Boldvina, Džune Barns i Džejn Bouls. I iako još nisu postali mejnstrim, takvi prikazi su u 21. veku svakako daleko dostupniji.
The Late Americans, drugi roman mladog američkog pisca Brendona Tejlora, priča je o svakodnevici grupe homoseksualaca u kojoj svi junaci jednostavno žive svoj život i nikome nije nametnuta uloga „predstavnika“ svoje zajednice. Romani
Young Mungo Daglasa Stjuarta i
The Seven Moons of Maali Almeida Šehana Karunatilake opisuju društvena previranja u različitim delovima sveta, ali njihovi zapleti počivaju na temi zabranjene ljubavi između dva muškarca.
Od objavljivanja romana
With Teeth Kristen Arnet do filma „Tar“ Toda Filda, sa Kejt Blančet u glavnoj ulozi, 2022. je bila godina realističnih – i stoga često problematičnih – priča o istopolnim brakovima. To, naravno, ne znači da se u ponudi ne mogu naći i šarmantne, duhovite i romantične knjige čiji su junaci pripadnici LGBTQ+ zajednice, poput dela nigerijske autorke Akveke Emezi ili debitantskog romana
Rosewater Engleskinje Liv Litl.
Šta nam onda preostaje da uradimo sa bračnim zapletom? To, pre svega, zavisi od pisca. Monika Ali je prošle godine objavila sjajni roman
Love Marriage, u čijem središtu je priča o jednom braku. Uspeh te knjige, međutim, mnogo više govori o njenom književnom talentu nego o važnosti braka u savremenom društvu. Stvorite lik vredan pažnje i čitaoci će ga zavoleti – potpuno je nebitno da li pišete o rođendanskoj zabavi, takmičenju u bacanju frizbija ili venčanju. Dobri pisci će verovatno biti u stanju da nam objasne zašto je njihovim junacima brak toliko važan. Ali moraće da se potrude. Više ne mogu da se oslone na pretpostavku da je to ono što čitaoci očekuju.
Kada sam pisala svoj drugi roman, nisam to činila s namerom da srušim instituciju braka. Nije mi bio cilj da pokrenem talas razvoda, ali ako do toga nekim slučajem dođe, shvatiću to kao kompliment. Namera mi je bila da svom fiktivnom venčanju priđem sa dozom radoznalosti i bez predrasuda, da zaplet prilagodim osobenostima junaka, a ne da ga guram u milion puta upotrebljeni kalup. Dobro sam razmislila o karakterima likova, njihovim željama i ponašanju. Kada sam sa tim završila, ostalo mi je samo da otkucam tekst.
To je ono što želim i ljudima u stvarnom svetu: da procene šta je najbolje za njih, i smisle kako da do toga dođu. Bilo bi lepo kada bi više ljudi shvatilo da brak nije obaveza već izbor, kao i da romansa ne mora biti preduslov za lično ispunjenje. Sloboda da odlučujemo o sopstvenom životu je sjajna stvar. Saznanje da je veliki broj čitalaca spreman da prihvati nekonvencionalne hepiendove ohrabriće pisce da o njima pišu.
Autor: Niša Dolan
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković