Vukovi u našim senkama

Ako se kvalitet jednog pisca ogleda, između ostalog, u njegovoj sposobnosti da kod čitalaca podstakne asocijativnost i probudi davne arhetipove, onda Branislav Janković već u samom naslovu svog romana obećava uzbudljiv susret sa Jungovim kolektivnim nesvesnim i još uzbudljiviji, pomalo i šokantan, susret sa drugačijom srpskom istorijom od one koju nam je ponudila ili nametnula zvanična nauka.

Jednostavno, a efektno. Vukovi kao simbol srpskog naroda. Dostojanstveni, izdržljivi, neustrašivi. Snaga individualnog u snazi čopora. Danas se u nekim zabačenim planinskim predelima čuvaju ostaci drevnog obreda vučari, ali čak i ti ostaci dovoljni su da posvedoče koliku je važnost vuk uživao u starom srpskom životu. Senke kao naši stalni pratioci, u kojima su zgusnute naše nevidljive tajne. Senke postoje samo kad postoji izvor svetlosti. Ako imamo senku, znači da smo još uvek tu. Još uvek nešto možemo da učinimo za svetlost…

Da bismo se osvetlili i osvestili, neophodno nam je znanje. Čitanje knjiga jedan je od načina da se dođe do znanja. Ali, treba biti pažljiv kada je izbor knjiga u pitanju… Vukovi i senke, roman Branislava Jankovića, neosporno spada u literaturu koja pospešuje vašu inteligenciju i razvija vašu misaonost. Knjiga koju je poželjno imati u svojoj biblioteci i uranjati u njene slojeve, ne biste li saznali nešto više o sopstvenom identitetu.

Nish magazin preporučuje da na ovogodišnjem Sajmu knjiga odete do Laguninog štanda i potražite Vukove i senke. Sigurni smo da ćete posle intervjua sa autorom biti dodatno zainteresovani da je pročitate.

Ko su naše senke danas?

Senke su se izmešale pa više ne znamo nosimo li sopstvenu ili tuđu. Ponekad osetimo da nas žulja, da je neposlušna i ne prati naše korake. Nekad joj fali deo, kao da su je miševi grickali. Previše je svetla danas pa se senke ne vide dobro. Samo zaboravljamo jednu stvar: senke ostaju i posle nas. Mi njima nismo potrebni.

Šta treba da naučimo od vukova?

Da naučimo kako da mi sami postanemo vukovi. Hrabri i sami. U čoporu su i hijene obesne i smele. Interesantno je da životinje nemaju šta da nauče od ljudi pa se ponekad zapitam ko je tu zver.

Zašto treba kupiti (i pročitati) Vukove i senke?

Zato što ćete saznati neke nove stvari i verujem da ćete se zamisliti nad njima. Zato što ćete prolazeći starim ulicama početi da ih gledate novim očima. Ulice su iste, ali vaše oči nisu.

Zašto se čuva toliko tajni iz srpske istorije?

Nekome odgovara da se ovaj narod proglasi malim i minornim pa se prava istorija krije, jer pokazuje da smo bili veliki i moćni. Ne boli tu mač neprijatelja, već otrov onih plaćenih da pljuju po sopstvenom narodu. Ljude više zanimaju tajne srpskog „džet seta“, nego ko je pobedio u boju na Kosovu. Možda je to nekome normalno, meni nije.

Šta će nas spasiti od nacionalnog propadanja?

Pre dve godine na sahrani patrijarha Pavla bilo je pola miliona ljudi, a na dvogodišnjicu njegove smrti samo 50. Zar zaista mislite da nam ima spasa? Ako ga vi vidite, recite mi.

Šta nedostaje književnosti danas, a šta je višak?

Baš ništa ne nedostaje, svega ima. I potrebnog i nepotrebnog i pametnog i glupog. Samo što je sve manje čitalaca. To nedostaje.

Šta je osnova našeg narodnog identiteta?

