Zar ne pišemo svi o ljubavi?

 
Treći roman Čimamande Ngozi Adiči „Amerikana“ je priča o dvoje nigerijskih emigranata koji se vole i traže preko kontinenata. To je knjiga o ostavljanju i usamljenosti i razdvajanju klase i rase. To je i knjiga o kosi: ravnoj nasuprot afro frizuri; o diskretnim tenzijama koje postoje ne samo između belih Amerikanaca i nigerijskih imigranata već i između Afrikanaca i afričkih Amerikanaca, između onih svetlije i tamnije puti, između novih i starih imigranata, a iskrenost ove knjige – naročito po pitanju roda – uznemirila je mnoge. „Znala sam da će se to dogoditi“, kaže Adiči. „Ne mogu da napišem takvu knjigu i onda da se čudim što su ljudi uznemireni. Ali to mi nije bila namera“. Smeši se. „Mada sam spremna na to da bih napisala knjigu.“

Srećemo se u Njujorku gde je Adiči došla povodom nagrade za svoj roman „Amerikana“ (reč se odnosi na Nigerijce koji su se vratili kući posle života u SAD) koji je proglašen za najbolji roman po mišljenju Nacionalnog kruga književnih kritičara. Sa 36 godina, Adiči ima tri cenjena romana iza sebe. Njen prvi „Purpurni hibiskus“ (2003) bio je u širem izboru za Man Bukerovu nagradu i užem za Orindž nagradu koju je dobila 2007. godine za svoj drugi roman „Pola žutog sunca“. „Amerikana“ je objavljena 2014. godine u broširanom izdanju, a 2013. godine je snimljen istoimeni film po njenom romanu  „Pola žutog sunca“. Adiči je u poziciji da radi ono šta joj odgovara – kao na primer da deli svoje vreme između SAD i Lagosa gde ima kuću. Zapravo, da joj suprug ne radi u Baltimoru, kaže, verovatno bi sve vreme živela u Lagosu a u SAD dolazila u šoping. Ciči od smeha.
 
Moda igra važnu ulogu u „Amerikani“. Ifemelu, heroina, dolazi u SAD sa 19 godina i suočava se sa izborom: kakvu verziju sebe da stvori u novoj zemlji. Usvaja, a potom i odbacuje lažni američki akcenat. Pegla svoju kosu do izbezumljenja da bi je „evropeizovala“ a potom se vraća afro frizuri. (Roman počinje scenom u frizeraju van Prinstona gde šest sati sedi dok je  frizerka Afrikanka sa nevericom sluša kako priča da će se vratiti kući). Počinje da piše blog Rejstint ili Raznorazna opažanja neameričkih crnaca o američkim crncima (nekada poznatim kao crnje) gde kataloguje osude i simpatične neuspehe, uključujući i činjenicu da u Americi, kaže, svima konstantno dijagnostifikuju mentalne bolesti koje ne postoje na njenom kontinentu. Niko, razmišlja Ifemelu, nema „napade panike“ u Kinšasi. „Da li stvari počnu da postoje samo kada dobiju ime?“

Ovi aspekti romana opisuju lična iskustva Adičijeve po odlasku iz Nigerije kada je imala 19 godina kako bi studirala u SAD – iako Ifemelu ostaje 13 godina u Americi, Adiči se kući nije vraćala „svega“ četiri godine. Oštra je po pitanju samouverenosti belih Amerikanaca, lakoće koja dolazi sa duboko ukorenjenim privilegijama. Opisuje oca dece koju čuva kao „potpuno svesnog sopstvenog šarma“. Tu je muškarac sa kojim se viđa, beli Amerikanac po imenu Kurt koji je bolno osetljiv i svestan brojnih rasističkih problema sa kojima se ona suočava a istovremeno pokazuje „infantilni kvalitet.... koji podjednako ceni i koga se gadi“. Kada se Ifemelu viđa sa Blejnom, afroameričkim profesorom na Jejlu, konačno otkriva šta joj nedostaje; crta ameroafrikanstva. „Nije dovoljno besna“, piše Adiči, „zato što je Afrikanka a ne Afroamerikanka“. Tek po dolasku u Ameriku Ifemelu počinje da razmišlja o rasi. „Postala sam crna tek kada sam stigla u Ameriku.“

To je tipično nigerijski odgovor, kaže Adiči, ukorenjen u istoriju i kulturne stavove njene zemlje zbog kojih, smeje se, Nigerijce mrze širom Afrike. Odrasla je u porodici srednjeg staleža, bila je ćerka akademika i peto od šestoro dece. Dok su njena braća i sestre ispunili želje roditelja i postali „veoma odgovorni“ – „lekar, farmaceut, inženjer“ – Adiči je tražila da napusti medicinsku školu i ode u SAD da studira „komunikacije“ ukoliko dobije stipendiju. Roditelji su bili začuđeni ali su pristali. „Mislili su da sam malo čudna, ali moji roditelji su divni, progresivni su. Iz tog perioda je ostala jedna porodična šala: „Podsećam ih da su me podržali zato što mi je sestra već bila lekar. Da ona to već nije bila, ne bi mi dozvolili da napustim medicinsku školu a naročito ne zbog toga što me taj izbor nije činio srećnom.“
 
U poređenju sa strogim obrazovnim sistemom u kojem je odrasla, američki sistem je izgledao ekstremno opušten. U „Amerikani“ Ifemelu je zadivljena što studenti otvaraju usta iako nemaju bogzna šta da kažu; kako svi dobijaju desetke i mogu nekoliko puta da polažu testove. Kako su svi „puni znanja, ali ne o temi predavanja, nego o tome kako se pohađa nastava“.

