Vodeći austrijski dnevni list „Der Standard“ u broju za protekli vikend doneo je na celoj stranici prikaz romana „Konstantin“ Ivana Ivanjija, koji je napisao Volfgang Vajsgram. Ivanji je lično preveo, odnosno, roman nanovo napisao na nemačkom jeziku.
Istorija Konstantina Velikog s pravom se može interpretirati kao istorija traganja za fundamentalnom državnom idejom. Roman o Konstantinu Ivana Ivanjija, čija je prva verzija u Beogradu objavljena 1988. godine, vrti se oko ideja zbog kojih su na kraju Jugosloveni pali u očaj... Roman, koji se tako duboko vraća u antička vremena se, dakle, pojavljuje godinu dana pošto je Milošević preuzeo vlast, tri godine pre početka ratova raspadanja Jugoslavije. Pred tom pozadinom se priča o Konstantinu čita kao da je aktuelna, gotovo brizantna...
Ivanji jednom Konstantinovom oficiru stavlja u usta žalbu: „Gospodaru, ne možemo da naučimo neki novi kult svaki put kad legiju premeštaš u drugu provinciju.“ To Konstantin, koji teži da vlada sam, dobro razume, jer je živeo u Avgusti Treverorumu, današnjem Triru, sasvim blizu Varvara. I tako dolazi do toga da se Konstantinove jedinice pred bitkom na Mulvijevom mostu protiv suregenta Maksencija 312. godine ukrašavaju grčkim monogramom Hrista. „In hoc signo vinces“, „pod tim ćeš znakom pobediti“ žustro prenose blagoglagoljivi crkveni oci začuđenim potomcima. Ivanji dopušta da jedan sveštenik stare religije dobaci: „Više nego taj znak pomogli su ti hrišćanski špijuni sa svojim izveštajima iz Maksencijevog logora“, a Konstantin odgovara: „Pa šta?“...
Ivanji je, što je poseban dar, prevodio sa nemačkog i srpskog jezika. Prevodio je, na primer, Hajnriha Bela i Berta Brehta na srpski, a Danila Kiša u suprotnom pravcu na nemački jezik, a sada za izdavačko preduzeće „Wieser-Verlag“ iz Klagenfurta/Celovca, koji uvek tako pažljivo baca poglede prema jugoistoku, i svog „Konstantina“. Prema tome, ne radi se o prostom prevodu, nego o pravom originalu, što knjigu čini utoliko preporučljivijom.