Bravo za NišPre nekoliko meseci iz štampe je izašao roman „Konstantinovo raskršće” niškog pisca Dejana Stojiljkovića. Knjiga je odlična. Ali to nije dovoljan razlog za ove redove budući da kolumna nije prostor za književnu kritiku, a ni ja nisam kritičar.
Pored toga što je odlično napisano, „Konstantinovo raskršće” je knjiga koja se čita u jednom dahu, pa nije čudno što je za samo nekoliko meseci doživela tri izdanja. Međutim, ni to nije ključni motiv da pišem ovo što pišem budući da kolumna nije reklamni prostor, a ni ja nisam pi-ar Dejana Stojiljkovića.
Od kolumne se najčešće očekuje da pokrene pitanja od – što bi rekli komunisti – šireg društvenog značaja.A Konstantinovo „Raskršće” je, u tom smislu, značajno iz barem dva razloga.
Pored toga što predstavlja primer kako se na srećan način mogu kombinovati različiti žanrovski obrasci, izbegavanjem upadanja u zamke fahidiotizma i kako je moguće napisati delo u kom će se uticaji visoke i popularne književnosti prožimati tako da čitajući ga susrećemo Pekića i Kinga koji koračaju rame uz rame „Konstantinovo raskršće”, naime, može da posluži i kao udžbenik za ostrašćene domaće književne poslenike na temu odnosa književnosti i ideologije.
Smeštajući radnju u krvave godine Drugog svetskog rata, Stojiljković, između ostalog, priča ubedljivu priču o četnicima i komunistima, nedićevcima i nacistima, britanskim obaveštajcima i
savezničkim bombardovanjima, sjajno pokazujući kako zadatak književnosti nije da jednu ideologiju hvali a drugu ruži nego da pošteno prikaže pogubnu praksu u kojoj skončava svaka od njih. Na taj način, u vremenu u kom se i dalje vodi jalova debata o mirenju i nemirenju četnika i partizana, on ne nudi lekciju samo usijanim glavama na književnoj sceni nego i mnogo šire. I u tome se krije jedan aspekt šireg društvenog značaja ove knjige.
Niš koji su zadesile nemačka okupacija, bratoubilački rat i smrtonosni letovi savezničke avijacije, jeste stari predratni Niš koji se tokom rata raspada da bi dolaskom oslobodilaca nestao gotovo bez traga. Dejanov roman, tako, predstavlja i omaž građanskom Nišu s prve polovine dvadesetog veka, tematski pandan romanima o građanskom Beogradu, izrazito hvaljenim i čitanim u poslednjim decenijama prošlog, pa i u prvoj deceniji ovog stoleća. S tim što je, budući literarno daleko originalniji i hrabriji, Stojiljković svoje starije beogradske kolege u mnogo čemu nadmašio.
Elem, činjenica da je stari Niš dobio svoj roman, koji, ako nije bolji od najznačajnijih romana o starom Beogradu, sigurno u odnosu na njih ne zaostaje, u vremenu u kom nesrazmera ekonomskih, civilizacijskih i kulturnih uslova u kojima žive Beograd i unutrašnjost, a posebno jug Srbije postaje zastrašujuća, zaista ima ogroman značaj. I ne samo za Niš. I ne samo za ostatak Srbije. Nego pre svega za Beograd. Koji će ukoliko se ne oslobodi provincijalne iluzije o sopstvenoj superiornosti u odnosu na ostatak zemlje i inferiornosti u odnosu na razvijeni deo sveta, terajući svoju najbolju decu da odu u inostranstvo i kao magnet iz unutrašnjosti odvlačeći decu kojoj devastirana rodna gruda nema šta da ponudi – u doglednoj budućnosti da se pretvori u prestonicu puste zemlje. U postmoderni grad-državu.
Izvor: Politika
Autor: Vladimir Kecmanović[objavljeno: 21/10/2009]