Zanimljivosti iz istorije izdavaštva: Zašto knjige ovako izgledaju?

Jeste li se ikada zapitali kako su knjige postale ovo što su danas? Na primer, zašto je naslov knjige u zaglavlju svake stranice?



Detaljnija istraga istorije izdavaštva vodi nas kroz stoleća tehnološkog i društvenog razvoja za koje bi nam bila potrebna objašnjenja veličine cele knjige. Ali ovom prilikom ću se pozabaviti uobičajenim pitanjima koje mi čitaoci imamo o tome kako su naše voljene knjige postale ovakve kakve su danas.

Zašto ima toliko mnogo strana pre pravog početka knjige?

Ah, te silne stranice su mi išle na živce kada sam bila dete, naročito u starijim knjigama. Strana sa naslovom, podaci o izdavaču, uvodni deo, posveta, lista poglavlja. Kao da nestrpljivo čekam da prođe uvodna špica za film, dolazilo mi je da viknem: „Aman više!“ Srećom, sada sam zrelija i strpljivija, i cenim sve te korisne informacije.

Pre razvoja štamparija u 15. veku monasi bi prepisivali knjige, uglavnom religijske spise toga vremena, i to ručno. U komercijalnim rimskim skriptorijumima jedna osoba bi istovremeno diktirala tekst velikom broju pisara kako bi se proces ubrzao. Ipak, kao što možete da zamislite, ovaj postupak je zahtevao godine rada. Dakle, pisar ili monah bi čekao završetak prepisivanja, da bi zatim dodao na kraju knjige datum završetka, mesto i druge informacije. Nakon toga, rađena je korektura, ilustrovanje i uvezivanje.

Do oko 1480. godine, kada je štampanje još uvek bilo relativno novo, sve te informacije, odnosno kolofon, bile su u prednjem delu knjige, čime je nastala stranica sa naslovom kakvu znamo danas. Ona je takođe služila i kao zaštita prvih nekoliko stranica od prljavštine, ali i kao prostor za bestidno samoreklamiranje izdavača ili pisara. A verovali ili ne, podaci na početku knjige su nekada bili detaljniji i obimniji nego danas. Dok se pohvale o knjizi danas obično nalaze na koricama ili u uvodnom delu, ranije su se nalazile u kolofonu, i to u formi kratkih eseja kojima se hvalio kvalitet knjige.

Zanimljivo je to što se u zadnjem delu knjige nekad nalazilo čak i više sadržaja. Priznanja, pitanja za diskusiju, predlozi za dalje čitanje, biografija autora. Sve su ovo korisne informacije i, kada malo razmislite, mnogo dodatnog sadržaja! Čist dobitak!

Zašto je naslov knjige na svakoj strani?

Još od pre 200. godine p. n. e., pre nastanka kodeksa (tj. knjige sa povezom), formata koji znamo i volimo danas, materijali poput glinenih ili kamenih pločica i svitaka papirusa su se uglavnom koristili za važnije dokumente. Kada bi dokument bio duži od jedne „stranice“, pisar bi na svakoj stranici napisao neki objedinjujući termin, čime bi naznačio da su sve strane deo jedne celine – u slučaju da se neka stranica odvoji od ostatka dokumenta. Skoro 400 godina noviji kodeks i svici su koegzistirali, tako da sa sigurnošću možemo pretpostaviti da je bilo međusobnog uticaja.

Iako ponavljanje naslova ili imena autora potpuno ima smisla kada govorimo o pločicama ili svicima, ova praksa nema mnogo smisla u formi kodeksa. Međutim, primetila sam da se u novijim knjigama (tj. knjigama objavljenim u poslednjih 20 godina) često ponavlja naslov poglavlja u zaglavlju stranice umesto naslova knjige, ali se i dalje mogu naći drugačiji primeri.



Zašto su nove štampane knjige papreno skupe?

Priznajem: škrtica sam koja voli knjige, ali one katkad mogu biti stvarno skupe. Obožavam ih, ali mi je ponekad bolno da se oprostim od 20 dolara kako bih kupila samo jednu. Jasno mi je da ipak ima mnogo toga zbog čega treba da budem zahvalna. Pre nastanka štamparije knjige su pisane ručno, što je trajalo godinama i bilo prilično skupo. Sa nastankom štamparije postupak je ubrzan, što je dovelo do uštede novca, a time do smanjenja cene knjiga. Kasnije su neke knjige izdavane u segmentima kao pamfleti, što je opet štedelo novac kupaca. Kako su materijali za koričenje postajali jeftiniji i obnovljiviji, cena je opet padala.

