Vladimir Kaminer: Sovjetski Savez bio je zastrašujući raj

„Zapadnjake intrigira misteriozna „ruska duša“, a potajno su najverovatnije zahvalni što je ne poseduju“, kaže za Politiku pisac Vladimir Kaminer.

Pišući o Dostojevskom, Lavu Tolstoju, Čehovu, Bulgakovu, Majakovskom, Nabokovu i Danilu Harmsu, u delu „Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“ (u izdanju Lagune i prevodu sa nemačkog Dušice Milojković), rusko-nemački pisac Vladimir Kaminer (1967) predočio je ne samo živote ovih slavnih Rusa već i važan deo ruske istorije, povest njene idejnosti i društvenih promena.

Kaminer je bio pozorišni i radio tonac, da bi zatim studirao dramaturgiju na Pozorišnom institutu u Moskvi, a 1990. godine sa porodicom se preselio u Berlin. U knjizi „Ruski disko“, koja ga je učinila poznatim, on je kroz kratke proze progovorio o berlinskoj svakodnevici na način slovenskog bluza. Došavši u Berlin, počeo je da piše na nemačkom za različite novine i časopise, organizovao je predstave i postao je jedan od najpopularnijih nemačkih književnika.

„U učionici mog odeljenja visoko na zidu visili su portreti književnika – strogo poređani po obimu brade: najpre Maksim Gorki, sa svojim velikim brkovima, za njim Čehov, s evropskom bradicom srednje veličine, pa onda Dostojevski sa svojom punom bradom, a nasuprot ulaznih vrata učionice visio je Tolstoj, bog među ruskim književnicima. Celo njegovo lice bilo je zapravo brada, sa čelom i dva užarena oka, koja su blistala kroz ovaj dlakavi ukras i prodorno posmatrala svakog đaka koji stupi u učionicu. (...) Nastava mi je često bila dosadna, pa bi mi misli odlutale od teme i posmatrao sam portrete na zidovima. Naročito me je zanimao grof Tolstoj. Prema našem udžbeniku iz književnosti, taj čovek je bio ogledalo ruske revolucije. Borio se protiv ugnjetavanja. Bio je prijatelj svih siromašnih i neprijatelj monarhije. Lenjin ga je voleo, a i Staljin ga je voleo. Naravno da nisam verovao u tu propagandu“, piše Kaminer, a u razgovoru za naš list ističe:

„Pisci su u Rusiji oduvek imali poseban status. Ne kao zabavljači, već kao zamena za nepostojeće institucije građanskog društva. Bili su filozofi, teolozi i koordinatori političkog diskursa. Pripadala im je uloga ‘časti, svesti i savesti epohe’, kako se nekada govorilo Sovjetskom Savezu. Bili su ‘inženjeri ljudskih duša’. Ukratko: ti ljudi su bili tvorci Rusije, autori kulturnog kanona u skladu sa kojim se zemlja razvijala. Zemlja iz koje sam otišao bila je potpuno drugačija. Čujem da se u međuvremenu dosta promenila i želim joj sve najbolje.“

Kaminer možda piše na nemačkom, i njegov pogled „sa strane“ na rusku književnost i istoriju jeste trezven, ironičan, ali je uvek iskren kada misli: „Rusija je drugačija. Velika je, nepregledna i zakučasta, ljudi su samovoljni i tvrdoglavi. Država i narod loše se međusobno razumeju. (...) Književnost je u Rusiji bila diktatorska, totalitarna, ukazivala je na put. Tek sa Čehovom došla je jedna drugačija književnost: književnost sumnje.“ Ili kada zapazi: „Nabokovljeve priče su me zapanjile, iritirale su me i prilično su me zaludele. Jedan moćni, tuđi svet delovanja i karaktera prešao je preko mene poput cunamija. Svi njegovi junaci živeli su na nekoj drugoj planeti koja je bila veoma slična našoj, ali istovremeno i beskrajno strana.“

Kada pak govori o tome kako o ruskoj književnosti, kao rođeni Rus, piše na nemačkom, Kaminer objašnjava:

