Konačno nešto sveže u srpskoj književnosti javlja se pojavom Vladimira Tabaševića na književnoj sceni, sa romanima o kojima se priča: „Tiho teče Misissipi“, kojim je privukao pažnju a sada i roman koji je ušao u najuži krug u trci za NIN-ovu nagradu – „Pa kao“.
Sam naslov je igra reči koja je sveprisutna čitavom romanu. Pisac se igra rečima i književnošću i stvara Pa kao. Tačnije, stvara pakao. Pakao življenja i besmisla, generacijskih razlika, porodičnih odnosa, nerazumevanja i nemogućnosti istinskog ljubavnog susreta predstavljen je kroz jednu sasvim običnu priču o mladom piscu Emilu koji dobija priliku da iskoristi svoj književni talenat i za novčanu nadoknadu napiše knjigu o životu jednog pukovnika u penziji. Dok sluša starčeva sećanja koja treba uobličiti u književno uspelu formu, Emil upoznaje njegovu negovateljicu Anu, prelepu mladu devojku s kojom ulazi u strastvenu ljubavnu vezu. Kroz priču o danima sa starim pukovnikom i mladom Anom, predstavljeni su i drugi interesantni likovi koji su na neki način obeležili živote nekog od ovo troje. Svi likovi naslikani su osobinama i navikama koje ih najbolje opisuju, samo jednom epizodom iz života koja ih je obeležila za sva vremena, a najčešće je to neka tajna i lična tragedija.
Ako je istina da književnost na neki način oslikava vreme u kom je pisana, onda u današnjoj književnosti i nema mesta za lepotu i harmoniju. Tako se i ovaj roman nekako slaže sa ovim haotičnim početkom dvadeset prvog veka. Pogotovo ljubav i međuljudski odnosi – to je ono što je najčudnije, a u ovom romanu je još neverovatnije. Odnos, da ne kažem ljubav jer nisam sigurna da je to ljubav, između Emila i Ane je ono što je najčudnije, posebno njegove emocije opisane na majstorski način, ali to ćemo vam ostaviti da sami vidite. Posebno bih preporučila osobama u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim jer će one jasno razumeti pakao ove generacije, svoje generaciji, i lako se povezati sa glavnim likovima, ali i starijim osobama kako bi uvideli kakvi demon ii paranoje, ili kao što u romanu kaže „paranojevi“, muče njihovu decu.
Mišljenja o ovom romanu su podeljena – dok ga neki vide kao budući klasik srpske književnosti, drugi ne mogu da podnesu predugačke rečenice koje ponekad obiluju čudnim i besmislenim rečima i zarezima stvarajući tako pakao od romana. Sve u svemu, srpskoj književnosti je potrebno ovakvo osveženje a svi ljubitelji nečeg drugačijeg, ludačkog, kamijevskog, uživaće u ovom romanu. Ako vam je dosta klišea, sladunjavih ljubavnih priča i životnih tragedija i želite da pročitate nešto drugačije, a u rangu sa svetskim remek-delima, preporučujemo vam ovaj neobični roman, koji za sobom ostavlja gorak ukus i gomilu pitanja.
Autor: Katarina Ković
Izvor: bukmarkic.com