Vuk Drašković: Sećanje na sreću nije sreća, dok je svako sećanje na bol uvek bol

Od detinjstva u Hercegovini, burnih studentskih dana u Beogradu čuvene 1968, i vremena koje je kao novinar a potom i dopisnik Tanjuga proveo u Africi, preko bogatog književnog stvaralaštva do političkog angažovanja, naš sagovornik ispisuje stranice ove knjige koja poseban osvrt daje na dramatične događaje devedesetih godina prošlog veka. Svedoči i o mučnim zatvorskim danima i atentate koje je tada, kako kaže, nekim čudom preživeo.



„Još devedesetih bio sam čovek kojeg su mnogi i mnogi voleli i mnogi i mnogi mrzeli, prezirali i želeli mi čak i smrt. Tih godina kad god bih, putujući Srbijom, svratio u bilo koju krčmu pored puta, otprilike polovina prisutnih je psovala Miloševića, a polovina mene. Danas mi se čini da psuju sve“, priča Drašković u razgovoru povodom nedavno objavljene autobiografije „Ožiljci života“.

U čemu je još razlika između tih devedesetih i današnjice?

Mada su te godine bile strašne, krvave, tada se verovalo da će svanuti, da ima svrhe borba za tu zoru. Današnja Srbija je bezobalna, gotovo da nema ni nade. Sve se preokrenulo u opasnom smeru.

Zašto ste knjizi dali baš ovaj naslov?

Čini mi se da sam bio obavezan da čitaoce suočim sa ožiljcima svoga života. Da svedočim, pre svega, o zločinima kada je ubijana i ubijena Jugoslavija, o tim strašnim zbivanjima čiji sam bio jedan od aktera, o državnom terorizmu u Srbiji, o meni najbližim u porodici i stranci koje su ubili Udbini eskadroni smrti po naređenju šefa države. Da svedočim i o pomračenju petooktobarskom posle sloma toga režima kada se većini učinilo da je Srbiji svanulo.

Bili ste iskreno surovi i prema sebi?

Svedočio sam o svojim gresima, danima i godinama kada sam bio u klubu srpske nacionalne elite koja je pripremala lomaču i za Srbiju i za Jugoslaviju. U klubu te elite družio sam se s akademicima, piscima, vladikama, žurnalistima, koji su pripremali ata za novog Karađorđa i cara Dušana koji se zvao Slobodan Milošević. Bio sam od svih njih uvažavan, cenjen, hvaljen, sve dok sam timario ata, konja za vožda velike Srbije, i odbačen, prezren istoga trena kada sam krenuo da obaram tog jahača apokalipse. Tada sam zakoračio u krvavu političku arenu, možda i nevoljno, iznuđeno, osnovao Srpski pokret obnove (SPO), sudario se za zlom i zlo se sudarilo sa mnom. O tome svedočim. Možda i uzaludno.

Zašto?

Zato što je moćni propagandni aparat Udbe izvršio sistematičnu, zahvaljujući medijima pre svega, lobotomiju nad milionima ljudi, ubio istinu, i sećanje na ono što se zaista zbivalo devedesetih godina. Lansirali su svoju tzv. postistinu, katedre za vaspitavanje nacije već 20 godina drže ratni zločinci, osuđeni i neosuđeni, ideolozi i propagatori nesreće, tako da danas ljudi koji su preživeli devedesete a živi su još, potpadaju pod mreže te tzv. postistine koja se naziva istinom. Srbija se već 20 godina medijski, propagandno uređuje po receptu Aleksandra Dugina, Putinovog glavnog propagandnog ideologa, genijalnog po tome što je nepogrešivo predvideo da je laž čarobna i zavodljiva, da opija, a da istina je gorka i od nje treba bežati jer boli, ljude baca u depresiju i tugu i podstiče ih na pobunu.

Kažete da ste za druge pisali ovu knjigu radi istine. Koliko ste je pisali za sebe i da li ste osetili neku vrstu olakšanja?

