„Vodenduh“ je čedo Tomasa Pinčona i Dejvida Fostera Volasa

Do izbora 2020. godine nesumnjivo ćemo biti preplavljeni romanima sa slabo prikrivenom alegorijom o siledžiji milijarderu sa Edipovim kompleksom, sklonom manijakalnom gestikuliranju, koji će voditi predsedničku kampanju zasnovanu na ksenofobiji i zatucanosti. Autori ovih romana će najverovatnije za njegov uspeh kriviti konzervativni establišment koji već decenijama neguje slične, mada možda umivenije predstavljene vrednosti, kao i kulturu opsednutu televizijom i Tviterom koji mu poklanjaju beskrajno mnogo pažnje.
 
I biće u pravu, ali to nije cela priča. „Vodenduh“ Nejtana Hila, ambiciozno obimno i humano debitantsko ostvarenje, kreće se između građanskih protesta u Čikagu 1968. i 2011. godine. U pozadini su obuhvaćeni i pokret Okupirajte Volstrit, bljutavi pop pevači i reakcionarni guverner Vajominga koji se, sa revolverom za pojasom, sprema da se kandiduje za predsednika. Hil secira promašaje i odbačeni idealizam bejbi-bum generacije koja se za manje od dve decenije okrenula od motora ka minivanima, od socijalizma ka sušiju.
 
Ali čekajte, ima tu još nečega! Roman ide od Norveške s početka Drugog svetskog rata do predgrađa Čikaga osamdesetih 20. veka i rata u Iraku, ulazi u glave Hjuberta Hamfrija, ciničnog izdavača knjiga, univerzitetskog plagijatora, pandura koji tuče hipike, zavisnika od video-igrica, i mnogih drugih likova, zalazi na različita mesta i doba.
 
Zvuči ošamućujuće ali mnogobrojne priče su vešto izbalansirane i dobro raspoređene, iako veze koje spajaju  delove romana pomalo škripe, sa nategnutim flešbekovima. („Nikada nikome nisam ovo ispričala“, rekla je. „Šta se desilo 1968?“, upitao je Samjuel, „molim te reci mi.“)
 
Na početku ove sage, šezdesetjednogodišnja Fej Andresen – Anderson (nije slovna greška), nekadašnja radikalna levičarka, snimljena je kako baca kamenje na gore pomenutog guvernera u događaju koji brzo preraste u nacionalni skandal. Da bi joj pomogli oko optužbi podignutih protiv nje, advokati zamole njenog sina, koga je bez objašnjenja napustila kada mu je bilo 11 godina, da napiše pismo u kojem svedoči o njenom karakteru. Samjuel, sada 34 godine star, frustrirani je profesor engleskog na malom univerzitetu pored Čikaga, koji slobodno vreme provodi igrajući onlajn igricu World of Elfscape (osmišljenu po ugledu na World of Warcraft), žali za Betani, svojom ljubavlju iz detinjstva, brani se od studenta plagijatora koji želi da ga otpuste, i oteže sa pisanjem romana za koji je dobio veliki predujam deceniju ranije na osnovu priče objavljene u jednom uglednom časopisu.
 
Kada sazna da će ga tužiti ako ne vrati novac koji je unapred dobio za nikad napisani roman, Samjuel predloži da napiše knjigu o svojoj majci. Njegov izdavač, željan slave i novca, spremno pristaje. Ove mahinacije su, pre svega, povod da Samjuel istraži majčinu priču i pokuša da razume zašto ga je napustila, a „Vodenduh“ će biti knjiga koju će na kraju napisati.
 
Ili bolje da kažem „knjige“ jer „Vodenduh“, sa preko 600 stranica, sadrži nekoliko romana naslaganih jedan do drugog. (Kupite jedan, dobijete pet!) Samjuel je voleo knjige „Izaberi svoju avanturu“ kada je bio dete, i taj serijal postaje jedan od motiva romana, sa poglavljem od 59 stranica napisanim sa karakterističnim stilom u drugom licu.
 
