Upoznao sam
Antonija Garida kroz „Poslednji raj“, roman koji je osvojio nagradu „Fernando Lara“ za roman 2015. godine, u kojem sam uživao od početka do kraja. Od tada sam jedva čekao da bude objavljen novi roman tog autora koji mi je pomenutom pričom ostavio sjajan utisak.
Sada sam, konačno, u rukama mogao da imam „
Vrt zagonetki“, njegov poslednji roman, i da uživam u njemu.
Rik Hanter je lovac na glave koji odlučuje da prekine saradnju sa svojim ortakom Džoom. Potonji ne prihvata baš najbolje tu odluku, misleći da ovaj želi da mu pravi konkurenciju u poslu. U svojstvu osvete, a znajući da Rik nešto skriva, plasira svojim prljavim kontaktima to malo informacija koje ima o njemu. Rik će preživeti zasede koje mu spremaju i uložiće sav napor da otkrije ko ga progoni i da uvidi hoće li na ovaj način uspeti da sebi razjasni koji događaji i činjenice su ga doveli do takvih okolnosti.
Jedan od retkih tragova kojima raspolaže odvešće ga do cvećare „Strast Istoka“, koja kao da čuva izvesne tajne.
Tek što sam počeo da čitam „Vrt zagonetki“, imao sam neobičan ali vrlo prijatan utisak kakav sam u vrlo malo navrata iskusio. Kao da se odjednom nisam našao pred romanom pisanim u savremenom trenutku, nego u nekom koji pripada drugom vremenu, a stvar je u tome što je posredi roman jasno klasičnih crta.
„Vrt zagonetki“ je roman koji sadrži zločine, misteriju, intrigu, pustolovine, kodirane poruke, ponečeg od špijunaže i, takođe, ljubav. Antonio Garido uspeva da pomeša sve ove sastojke i unese ih u siže koji, iako je lišen brzog ritma, privezuje čitaoca za svoje stranice i čini da on jedva čeka da vidi šta će se dogoditi u nastavku.
„Vrt zagonetki“ će nas preseliti u viktorijanski London sredine 19. veka koji je u potpunosti posvećen pripremama za Veliku svetsku izložbu, na njegove ulice, među pušače opijuma, u njegova predgrađa. Upoznaćemo i izvesne neobične zanimljivosti te epohe, poput fotografisanja leševa ili jezika cveća posredstvom kojeg su slate skrivene poruke. U jednom Londonu u koji ćemo uroniti, koji ćemo proživeti osetivši se još jednim od njegovih žitelja.
Jedna od snažnih tačaka ovog romana jeste izvanredna verodostojnost ambijenta koju je postigao Antonio Garido, koji nam prikazuje kakav je bio grad i njegovi žitelji sa svim svojim kontrastima. Najmračnija mesta Londona sa bedom u kojoj žive njegovi stanovnici, i drugu stranu grada koju čini najmoćniji i najimućniji deo društva, u kojem je sve savršeno i gde se živi na drugačiji način koliko god da su magla i kiša isti za sve, a što jasno predstavlja otvaranje Velike svetske izložbe.
Jasno je da je Antonio Garido morao da obavi težak posao dokumentovanja koji na tačan način prenosi u razvoj radnje. Autor se ne zabavlja preteranim opisima već su oni dovoljni i prikladni da stvore i prenesu ambijent, i sve to ne u meri kojom bi dosadio čitaocu ali u dovoljnoj da se ovaj oseti kao deo romana.
U „Vrtu zagonetki“ ćemo se susresti sa izrazitim varijetetom likova od kojih su neki zasnovani na stvarnim osobama, poput Dafni, dok su drugi u potpunosti izmaštani a za sve važi da su dobro razvijeni. Među njima neću prećutati Mementa, sporednog lika koji mi se mnogo svideo. Autor sa velikim umećem meša u sižeu stvarne likove sa onima koje je sam stvorio.
Bilo mi je izrazito zadovoljstvo da se ponovo susretnem sa elegantno i brižljivo pisanom prozom Antonija Garida. Da uživam u dobro satkanoj priči prožetoj mnoštvom dobro uvezanih sastojaka koji su, uz dodatak intrige i misterije, učinili da nestrpljivo očekujem šta će se dalje desiti celim tokom priče da bih došao do kraja, maltene to i ne uvidevši. Ovaj roman bezrezervno preporučujem.
Izvor: delectoralector.com
Prevod: Igor Marojević