Uzbudljiva i živopisna je slika bitke na Pločniku koja je prethodila padu Niša i ona je jedini otvoreni sudar turskih i srpskih snaga u kome su Srbi uspeli da pobede.
Da nije bilo narodnih pevača, da nisu poneki pismeni monah ili derviš beležili šta se zbivalo tokom turskog osvajanja Rumelije (kako su Turci nazivali Evropu), o tragičnim, krvavim zbivanjima u srećnom kraljevstvu Srba, koje je dva veka bilo najbogatija i najnaprednija država Balkana, ne bi se znalo skoro ništa. Od tih skromnih ostataka hronika, narodnih epskih pesama i legendi Dejan Stojiljković sklapa istorijski mozaik i piše romane od kojih se prvi, „Duge noći i crne zastave“, pojavio pre pet godina, a sada je objavljen „Olujni bedem“, oba u izdanju Lagune.
Stojiljković je svojim prvim romanom pobudio radoznalost čitalaca za srednjovekovne istorijske romane čija se radnja odvija na našem tlu, a u „Olujnom bedemu“ piše o sudaru turskih osvajača i srpskih vitezova koji su preživeli prvi turski nalet. Kako je autor objasnio za Nedeljnik, naslov novog romana odnosi se na tursku „oluju“ pred kojom se isprečio srpski junački „bedem“ od vitezova Reda Zmaja zaduženih od svog gospodara kneza Lazara Hrebeljanovića, najmoćnijeg vladara posle Nemanjića, da spreče osvajanje Niša, jednog od najvažnijih i najbogatijih utvrđenih gradova kneževine Srbije na kraju 14. veka.
Stojiljković (koji je rođen i živi u Nišu) kaže da je nastojao da „Olujni bedem“ bude u svakom pogledu bolje delo od „Dugih noći i crnih zastava“, knjige koja je postala srpski bestseler sa 30.000 prodatih primeraka. Za „Olujni bedem“ autor je inspiraciju nalazio u delima istoričara Marka Šuice, koji je vrstan poznavalac tog nemirnog vremena od propasti nemanjićkog carstva do turskog osvajanja Smedereva 1459, kada je Srbija nestala sa evropskih mapa i postala deo Osmanskog carstva.
Stojiljković otkriva da je lik derviša, jednog od nekoliko naratora u romanu, „pozajmio“ od Meše Selimovića kome je svojim romanom odao svojevrsni omaž. Na pitanje otkuda se u roman „ušetao“ derviš, čija su promišljanja štampana kurzivom, Stojiljković je rekao da se odgovor na to pitanje krije u nekom od narednih romana. Autor je odabrao da piše istorijske romane o propasti srpske srednjovekovne države, kao i da njima oda počast srpskim piscima kao što je pesnik Miodrag Pavlović, koji mu je zbirkom pesama „Velika Skitija“ (1972), posvećenom našem srednjem veku, otkrio kako se može sintetizovati jezik. Inspirisao ga je, kazao je pisac, i Vasko Popa, a veoma mu je korisna bila pomoć dvojice stručnih konsultanata dr Miloša Ivanovića i dr Aleksandra Uzelca.
„Olujni bedem“ bi mogao biti uspešniji od romana „Duge noći i crne zastave“, slojevitije je pisan, sa jednim tokom radnje u nekom mitskom kraju, gde vlada vila rusalka, a u centru pažnje je kefalija Nenada, lik gospodara bogatog srednjovekovnog grada poput Niša; svi likovi, a posebno vitezovi Reda Zmaja, mnogo bolje su dočarani. Priča je puna obrta i ima veoma buran zaplet, a opisi dvoboja, mitskih bića daju knjizi izvesnu bajkovitost iako ima mnogo surovih prizora, što čitaoca podseća da prati zbivanja u veoma nasilnom vremenu.
Uzbudljiva i živopisna je slika bitke na Pločniku koja je prethodila padu Niša. Ta bitka je jedini otvoreni sudar turskih i srpskih snaga u kome su Srbi uspeli da pobede. Pisac je najavio da će sledeći roman, koji će biti treći tom buduće tetralogije, verovatno biti završen do kraja godine.
Autor: Vera Kondev
Izvor: nedeljnik.rs