U poređenju sa njima, Adiči kaže da se osećala neadekvatno. „Sećam se prve godine, sedela sam na predavanju i gledala unaokolo potpuno zbunjena. Pitala sam se o čemu oni to pričaju. Bila je to neka vrsta performansa. I osećala sam se tako neadekvatno jer nisam to umela. Mislim da sam u jednom tenutku naučila da igram igru ali to jednostavno nisam bila ja. Veoma mi je teško da se proseravam“.

S obzirom na to kako se muškarci i žene ponašaju na sastancima, stiče se utisak da njene inhibicije imaju veze i sa polom.

„Tačno. Kada žene nešto i kažu, ne samo da će ih pre ignorisati već će i same žene prihvatiti da ih ignorišu. Pa će se ređe nametati. To se ređe dešava u Nigeriji. Žene u korporativnim okruženjima su mahom glasnije“.

Zbog čega je to tako? „Zato što iako postoji mnogo rodne gluposti u Nigeriji, mislim da je zapadnim ženama više stalo da ih vole. A ako vas vole a žensko ste, to ima neko određeno značenje. U Nigeriji, žene šefovi su neustrašive. Ljudi koji rade za njih, muškarci i žene, veoma ih poštuju. Ali to su žene koje pažljivo koriste rodne stereotipe kada se vrate kući. A ako daju intervju, moraju da kažu da ih suprug  podržava i dozvoljava im...“.

Adiči je 2012. godine održala govor o feminizmu na TED konferenciji u Londonu koji je nekih godinu dana kasnije Bijonse iskoristila u svom singlu „Flawless“, a Adiči briljira na tu temu. Kritike koje je dobila za „Amerikanu“ nisu, na njeno iznenađenje, bile vezane za rasu već za pol, naročito zbog Ifemeline neženstvenosti. „Čula sam od mnogih žena, naročito crnkinja, da im se nije dopala Ifemelu.“

Zato što je toliko teška? „Da. Čujem da smatraju da nije zahvalna što ima dobrog muškarca. O tome govorim! Zašto da bude zahvalna na muškarcu? Da li isti standardi važe i za muškarce? Ne. I tako ona bez razloga prevari dobrog muškarca i biva razapeta zbog toga, a da su uloge zamenjene i da je u pitanju bio muškarac...“ Sleže ramenima. Ništa bitno.

Najpogrešnije shvaćeni lik u romanu je Kimberli, žena za koju Ifemelu radi kao bejbisiterka i koju čitaoci doživljavaju kao rasistu. Adiči kaže da je inspiracija za Kimberli jedna osoba koju poznaje i da je nameravala da je prijateljski zadirkuje. (Na primer, Kimberli uvek pokazuje na crnkinje običnog izgleda i govori kako su lepe u bezuspešnom pokušaju da pokaže Ifemelu da nije rasista.)

„Ne mislim da je Kimberli rasista. Ona je tip liberalnog, dobronamernog Amerikanca. Toliko dobronamenog da ne zna kako da se izbori sa rasom. Postoji nešto u tome što mi je veoma smešno. Pričati o rasi u SAD veoma brzo se pretvori u demonizaciju.“

Postoji jedan rasistički incident u romanu koji se izdvaja, kaže Adiči. Kada radnik tepih servisa dođe u veliku kuću bračnog para za koji ona radi i od Ifemelu pomisli da je gazdarica kuće. To se dogodilo Adiči kada je bejbisitovala u bogatom predgrađu Filadelfije.

„Sećam se da sam otvorila vrata i njegovo lice je bilo takav kliše: pogledao me je i lice mu se srozalo. Nešto  kao: 'Ne mogu da verujem da radim za crnca.' Takav stav je imao. A onda sam ja rekla da je gospođa Tako i Tako rekla da će doći i iznenada je počeo prijateljski da se ponaša.“



Bilo je zabavno staviti takve stvari u roman, kaže, kao i sakupljati iskustva njenih prijatelja – imigranata u SAD i Velikoj Britaniji. Ifemelin dugogodišnji ljubavnik Obinzi odlazi u London i generalno mu je loše tamo i biva deportovan pošto mu ne upali brak zarad zelene karte. Ovu crticu je zasnovala na iskustvima nekoliko prijatelja koji su bili u toj situaciji i Adiči se čini da je to nešto – „tajno društvo imigranata gde upoznajete ljude i odmah imate osećaj da su došli bez dokumenata“ – o čemu se nije dovoljno pisalo u fikciji. To joj je dalo šansu da koristi čitav spektar engleskog jezika, od Londona preko Lagosa do istočne obale SAD.