„Nemački je, po mom mišljenju, veoma konkretan jezik, izuzetno pogodan za objašnjavanje i uspostavljanje logičkih veza. Tolstoj ga je jednom prilikom uporedio sa železničkom prugom koja se proteže do horizonta. Ruski je, za razliku od njega, veoma poetičan, apstraktan i višeznačan. Ponekad je zaista teško izraziti ono što mislite.“



Prošle godine je obeleženo dva veka od rođenja Dostojevskog, pa se nameće i pitanje kako ovaj klasik uvek opstaje kao večiti savremenik i kako je uticao na pozorišno stvaralaštvo našeg sagovornika.

„Dostojevski nas uči da ‘ljubimo bližnjeg svog’ čak i kada je njegovo ponašanje problematično; tim ljudima je tada naša ljubav najpotrebnija. Gotovo svi njegovi junaci su teški: prezaduženi hvalisavci, nasilne ništarije, posrnule žene. Iako se ponašaju kao budale, u svakom od njih krije se čista duša. Čitaoci se lako identifikuju sa njegovim junacima. A što se pozorišta tiče, od Dostojevskog sam naučio da ne bi trebalo da ga shvatam tako ozbiljno“, smatra Kaminer.

Čini se da Sloveni instinktivno razumeju Dostojevskog i druge ruske pisce. Međutim, na pitanje kako to „zapadnjaci“ reaguju na njegova metafizička promišljanja, Vladimir Kaminer ima odgovor:

„Zapadnjake intrigira misteriozna ‘ruska duša’, a potajno su najverovatnije zahvalni što je ne poseduju. Sa druge strane, svi mi dobro znamo da se i zapadnjacima ponekad dešava da polude, iako to vrlo dobro kriju.“

Kaminer je iz SSSR-a otišao u „osvit poslednje ruske revolucije, koja je zapravo bila kontrarevolucija“ – „perestrojka“, kako je opisao. Nije bio begunac, kao na primer Nabokov i njegova porodica početkom 20. veka. Ipak smatra da revolucija iz 1991. godine nije donela ništa osim bede, nevolja, lošeg raspoloženja, dok je ona iz 1917. iz temelja promenila svačiji život, bez obzira na to s koje je strane barikada stajao. Revoluciju u svojoj knjizi Kaminer opisuje maestralno, baš kao što je dočarao revolucionarno oduševljenje i slom Majakovskog, pa i načine na koje potomci revolucionara izdaju sve za šta su se prethodnici borili: „Neku zemlju i životne okolnosti svakog pojedinačnog građanina ništa ne menja toliko kao revolucija. To je kao da kratko zaspite i probudite se u potpuno novoj zemlji. A onda više nikad ponovo ne zaspite. Prava revolucija nalik je strastvenoj ljubavnoj vezi. Tu teku krv, znoj i suze, sve mere obezbeđenja pucaju, daju se velika obećanja koja u stvarnosti uglavnom ne mogu da se ispune, ali uprkos tome dosta dugo obezbeđuju uzbudljivo raspoloženje.“

Na kraju našeg razgovora, koji je sa nemačkog prevela Jelena Tanasković, Kaminer zaključuje:

„Sovjetski Savez je prestao da postoji krajem osamdesetih godina prošlog veka i ja ga se danas sećam sa izvesnom nostalgijom. Bila je to čudovišna, ali interesantna zemlja. Ono što ju je činilo naročito zanimljivom bili su njeni umetnici. Bio je to zastrašujući raj. Današnja Rusija se sa tim ne može porediti. Zato moramo naučiti da se smejemo i u teškim vremenima. Ako svi budemo plakali, upašćemo u ćorsokak iz koga neće biti izlaza. Mi živimo u začaranom krugu, neke stvari se završavaju, neke druge počinju, i niko nas ne pita šta zaista želimo. Čovečanstvo je neprestano zauzeto konstrukcijom, destrukcijom, rekonstrukcijom. Smešno je to što mi svakog dana, uprkos onome što se desilo juče, sve počinjemo iz početka i tome nikad kraja.“

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Foto: Jan Kopetzky