Osnova je odavno pojedena memlom i erozijom. Stubovi su se iskrivili i opasno se nagnuli preteći da nas spljeskaju. Ali ne brinem, država će raspisati tender pa će nam neka strana firma napraviti nove nacionalne osnove.

U kojoj su vezi etnološko i etičko kod Srba?

Kada sa jednog prostora proterate ljude, sa njima odlazi i njihov jezik. Manastiri, crkve i škole su mali problem: sruše se lako. Ali senke sa početka ove priče ostaju da lutaju, čekaju ljude da se vrate. I ljudi se vrate. Kad-tad.

Koji je, po tvom mišljenju, najbitniji lik iz srpske istorije i zašto?
Banović Strahinja, postojao ili ne. Čovek je imao petlju. Bio je sam… I bio je vuk.

Osećaj posle napisanog prvog romana.

Osećaj? Da nijedan pisac nije veći od svog dela. To shvatite kada ljudi prestanu da pričaju o vama, a počnu o vašem romanu. Tog trenutka vi postajete samo senka svog dela i jedino što bi trebalo da uradite je da ga pratite i ne žuljate ga.

Šta ti očekuješ od sebe kao od pisca?

Sva očekivanja sam prebacio na čitaoce. Moj jedini zadatak je da pišem i verujem da će se to nekome dopasti. Upustio sam se u tešku bitku, svesno i bez straha.

Zašto ljudi, kad kažeš „bogovi” (množina), pomisle da huliš na ona znanja o božanskom, koja oni imaju (jedan bog)?

Koji ljudi? Oni koji slave slave po kafanama? Ili oni koji se sete tog Boga samo kad se nađu u neprilici i problemu? Nikad većih krstova na našim grudima i nikad manje vere u srcu. Jedna od tema u mom romanu je i da su na ovim prostorima živeli ljudi i pre hrišćanstva i da su imali jednu jako bogatu i lepu veru, bez plašenja paklom i večnim mukama. Pustinjska religija je ovde došla sa ognjem i mačem. To je jedna od tajni koja ne sme da se otkrije: da Srbi nisu dobrovoljno primili hrišćanstvo.

Do pre nekoliko godina o misticizmu se nije uopšte govorilo, kao da je bio tabu tema. Otkud odjednom toliko interesovanje?

Mislim da su ljudi, totalno izgubljeni u današnjem vremenu, počeli da traže nešto „više”, da tragaju za nečim što će im dati odgovore koje ni nauka ni religija ne mogu. Mislim da to nije trend, od početka civilizacije ljudi su tragali pokušavajući da dođu do znanja. Danas više nego ikad potrebno je nešto što će dati smisao našim životima.

Najinteresantnije pitanje koje ti je uputio neki čitalac u vezi sa tvojim romanom.

„Da li je tačno sve ovo što ste napisali u romanu?”

Jedna ljubavna priča u romanu drži i otvara škrinju tajni. Kako si se odlučio da radnji svog romana daš ljubavnu dimenziju?

Triler bez ljubavi? Pa gde bi mi duša da ne postoji ljubavna priča?

Citat iz tvog romana koji može da posluži kao životni moto.

„Srpski duh ne mogu da unište. To je jedino što može da nas spasi.”

Hoćeš li potpisivati knjige na ovom Sajmu knjiga i kada?

Hoću. Tačan datum ne znam.

Koji su tvoji uzori i kako ti se čine današnji pisci mlađe i srednje generacije?

Markes i Andrić su oni kojima se uvek vraćam. U osnovi svakog pisanja je čitanje, a od ove dvojice itekako imate šta da naučite. Ne komentarišem kolege po oružju, svi mi imamo naše anđele i demone. Više od drugih ljudi. I treba se izboriti sa njima.

Preporuči knjigu za čitanje.

Trenutno čitam Saramaga, Smrt i njeni hirovi. Preporučujem.

Autor: Milica Vučković
Izvor: nish.rs