U ovom trenutku, njen engleski je „potpuno zbunjujuć“, kaže, „senzibilitet mi je nigerijski. Išla sam u školu u SAD. Posle Lagosa, London mi je najdraži grad. Odrasla sam pišući britanski engleski. A onda sam otišla u SAD i iznenada promenila način na koji pišem neke reči. Otac mi je bio užasnut time. Ja sam dugo vremena bila odlučna u tome da ne koristim neke američke izraze jer sam u SAD došla sa nigerijsko-britanskom arogancijom uverenja da je engleski jezik koji se govori u Engleskoj. Amerikanci bi govorili neke stvari i ja bih mislila kako ne znaju engleski jezik.“

Kada piše u stanju je, naravno, da prevaziđe svoje iskustvo što je najupečatljivije u „Pola žutog sunca“ priča o biafrijskom građanskom ratu u Nigeriji 1967-70. godine gde je njen otac izgubio svog oca i sav porodični imetak. Roman je napisala kada je imala 29 godina i u pitanju je istovremeno i istorijski roman i strasna ljubavna priča za koju se me pitali šta ja znam o ratu. Jedan čovek mi je pisao da je moj otac napisao tu knjigu umesto mene.“

Postojale su samo dve osobe čije joj je mišljenje o knjizi bilo izuzetno važno – otac i pisac Činua Aćebe. Njena agentkija je poslala roman piscu ne rekavši joj i onda ju je jednog dana pozvala da joj prenese dobre vesti. Pročitala joj je njegov komentar: „Obično ne povezujemo mudrost sa početnicima ali ovo je novi pisac sa darom drevnih pripovedača“ – što je rasplakalo Adiči.

Što se njenog oca tiče, ostavila mu je roman dan pre nego što je napustila Nigeriju kako ne bi bila kod kuće dok ga čita. Nekoliko dana kasnije poslao joj je poruku: „Pozovi me. Završio sam ga“. Užasnuta, Adiči ga je pozvala.

„Onda mi je rekao: Znao sam da će roman biti dobar ali nisam znao da će biti ovoliko dobar. Onda mi se zahvalio rekavši da je njihova priča zabeležena. Sećam se da sam mislila, okej, gotovo je. Ne zanima me šta ostali misle. Moj otac je bio glavni i bio je tako velikodušan; iskoristila sam toliko njegovih priča. Sve to mu je i dalje bolno. A onda sam napisala roman u kome ima seksa i gde se skandalozne stvari dešavaju“, smeje se. „Baš nisam znala šta će tata pomisliti.“

Adiči kaže da ne čita kritike već ispituje prijatelje i veoma joj je drago što su Amerikanci mislili da je „Amerikana“ duhovita. „Imaju smisao za humor koji ima izvesnu džentlmensku crtu.“

Emigracija podstiče osećaj snishodljivosti prema domovini, i Adičijeva je u odsustvu istovremeno počela da voli i više kritikuje Nigeriju. „Da nisam otišla, ne bih znala šta je sve moguće. Ako ste zaglavljeni u mediokritetu, ne znate koliko je sve mediokritet. A pošto znam koliki su potencijali Nigerije, svaki put kada se vratim pomislim da možemo bolje. Jer sad znam da to nije tako teško.“

Kako je otišla tako je počela da primećuje nigerijski stav koji nervira druge afričke zemlje. „Nismo popularni u Africi. I ponosni smo na to. Da nisam Nigerijka mislim da bih razumela zašto je to tako. Postoji ta neka nigerijska agresivnost, taj zašto-da-ne stav. Sve radimo glasno i bez mnogo finesa ali šta sad. Nigerija je zemlja različitih kultura ali ovaj stav prevazilazi etničke grupe. Ne znam da li to ima veze sa našom veličinom. Ne znam da li to ima veze sa time da nam belci nikada nisu došli i ostali. Zbog toga se Nigerijci kada odu u Keniju i Tanzaniju pitaju zašto su oni toliko pokorni.“

Adiči je spremna na borbu ako do nje dođe. Moderator jednog panela okarakterisao je „Amerikanu“ kao nigerijsko „Prohujalo sa vihorom“ na šta je ona uspela da se ne razbesni i ledeno je odgovorila: „Nadam se da je bolja od toga“. Adiči smatra da se element ljubavne priče često potcenjuje.
 
„Zar ne pišemo svi o ljubavi? Sva književnost je o ljubavi. Kada muškarac to uradi, onda je u pitanju politički komentar o ljudskim vezama. Kada žena to uradi, onda je samo ljubavna priča. Ja sam želela da to bude više od ljubavne priče ali je jedan deo mene želeo da se bori protiv te ideje da ljubavne priče nisu bitne. Želela sam da iskoristim ljubavnu priču kako bih pričala o drugim stvarima. Ali na kraju, to je zaista ljubavna priča.“
 
Autor: Ema Brokis
Izvor: theguardian.com