Ne. Pišući „Ožiljke života“, ponovo sam doživljavao i preživljavao smrti u porodici, stranci. Jedini politički lider koji je bio meta eskadrona smrti i nekim čudom preživeo bio sam ja. Preživljavati sve to bilo je bolno. Bilo je u mom životu, o tome svedoče i neke stranice ove knjige, godina sreće. Ali sećanje na sreću nije sreća, dok je svako sećanje na bol uvek bol.

U to srećnije vreme bavili ste se novinarstvom. Zašto ste odustali od sedme sile?

Ondašnje novinarstvo, koje je po profesionalnim uzusima moglo da se ravna sa zapadnoevropskim, ipak mi je u jednom trenutku bilo pretesno da kažem ono što sam želeo i što je moglo da se izrazi u literaturi, i odmetnuo sam se u književnost. Kada su izašli „Sudija“ i „Nož“, pratili su me komentari – šteta za onakvog sjajnog novinara, a nikakvog pisca. A kada sam poveo SPO protiv ondašnjeg režima, komentari su bili – šteta za onakvog sjajnog pisca, a nikakvog političara. A sa čime se danas suočavam, sa kakvim sve komentarima, Gospode Bože.

Na primer?

Na društvenim mrežama može da se pročita da nisam napisao „Nož“, ni „Sudiju“, niti „Noć đenerala“. Neko je napisao da sam „Nož“ ukrao od Branka Ćopića, neka baba iz Kanade je tvrdila da je ona napisala tu knjigu i da sam joj ukrao rukopis. To su besmislice na koje se smejem i s tim je lako živeti. Ali povređuje me što je moj otac ponovo moja žrtva. On je bio u partizanima i izbačen je iz Saveza boraca zbog mog romana „Nož“ sa obrazloženjem da je rodio i vaspitao narodnog neprijatelja. Danas Udba lansira monstruozne priče o mom ocu kao o nekakvom partizanskom komandantu koji je žario i palio Hercegovinom, bio komesar svih zločina, a on je bio siromašni seljak, težak.



Mnogo prostora ste posvetili Hercegovini u kojoj ste proveli detinjstvo i mladost.

U knjizi se može pročitati kako smo živeli, i najveći položaj u životu do koga je stigao moj otac jeste da bude kurir u opštini Gacko, da raznosi poštu od kancelarije do kancelarije. Većina ljudi lako prihvata laž, pogotovo ako je zla. Sutra da se pojavi vest da će Vuk Drašković dobiti Nobelovu nagradu za književnost, u to niko ne bi poverovao, a da se pojavi neka zla vest o meni, a mnogo ih je, stotine hiljada njih bi je rado prihvatila.

Konstatujete da „prijatelji mogu biti opasniji od neprijatelja“.

Koplja prijatelja su opasnija jer su bliža i njima se ne nadate. Sad se pišu lamenti nad Drugom Srbijom koje više nema. Tačno je da je tada bilo nekoliko desetina hrabrih intelektualaca koji su se suprotstavili tadašnjem poretku smrti i terora. Ali tačno je i da su se čuli i govori zahvaljujući, pre svega, velikoj matici od nekoliko stotina ljudi koja se zvala Srpski pokret odbrane koja je svaki dan jurišala na zlo na trgovima, ulicama, pred kordonima, prebijana, ubijana, hapšena, zlostavljana. Mnogima iz opozicije koje smo vodili u tu borbu davali smo na zajedničkim listama onoliko mandata koliko su hteli, a oni su sve vreme tada vodili podmuklu podzemnu harangu protiv SPO.

Kako biste sebe danas opisali?

Svaki naziv je lažan. Sebe vidim kao političkog uzaludnika. Davno je zapisano da najveći deo života pripada onima koji čine zlo, nisam od tih. Da veliki deo života pripada onima koji ne rade ništa, nisam ni od tih. Ali da sav život pripada uzaludnicima za uzvišene ciljeve, možda neskromno, sebe vidim tu. I jesam uzaludnik, odvajam od toga svoju literaturu, jer sve ono što sam želeo i za šta sam se borio priviđa mi se kao neka ruševina i prokletstvo.