Čak i pored svih ovih napredaka nastalih tokom godina, štampanje knjiga je i dalje skupo. Samo razmislite. Imate autora, urednički tim, dizajnera, i svi oni ulažu neverovatno mnogo napora i truda. I onda morate da štampate hiljade, pa i milione primeraka knjige. Shvatate li koliko je materijala potrebno za štampanje toliko mnogo knjiga? Samo mastilo je astronomski skupo. Sa cenom od 9.600 dolara po galonu, mastilo je jedna od najskupljih tečnosti na svetu.

Kako elektronske knjige postaju popularnije, cene postaju malo podnošljivije. Uz to, kada znam koliko je štampanje knjiga nekada bilo skupo, mogu ipak da podnesem cene novih štampanih knjiga.

Zašto su stari „klasici“ toliko obimni?

Svaki put kada se susretnete sa knjigom iz drugog vremenskog perioda, treba da uzmete u obzir kulturu i situaciju u kojoj je knjiga nastala. Tokom Dikensovog vremena mnoge knjige su objavljivane u nastavcima, tj. štampane su na nedeljnom nivou u obliku malih pamfleta. Objavljivanje u nastavcima omogućilo je da veći broj ljudi može da priušti knjige, a što je više bilo nastavaka, to je i zarada, naravno, bila veća. Iskreno govoreći, da sam tada pisala i da mi je plata zavisila od toga koliko mogu da razvučem priču, sigurno bih opisivala svaku boru na licima mojih likova, i to na što više stranica – kao što se nekada radilo.

Da niko ne bi pogrešno protumačio moja osećanja prema starijoj klasičnoj književnosti, želim da kažem da zaista volim knjige iz tog perioda. Ali imam razumevanja za one koji misle drugačije, iz prostog razloga što se radnja ne odvija toliko brzo kao u savremenim delima. Priznajem da sam na nekim mestima kolutala očima frustrirana naizgled nepotrebnim detaljima. Ponekad mi se činilo da čitam rečnik. Znam da ume da bude naporno, ali pokušajte da uživate u detaljnim opisima proteklih vremena.



Zašto toliko mnogo knjiških serijala ima tri dela?

Serijali „Igre gladi“, „Divergentni“, „Gospodar prstenova“, „Odabrana“, „Pedeset nijansi“... spisku trilogija nema kraja!

Trilogije nisu novi trend u izdavaštvu. Pored romana u nastavcima, roman u tri dela bio je sveprisutan još u Dikensovo vreme. Trilogije su u početku bile prestižna forma romana, ali je na kraju postalo gotovo očekivano od izdavača i nedovoljno kreativnih autora. Oba trenda, pisanje troknjižja i objavljivanje u nastavcima, često su rezultirala opširnim romanima sa nepotrebnom, „odbojnom sentimentalnošću“, ali bilo je naravno i izuzetaka – zaista briljantnih romana. U drami „Važno je zvati se Ernest“ Oskar Vajld ismeva trotomni roman, koji je tek završen, kada rastrojena guvernanta gospođica Prizma načini monumentalnu grešku i stavi svoj trotomni rukopis za roman u kolica za bebu, a bebu Džeka u svoju torbu i onda ostavlja torbu na stanici metroa.

Neki trotomni romani iz tog perioda su bolji od drugih, ali usiljeno razvlačenje priče na tri toma, iako može da stane u jedan ili dva, nikome ne prija, a ponajmanje čitaocu.

Iako se danas autori ne plaćaju na osnovu količine teksta, što više knjiga napišu za istu priču, više novca će zaraditi. Ima smisla, zar ne? Međutim, zbog ogromne konkurencije u izdavaštvu, većina objavljenih serijala ili trilogija su prepuni akcije i odgovarajuće količine opisa, čime je višetomnost opravdana. A zašto baš tri? Mislim da je to slučajnost. Ili možda nije?

S druge strane, nikako ne mogu da objasnim zašto Holivud poslednju knjigu trilogije često deli na dva filma.

Kada su elektronske knjige postale deo naše kulture, očigledno su se donekle promenile naše čitalačke navike, ali neki trendovi iz prošlosti su duboko urezani i duže traju. Neki delovi istorije ostaju sa nama i, sudeći po tome koliko volimo čitanje, istorija izdavaštva je deo istorije za koji mislim da, sve u svemu, treba da budemo zahvalni.

Šta vas najviše fascinira iz istorije izdavaštva?

Autor: Lejsi Kupfer Vulf
Izvor: amreading.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Unsplash