Vodi me na neko mračno mesto

U ovom poslu uvek ste u potrazi za sledećim velikim ženskim romanom i sledećim velikim trilerom. Ja nisam ljubitelj trilera, ali ih nekako u sektoru ja najčešće čitam. Zato nisam znala šta me je snašlo kada sam sebe zatekla jedne večeri kako u tri ujutru pomahnitalo čitam pravu trilerčinu: Zaboravljene devojčice Sare Bledel. Imala sam sve simptome teške trileraške groznice: povišenu čitalačku temperaturu usled pojačanog saspensa, zaboravila sam da vreme prolazi i da je skoro jutro, kad sam konačno na poslednjoj stranici vrisnula: ma nije moguće! Stresla sam se od gadosti na koje je ljudska priroda spremna, a neki blagorodni mrak svu me je obuzeo. Odjednom sam videla sva zabačena mračna mesta ovog sveta po kojima se gube zabludele nevine duše, u kojima se krije nešto primordijalno, i ljudsko i životinjsko, a koja svedoče o nekoj davno izgubljenoj suštinskoj istini o čoveku i njegovoj prirodi koja je, slutimo, prilično gadna. Tu su negde pohranjene sve opasnosti na koje nas roditelji upozoravaju a potom jeftin televizijski program uveri da postoje, ono od čega i sami strahujemo kad isključimo uveče svetlo što nam je (valjda) ostalo iz detinjstva. Još od onda kad smo bili deca i plašili se čudovišta ispod kreveta, čeznemo da samo virnemo, sa rukama na očima (pa da ih samo malo razmaknemo). A pomalo sam (priznajem) i sebe videla kako krstarim na nekom čarobnom ćilimu po tim zabačenim mestima i, poput šefice Specijalne istražne službe Luiz Rik, spasavam svet od izopačenih primeraka ljudske vrste, zabludelih sa one strane pameti.



Malo sam (teška srca priznajem) pustila suzu zbog žrtvi tog monstruma i zbog toga što su, ni krive ni dužne, morale da ispaštaju nesrećne bliznakinje.

Do tada smo se među sobom uglavnom šalile da u svakom trileru možemo da procenimo na kojoj stranici će doći preokret; da nevešti pisci, kada ne znaju kako da završe radnju u koju su se upetljali, uvek kriju dnevnik ili pisma ispod neke daske. Da su nam dojadili deus ex machina daleki rođaci, komšije i žene-psihopate koji se iznebuha pojave da reše radnju, nepouzdani pripovedači, vrtoglavi obrti kojima niko (pa ni pisac) ne može da uhvati ni kraja ni konca.

Sa Zaboravljenim devojčicama je, međutim, sve odmah upalilo. Junakinja je, kao pravi trileraški protagonista, izuzetno dobra u svom poslu i potpuni promašaj u privatnom životu. Tako, lepo rečeno „ulupana“, ona tumara kroz život i kroz sva mračna mesta ovog sveta hvatajući se ukoštac sa najizopačenijim oblicima ljudske psihe, valjda jer samo emotivno oštećena bića mogu da se na nekoj razini poistovete i predvide tok misli likova otuđenih od svake emocije. Samo što je to obično muški detetktiv, genije čiji se šarm krije upravo u tome što je oštećen (jer takve likove čitateljke prosto obožavaju). Ovog puta u pitanju je žena koja je toliko dobra da na početku romana dobija svoje specijalno odeljenje za nestale slučajeve u okviru Državne policije.

A priča ima sve topose dobrih trilera: mračnu šumu u kojoj se dešavaju ubistva i napadi na žene; žrtva je za policijske registre već dvadeset godina uveliko mrtva – dakle duplo mrtva; bliznakinje, jer ima nečeg jezivog u njihovoj identičnosti: u vezi između dva odvojena bića sa jednom intuicijom i mentalnim sklopom, zaumna povezanost od koje zaziremo. Pa još i mentalno oštećene – dakle dvostruko jezivo. Mentalna ustanova iz prošlosti u kojoj nije sve „čisto“. I naizgled neobjašnjivo nasilje, koje je već jednom u prošlosti počelo da razara malo mesto u nekoj danskoj zabiti, jer gde bi se dešavale strahote nego na obodu civilizacije, van sve gužve ovog sveta, gde miru i redu malo može i da se progleda kroz prste. Monotonija provincije i malih mesta neodoljiv je seting za stravu, sve te linčovske palanke na ovom svetu, uvek iste, uvek pomalo drugačije. Nasilje se ponovo dešava, a haos neobjašnjive surovosti prema ženama ponovo preti da sruši i inače krhku ravnotežu na kojoj počiva red i mir na periferiji institucionalno ustrojenog i užurbanog sveta.

Šta god da dodam, nepovratno ću ispojlovati jedan od retkih trilera koji preporučujem. Stoga, reći ću samo još ovo:

Dobar triler, uverila sam se posle mnogih loših koje sam pročitala, nije onaj koji pravi preokret koji vas oduva jer ga nikad niste mogli ni sanjati. Najgori trileri daju epilog tako što se nešto novo izmisli, jer radnja sama po sebi nije mogla da iznedri prirodni završetak. Ali pravi, dobar triler zbog kog se ne spava je onaj koji nas uverava da smo mogli da zaključimo ko je ubica, a ipak nismo. Da smo od početka imali sve znake pred sobom (da parafraziram velikog Čehova: ako u prvom poglavlju na zidu stoji puška, do kraja romana ona mora da opali) i išli smo ka tom zaključku – a ipak nas je autor nadigrao. Delom nas uveri u našu pamet, a delom je prevari. Autor koji to uspe je majstor.

A ima još nečeg zbog čega uvek iznova posežemo za trilerima, iako ima toliko loših da su čak i najbolji teško biseri književnog stvaralaštva. Triler je sav u slutnji koja nas prožima sa obe strane razuma. Slutimo da postoji nešto monstruozno u svetu, ono čega smo se plašili ispod svog kreveta. Pravi triler daje nam da gvirnemo u ono najmračnije u ljudskoj prirodi i na ovom svetu – i da se, kao nekad, vratimo u toplinu svog kreveta, spavamo bezbrižno, nedužno kao beba. Blaženo svesni da smo bezbedni, zadovoljene radoznalosti, kroz priču smo proživeli ono najgore i sada smo u procesu čitanja autorovom veštom spisateljskom rukom ponovo kršteni, očišćeni od svih zlodela i svih zločinaca i još gorih gadosti koje se noću komešaju u nama. Učestvovali smo u zločinu, ali smo i dalje nevini. Tome dobar – vrhunski – triler služi.

Zaboravljene devojčice imaju sve ovo. I plus nastavak koji spremamo.

Autorka teksta: Nevena Milojević