Da li posle svega što ste prošli imate snage da izdržite komentare onih koje ste spominjali, kao i protivnika?

Naravno da sam spreman. Imam i snagu svu da ne odustajem od onih ideala Srbije koju sam predvodio devedesetih, naređuju mi je mrtvi, samo što mi ne kažu – ti si živ a mi nismo. Ne znam kako je moguće da sam sve ono preživeo. Neobjašnjivo, ali desilo se. Ja nikada nisam sanjao muke u zatvoru, niti pucnje iz Budve u mene, jedino što sanjam je Ibarska i taj krematorijum. Jer tamo su ljudi poginuli, najbliskiji i najbolji.

Često pominjete da Udba vlada svim mogućim sferama društva?

Jovica Stanišić je u jednom intervjuu pre nekoliko godina otvoreno rekao – kakve političke stranke, kakve vlade, Udba vladala – Udba vlada. Koliko su samo svojih ljudi bili ubacili u SPO, i o tome pišem. Ja sam žrtva najveće izdaje svojih. U završnici bitke protiv Miloševića, kada zbog atentata u Budvi ne mogu da dođem u Srbiju i kada sam bukvalno u kućnom pritvoru u kojem me čuva 20 crnogorskih policajaca, stotine hiljada tradicionalnih glasača SPO zagrizlo je laž DOS-ove i Udbine propagande da atentata nije bilo, da sam sve izrežirao, pucao u sebe po jednoj verziji, a po drugoj da je moja žena poslala atentatore jer sam tamo bio sa „jednom lepom novinarkom sa kojom imam i dete“. Zagrizli su tu laž i glasali za Legiju i Udbu, za DOS, a SPO je tada tražio hapšenje Legije zbog zločina na Ibarskoj magistrali. Pogazili su te grobove i glasali za ubicu koji je sklopio savez sa DOS-om za obaranje ne režima, nego samo šiljka piramide da se ništa drugo ne bi promenilo i da bi ostalo isto. To je to petooktobarsko pomračenje o kojem pišem.

Pišete o mnogima, pa i o Dobrici Ćosiću?

On mi nikada, to mi je i rekao, nije oprostio rečenicu iz mog otvorenog pisma njemu objavljenog u julu 1991. nakon devetomartovskih demonstracija, kada su mediji bili privremeno oslobođeni, u kojem ga molim da ne bude dobošar Slobodana Miloševića i njegove ratne politike. Dobrica Ćosić, moj prijatelj, napisao je negde posle pada režima 2000. godine da je hapšenje i premlaćivanje moje supruge i mene 1993. i tortura koju smo imali u zatvoru, moj dogovor sa Miloševićem. Napisao je to da bi u zaborav pala njegova smena sa mesta predsednika države. To je strašno.

Da li ste nekog preskočili, poštedeli?

Verovatno jesam, ali nenamerno. Jer toliko je događaja u mom životu da kada bih sve pomenuo svakoga i sve, onda bi to bile hiljade stranica.

Zbog čega žalite?

Svoje mane nisam krio, svoje greške nisam krio, niti sam tražio oproštaj. Čak sam rekao, ne može me ništa abolirati za one godine kada sam bio jedan od glavnih u tom klubu nacionalne elite koja je spremala lomaču za Srbiju i Jugoslaviju. Ne može me abolirati i činjenica da u tom trenutku nisam znao da se priprema ta lomača. Ni činjenica da sam izašao, napustio, preverio, kada sam shvatio o čemu se radi.

Jeste li se ikada pokajali što ste ušli u politiku?

Kad pogledam šta je niklo iz onoga što sam posejao, verovatno ne bih posejao ni zrno. A opet, znam da bi desetine hiljada ljudi bilo mrtvo da nije bilo otpora mog i stranke koju sam vodio, da nije bilo poziva da se cepaju pozivi za mobilizaciju, da nije bilo govorenja po trgovima o zločinima koji se čine...

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde (prvi deo) i ovde (drugi deo).

Autor: Suzana Sudar
Izvor: nova.rs