Pitanje sadržano u podnaslovu knjige cilja na sve opštiju bojazan: šta će se desiti kad neminovan proces dalje robotizacije i puštanja u pogon nadljudske artificijelne inteligencije bude napredovao toliko da će na razne načine možda ugroziti naše živote? Šta može krhko čeljade da očekuje od nove vrsta bića i sprava koja, kao i mi, imaju inteligenciju – doduše, superiornu – ali ne i emocije?
Na ova, i na (neiz)brojna druga srodna pitanja u knjizi „
Život 3.0“ pokušava da odgovori švedsko-američki fizičar i kosmolog
Maks Tegmark. Autor to čini veoma smireno i postupno, pa se na momente stiče utisak da je on neka vrsta dobrostivog psihijatra koji umiruje brojne tehnoskeptike i tehnofobe. U rečenom duhu, knjiga započinje krajnjom interakcijom pisca i publike: pitanjem „mislite li da bi nadljudska veštačka inteligencija (VI) mogla da nastane u ovom veku?“ a zatim i preporukom onima čiji je odgovor negativan, da preskoče uvod i počnu čitanje od prvog poglavlja. Koje započinje dobrodošlicom u razgovor, po autoru najvažniji što se ovoga doba tiče: u dijalog o potpunom prelasku „kulturološkog“ u „tehnološki“ stadijum života. Osim pitanjima čitaocu, tekst je premrežen raznim pomoćnim grafikonima i ilustracijama, od kojih bar jedna služi da razgraniči mitove o nezaustavljivom napretku VI od činjenica po kojima, između ostalog, superinteligencija „se može dogoditi za nekoliko decenija, vekova ili nikad. Stručnjaci za VI nisu saglasni i mi to jednostavno ne znamo“. Rečena nepoznanica je po autoru plod našeg logičnog nepoznavanja budućnosti i svega što ona može doneti. Međutim, Tegmark ne nudi neizvesnost kao poslednju utehu tehnoskepticima i tehnofobima. Autor razmatra moguće scenarije razvoja superinteligencije, od kojih je većina argumentovano usmerena na potencijalno miran saživot ljudi i razvijene VI. Problem bi nastao samo onda ako ne bismo programirali ciljeve superinteligentne veštačke inteligencije tako da budu svrstani uz naše.
Autor obrađuje sklisku temu kroz primere iz raznih oblasti i, gde god može, vlastitog života, čime dodatno pojačava empatiju prema čitaocu. O temeljnosti pristupa svedoči Tegmarkova analiza svih raznorodnih pojmova koje učestalo koristi u svojoj knjizi (inteligencija, memorija, računanje, učenje, razum, svest, smisao...). Kako bi nam približio glavnu temu štiva, on je raščlanjuje, na veštačku inteligenciju za istraživanje svemira i VI za finansije odnosno proizvodnju, transport, energetiku, zdravstvo, komunikaciju, nuklearno naoružanje... te na pravno-etičke kontroverze vezane za centralno pitanje („buduće robotske sudije mogle bi da imaju praktično neograničenu memoriju i kapacitet za učenje /.../ samim tim što su nepristrasne, kompetentne i transparentne. Njihova efikasnost ih čini još poštenijim“). I onima koji se plaše da će inteligentne mašine sve više menjati konvencionalne radnike, Tegmark nudi zasnovano optimistički odgovor: „To ne mora da bude loše, sve dok društvo preraspoređuje mali deo bogatstva koje veštačka inteligencija stvori kako bi svima bilo bolje /.../ Savet današnjoj deci što se tiče karijere: idite u profesije koje mašine loše obavljaju – one koje podrazumevaju ljude, nepredvidivost i kreativnost.“
„Život 3.0“ je, sve uzev, važna knjiga jer argumentovano i sistematično opovrgava bojazni sve većeg broja ljudi da će razvoj veštačke inteligencije izmeniti život na zemlji na štetu ljudskog roda.
Autor: Domagoj Petrović