„Znao je da se knjige iz serijala 'Izaberi svoju pustolovinu' račvaju ovamo ili onamo, pa ponovo, i opet, i da je na kraju svaka priča ujedinjena pripovedačka celina – više priča u jednoj“, piše Hil a „Vodenduh“ takođe teži  toj „narativnoj celini“. Tu je priča o majci i sinu, raznovrsni pregled pitanja vezanih za politiku i kulturu, prikaz Fejinog odrastanja, Samjuelove adolescencije i potonje krize srednjeg doba, i još mnogo toga. Pored toga, ti razni delovi su napisani različitim stilovima. Oni koji se bave savremenim dobom podsećaju na Tomasa Pinčona i naročito Hilovog zemljaka sa Srednjeg zapada SAD, Dejvida Fostera Volasa, sa njegovom akrobatskom prozom, hladnim dijalozima i fantastičnim parodijama na pozni kapitalizam. Prethodne decenije su prikazane više elegičnim, realističnim glasom kao kod Džona Irvinga ili Majkla Čabona.
 
Prvo, dobre vesti: Hil ima toliko talenta da može da koristi bilo kakav stil, uživi se u bilo koju osobu i uverljivo prikaže bilo koje mesto ili vreme. „Vodenduh“ je izrazito zabavan i nesumnjivo pametan roman a njegov autor ne može da napiše suvoparnu rečenicu ili da se bavi dosadnom pričom. Evo kako Samjuelov izdavač opisuje svoju posetu Diznilendu, u dijalogu čiji bi se zaključci, izmučena sintaksa i mešavina istančanog i uličnog jezika lako mogli zameniti za neke Volasove redove:
 
„Svaka vožnja je ista priča: mučno spora vožnja brodom kroz robotsku zemlju čuda. Poput one vožnje 'Mali je ovo svet', koja je, uzgred budi rečeno, samo strava i užas omamljenih lutaka koje iznova i iznova ponavljaju iste mehaničke radnje u nečemu za šta sam siguran da Dizni nije nameravao da bude tačan i dalekovid prikaz radne snage u Trećem svetu.“
 
Ili opis jedanaestogodišnjeg Samjuela prilikom neželjenog seksualnog susreta sa Betaninim bratom, koji mu kaže da zamisli da je on njegova sestra:
 
„Bišop se pripi uz njega i Samjuel oseti onaj nalet što ga tako često spopada na nastavi, dok sedi u klupi, one slapove napetosti, onu eksplozivnu uzbuđenu drhtavu toplinu, pa pogleda dole i vide kako mu se diže i bubri, znajući kako ne bi trebalo da se diže i bubri, ali se to ipak nezaustavljivo događalo, i to kao da sve razjasni, kao da odgovori na nešto važno ‒ o njemu, o onome što mu se tog dana dogodilo ‒ tako da on naprasno postade uveren kako svi znaju šta on trenutno radi.“
 
Nema puno pisaca, osim samog Volasa, dovoljno širokogrudih da dosegnu analitičku dubinu prvog pasusa i intimnu senzibilnost drugog. Ali roman koji je Hil sastavio, toliko je sveobuhvatan u svojoj atmosferi, mestima radnje i likovima da čitaocu nikada ne daje priliku da se ukotvi u romaneskno emotivno tle. Čim nešto saznamo o određenom liku ili vremenskom periodu, prebačeni smo u priču druge osobe, u drugu deceniju i raspoloženje, često zarad relativno nedoslednih ciljeva, kao što je digresija prvo posvećena ovisniku o igrici (u poglavlju koje deluje kao da je iz knjige „Infinite Jest“, u osnovi 11 stranica koju čini jedna jedina rečenica) a zatim plagijatoru, nebitnim likovima u ionako pretrpanoj  skupini. Odnos između Fej i Samjuela, srž romana, ne dobija očekivano razrešenje, niti prekida Samjuelovu žudnju za Betani. Staze se na kraju sretnu u jednoj tački ali suviše zgodno da sve to više deluje kao elegantno rešenje zagonetke a manje izraz stvarnog života.
 
Mada, ako je njegov glavni cilj bio da predstavi, u svim njegovim tragikomičnim kontradikcijama, pad zemlje koja je mogla da izabere Donalda Trampa za svog narednog predsednika, možda su haotični, nadrealni ispadi bili jedini izbor za ovaj obimni i smeli roman o američkom udesu.
 
 
Izvor: nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović