Vladimir Arsenijević: Čudna tišina pred veliku eksploziju

Dve aktuelne knjige pisca Vladimira Arsenijevića, koje su i povod ovom razgovoru s njim, jesu nedavno objavljena zbirka priča Ovo nije veselo mesto i roman Let, objavljen pre godinu dana, obe u izdanju Lagune. Podsetimo da je pre njih Arsenijević objavio, pored ostalog, i zbirku eseja Jugolaboratorija, romane Išmail, nastao u saradnji sa Aleksandrom Zografom, Predator, Anđela i U potpalublju, kao i esejističko-dnevničku prozu Meksiko – ratni dnevnik, i da je bio među osnivačima izdavačkih kuća Rende i Reflektor, kao i regionalnog književnog festivala Krokodil, koji se ovog juna održao šesti put.
 

Vaša poslednja knjiga Ovo nije veselo mesto je zbirka priča. Zbirke priča odavno kod nas nisu česta pojava, zašto ste se odlučili za ovu formu?

Tačno je da i pisci i izdavači donose mnoge odluke zbog tržišta. I tačno je da je roman jedina književna forma koja može da računa na koliki-toliki komercijalni efekat. Neverovatno kolika je razlika u čitanosti i medijskoj prisutnosti između romana i zbirke pripovedaka jednog te istog pisca! Pripovetke se gotovo nigde ne prodaju, taj problem ne postoji samo u Srbiji. Teško je razumeti zašto. Svet se fragmentarizovao, dobio na ubrzanju, pa bi se pomislilo da će pripovetka svojom sažetošću bolje odgovoriti na tu promenu generalnog ritma života od romana. Ali, istovremeno, ona preostala književna publika, koja se strahovito suzila, želi nešto što će predstavljati kontrapunkt tom frenetičnom ubrzanju životnog ritma. I u tom smislu je roman uspešniji. Dok pišem, moja motivacija je vođena ličnim, a ne opštim razlozima i nikad ne razmišljam da li će knjiga postići uspeh na tržištu. Zašto sam pisao novele, preciznije rečeno – novelete? Pa povremeno osetim zamor od dugotrajnog rada na romanu, a priča ima to simpatično svojstvo da vi relativno brzo dođete do njenog kraja i osetite ono divno zadovoljstvo zbog gotovog posla.

U zbirci je šest novela iz različitih gradova sveta i različitih godina prošlog veka. Čini se da ste se igrali pišući, izmišljali ste životne situacije za stvarne ličnosti...

Mislite na Song to Mr. G, priču o susretu Boba Dilana i Vudija Gatrija? Tačno, zbirka je delom i mešavina fikcionalizovanih i stvarnih ličnosti, baš kao u toj priči, zatim likova osmišljenih zarad delimične mistifikacije kao što je to na primer lik Petra Buhe iz prve pripovetke u zbirci. To je fiktivna priča o fiktivnoj ličnosti, pa je tako i odrednica iz Vikipedije o Buhi izmišljena, kao i tekst iz nedeljnika "Vreme" koji je, navodno, napisao Aleksandar Zograf. Ali, oba ova "izvora" su jasno istorijski utemeljena. Mi smo, setićete se, pred Drugi svetski rat imali izuzetnu strip revoluciju gde se definisala interesantna mlada generacija koja je strahovito stradala tokom okupacije kao i u političkim procesima nakon rata. Strašno je kakvi su talenti tada izgubljeni. Eto, to sam hteo pričom o Petru Buhi da potcrtam: koliko je mladosti i talenta tada tužno nestalo. Znači, moja zbirka je sačinjena od takvih priča, pa do sasvim fiktivnih kao što je Svirepost, ili pseudobiografskih, poput Crocodiles u kojoj sam svoj stvarni život u Londonu polovinom osamdesetih godina opisao kroz fiktivnu priču o porodičnom rasulu, do onih koje su zasnovane na dinamičnom odnosu slike i teksta poput priče Minut, koja je nastala kroz kreativnu komunikaciju između mene i ilustratorke Valentine Broštean.

Pomenuta priča nije vaša prva saradnja sa stripom, Išmail je ilustrovani roman...

Moje prvo bavljenje bilo čime kreativnim u životu datira s kraja sedamdesetih, kad sam sa četrnaest godina počeo da sviram u Urbanoj gerili, jednom od prvih pank bendova u našoj zemlji. Bend, zar ne, podrazumeva neprestanu saradnju, prožimanje intimno i kreativno, jer tek tako vi dobijate u muzici ono što je u njoj istinski uzbudljivo. Međutim, bend je ujedno i organizaciono i tehnički, pa i psihološki jedna jako zahtevna stvar. Pisanjem sam počeo da se bavim u šesnaestoj godini života, u vidu odmora od te specifične grupne i tehničke dinamike benda. Kod pisanja nema potrebe za nekim posebnim uslovima, dovoljno je da obezbedite sebi minimalnu samoću, da se nabijete u ugao, da imate nešto papira i olovku, i remek-dela mogu da nastaju! Pisanje je umetničko stvaranje bez ulaganja, i to je njegova privilegija u odnosu na sve druge vrste stvaranja. Ali, nakon dosta godina koje sam proveo baveći se isključivo pisanjem, krug se zatvorio i ja sam počeo da osećam zamor od svog tog kreativnog usamljeništva, pa sam se ponovo uželeo kreativno-umetničke kooperacije. Saradnja sa ilustratorom je u tom smislu prava stvar: nije to pisanje u četiri ruke, već nadogradnja drugog. Prvo sam radio sa Zografom na grafičkoj noveli Išmail, pa s Valentinom Broštean na Minutu, a sigurno ću i ubuduće ostvarivati slične saradnje.

Da li postoji neki vaš lični razlog zbog kog se roman Let dešava u tridesetim godinama? Da li ste hteli da probudite nostalgiju kod čitaoca za lepšim vremenom, pa da samim tim obezbedite njegovu naklonost prema romanu?

Primetio sam da je jedan broj ljudi Let čitao kao sentimentalno-nostalgičnu priču o lepšim vremenima. Dobro, može i tako. Uostalom, trava je uvek zelenija negde drugde. To je priča o retroaktivnim utopijama koju ja često ponavljam: sva zlatna doba su bila nekad, nikad niko nije rekao da se sad živi u zlatnom dobu. A prošlost je nemoguće vratiti, pa time ni bilo koje "zlatno" doba. Ono, naime, postoji samo u načinu na koji pamtimo, nikada u stvarnosti. Ja sam u Letu pričao priču o generaciji iz tridesetih godina koja je bila suočena sa sličnom kombinacijom elemenata u društvenom kontekstu sa kojom se i mi danas suočavamo. Između dva svetska rata je došlo do fantastičnog kulturno-tehnološkog progresa, a istovremeno su se javili politički totalitarizmi, ideje koje su iz ove perspektive toliko lude da vam je danas neverovatno da su uopšte mogle da se razviju u tako snažne i na kraju razorne sisteme. To je priča o jednom sjajnom dobu koje je, nažalost, tragično propalo. Dakle, knjiga Let nije priča o onom što je u njoj ispričano, nego o onom što za tom građom sledi, a ostalo je neizrečeno. Trebalo bi, naravno pod uslovom da sam ja sve to dobro postavio, da na kraju ostane utisak da je sve to lepo otišlo dođavola, da ostavi gorku knedlu u grlu. Let je smešten u 1937. godinu, tik pred propadanje tadašnje stvarnosti, baš kao što je Išmail smešten u 1979. godinu, tik pred Titovu smrt, pred sam početak raspada Jugoslavije. Meni je oduvek delovalo književno intrigantno da smestim priču u mir pred buru, čudnu tišinu koja se javlja pred veliku eksploziju i promenu koja za njom neizostavno sledi. Mislio sam da ću tu moći da nađem mir od preintenzivnih političkih događaja i prekomerne esejizacije koja je gotovo neophodna da bi se o njima progovorilo, a da ću moći samo efektom jeke da dočaram i objasnim da se nešto tragično priprema. Let je nastao zahvaljujući mojoj davnašnjoj fascinaciji porodičnim fotografijama koje je sačuvala moja majka. Za njima su ostale fotografije nasmejanih mladih ljudi u predivnim ambijentima, i one deluju gotovo nestvarno, naročito ako znate da gledate fotografije onih koji će samo godinu ili dve kasnije ginuti na najstrašnije zamislive načine. Nijedno muško u toj porodici nije preživelo, a ono ženskih što je ostalo sakupilo se u jednoj kući u Požarevcu i dočekalo kraj rata štrikajući za Narodnu radinost i hraneći se iz Unrinih paketa. Čitav taj život zabeležen na tim fotografijama nestao je bez traga. Tridesete su bile sjajno doba samo pod uslovom da anestezirano odbijamo da se prisetimo načina na koji su se završile. Ali, iako su mi pojedini kritičari to zamerili, ja zaista nisam hteo da pišem neku klasnu kuknjavu, odu predratnoj prečanskoj buržoaziji, meni nije do toga, ja nemam nikakvih razloga da veličam izumrli građanski milje. Ali hteo sam da ispričam ljubavnu priču, to da, da unesem u taj roman čistu i neizostavno nesrećnu ljubav, punu strasti i erotičnosti i emocija, između dvoje mladi ljudi, ljubavnu priču u kontekstu koji je prividno miran, ali koji se kreće ka provaliji.

U romanu pišete i o istorijskim ličnostima. Da li ste, na primer Geci Konu preneli neka lična iskustva iz vremena dok ste vodili Rende, ili Todoru Manojloviću neke napade koje ste lično doživeli od kritike i javnosti?

Ne, je sam zaista nastojao da dam vernu rekonstrukciju vremena pa onda i mesta tih ljudi u njemu pre nego da reflektujem sebe ili našu epohu u ogledalu prošlosti. A spone svakako postoje. Primetio sam da naš književni mejnstrim neprestano osporava generaciju koja dolazi. To se do danas nije promenilo. Vrsta uvreda, tako, koje su naši modernisti dobijali od "Srpskog književnog glasnika", na primer, uvreda koje su pretrpeli Todor Manojlović, Crnjanski, Vinaver, svi ti sjajni autori, sva ta strašna osporavanja, ne mogu se opisati. Ima dosta spona između onoga što su te generacije iskusile, i ovoga što se dešava današnjim generacijama. Ima mnogo spona između tadašnje i današnje kulture. Zar vas tadašnja revolucija malih časopisa objavljivanih u privatnoj produkciji, živih, dinamičnih, polemičkih, ne podseća na revoluciju fanzina iz vremena panka ili na današnje internet-blogove? Ili sva ta inicijativa gotovo s dna, jer tada ste imali čitavo obilje malih izdavača koji su operisali s izrazito svedenim sredstvima i sve radili po svojim stanovima: ako već ne famozni Geca Kon, a ono izdavačke produkcije poput Albatrosa, Nolita, ili časopise Zenit, nadrealistička izdanja, Nova literatura, zar vas sve to ne podseća na period od godine 2000. naovamo kod nas kad je u izmenjenim okolnostima, sa stravičnim iskustvima, ponovo trebalo stvarati paradigme i stvarnost, a imali ste suočavanja sa strahovitim nedoslednostima na političkom nivou koje su uticale i na ekonomiju, što se sve reflektovalo i na književnost i na izdavaštvo i na druge umetnosti. Ali, ispod svih tih nanosa politike i ekonomije bilo je uvek veoma mnogo kreativnosti. Zato ja mislim da je današnje vreme u stvari sjajno. Mislim da će ta velika kreativnost ostati, i da će nešto kasnije u budućnosti biti izmerena nekim drugačijim merilima.

 

Deo priče o dvehiljaditim godinama koje pominjete jeste i izdavačka scena, osnovali ste izdavačku kuća Rende...

Mi smo tada imali osećaj novog početka: Milošević je uhapšen, Tuđman je umro, promenila se politička situacija u zemlji i regionu, ja sam se nadao da ćemo se konačno okrenuti nešto konstruktivnijem sagledavanju stvarnosti bez sve te pogibeljne mitomanije. Naravno, kao i obično, nisam bio u pravu. Glavni problem onog čuvenog 5. oktobra je što je u njemu bilo onoliko revolucija koliko je tada bilo ljudi ispred Skupštine. Svako je izašao u ime nekih svojih zamisli kako bi budućnost trebalo da izgleda. Konsenzus je bio samo oko jednog pitanja: da Milošević mora da ode. Nismo uočili opasnost od invazije svih političkih mišljenja koja će zavladati Srbijom u ovih poslednjih petnaestak godina njene uvek turbulentne stvarnosti. I zato je nama ta stvarnost doslovno pljunula u lice – to se danas jasno vidi. Mi smo tokom devedesetih ulagali sebe, svoje živote, svoj komoditet, da bismo stvorili budućnost koja će biti naklonjena drugačijem senzibilitetu od onog seljačko-palanačkog nadasve destruktivnog nacionalsocijalizma Slobodana Miloševića. Kad ono, desilo se da su nas svi, doslovno svi, neprestano vraćali u devedesete. Najpre desničarsko mračnjaštvo DSS-a, kom možemo da zahvalimo cvetanje ultradesne scene, koja je unakazila nekoliko naših naraštaja i umnogome usporila ovo društvo u progresu, pa ljigavost DS-a, koji je za osam godina vlasti postao moje veliko razočaranje: sav cinizam njihove politike od Đinđićeve smrti do konačne implozije demokrata staje u jeftinu i beskrajno lažljivu propagandnu floskulu: "I Evropa i Kosovo." Jer i malo dete zna da odnos "i... i..." u politici praktično ne postoji. Izigrali su nas, ali više od nas izigrali su sami sebe. I ne odustaju. Evo sada su, u želji da se oporave i politički ožive smislili ingeniozan koncept "srpske Srbije". Dođe mi da plačem! Niko nije odgovorniji za to što imamo naprednjake i Vučića na vlasti od DS-a. Međutim, tad, 2000. godine kad smo pokrenuli Rende, imali smo još uvek razloga za veliki optimizam. Mislio sam da možemo da stvorimo bolje društvo, da smo videli kakve je žrtve donelo ovo prethodno, i da smo se opametili. Međutim... Ja nisam mogao da verujem da ćemo stvoriti – a o tome govori novela Kineskinja iz nove knjige – generaciju mladih agresivnih ultradesničara, do te mere desnih da smo dobili i srpske naciste što je paradoks svih paradoksa! Eto, to je nama dala dvehiljadita i sve što nam je zajedno s njom donela nenadmašiva ljigavost naše političke scene u celini i celosti. Stoga ja danas više nemam zabluda kao nekada – znam da sam u ovom društvu apsolutno nereprezentovan i utemeljujem dodatno svoju poziciju na margini. Već mi je pedeseta godina i nema šanse da se ovde bilo šta značajnije promeni tokom ostatka mog života, to mi je danas već sasvim jasno. U tom smislu, misija ostaje na generacijama koje dolaze ako budu imali snage da se ne podaju stvarnosti olako kao generacije stasale devedesetih, da ne žive i umiru u ime onih koji tu stvarnost kontrolišu zarad sopstvenih interesa, već da je sami preobražavaju i čine boljom.

Među pokretačima ste i književnog festivala Krokodil. Na poslednjem, ovog juna, razmišljalo se i govorilo o piscima koji žive i stvaraju u drugoj kulturi, o manjinskim kulturama, o savremenoj književnosti jugoistočne Evrope, a sve sa bazičnom programskom namerom da spoji autore regiona.

Jeste, mi to radimo od 2009. godine na razne načine. A startovali smo dosta zlosrećno jer su baš tokom ta tri junska dana 2009. svake večeri trajali gotovo monsunski pljuskovi. Dok je skupocena oprema koju smo postavili na otvorenom amfiteatru ispred Muzeja kisnula, mi smo se brzo preselili u bioskopsku dvoranu Muzeja istorije Jugoslavije spremni na mogućnost da nam niko ne dođe. Došlo je na stotine ljudi, natopljeni do gole kože, da prisustvuju književnom festivalu od koga ne znaju šta da očekuju jer se nikada pre toga nije desio! Shvatili smo tako da postoji potreba za takvim jednim regionalnim festivalom. Dobro je bilo što smo književnosti grupisali oko jezika, a ne oko nacija. Često navodim primer priče Smrt Borisa Dežulovića, pisca iz Hrvatske, napisane na ekavici i najčistijim srpskim jezikom. Po čemu ta priča ne bi ušla u antologiju savremene srpske pripovetke? Zbog genetske slike autora? Potpuno je deplasirano pričati o tome. To što je lingvistika posustala i predala se nacionalistima, i to zašto lingvisti nisu sačuvali svoju nauku na prostoru zapadnog Balkana, to je ipak drugo pitanje. U programu Krokodila nikad ne piše Nenad Veličković, BiH. Nikada! Mi ljudima takve identitete ne namećemo i ne smatramo ih kulturnim ambasadorima država u kojima žive. Puštamo ih da sami svojim pojavama i svojim radom definišu sebe i svoje identitete onako kako oni to sami žele.

Jedna od aktivnosti Krokodila je projekat Neighbors, koji nastoji da kulturom uspostavi veze između Srbije i Kosova. Kako napredujete?

Najpre, sa Kosovom postoji to tehničko pitanje, pitanje jezika. Mislim da je jezik više pomogao da dođe do veza koje su uspostavljene sa drugim delovima SFRJ, nego sama kultura. Drugo, mislim da su srpsko-hrvatske odnose više unapredile sapunske TV serije, nego svi mi na gomili iz svih sfera kulture. Zar je važno što je srpski izdavač objavio bosanskog pisca kad bi toliko ljudi u BiH htelo da vidi Cecu na koncertu? Po meni, Ceca je u tom smislu izuzetno bitna i to je ono što je najdepresivnije od svega. To je, naravno, taj krajnji donji stratum ukusa, u kom većina, nažalost, uživa, grozna muzika, jeftine serije, ljigave ideologije, ali prosečan čovek koji nema velika intelektualna stremljenja istinski uživa u takvim stvarima i kad mu se to pruži, spreman je sve da oprosti. Ti ljudi znaju šta je Arkan radio po Bijeljini i unaokolo i šta je Ceca u to vreme govorila, ali bi ipak da vide Cecu na koncertu! Za regionalnu umreženost, to na nesreću čini hiljadu puta više nego bilo koji okrugli sto intelektualaca iz bivše Jugoslavije! S Kosovom je sve to teže zbog jezika, ali i zbog specifičnog odnosa koji je svojom ludačkom iracionalnošću uspostavila prevashodno Srbija ne priznajući nezavisno Kosovo a time ni samu stvarnost. Ja ne samo da smatram nego i lepo svojim očima vidim da je Kosovo nezavisno ma šta mi ovde u Srbiji pričali o tome. Ako verujete da je Kosovo integralni deo Srbije, otkud onda granični prelaz usred Srbije? Ovde vam kažu: ne, to je "administrativni prelaz"! Mislim da je žalosno biti u takvom sudaru sa stvarnošću, mada to za nas ovde nije ništa novo. Mladi ljudi Kosova osećaju Srbiju većim inostranstvom nego mladi Srbije Kosovo, zato što su se oni odvojili od nas a mi od njih nismo. I trebalo bi već jednom da počnemo da govorimo da idemo "u Kosovo", u republiku, a ne "na Kosovo", na visoravan. Mislim da bi u jeziku trebalo da dođe do te promene. Znači, mnogo tu ima da se radi. Mi nešto od svega toga pokušavamo s projektom Neighbours. Smatramo da nemate vi šta drugo sa komšijom da radite nego da uspostavite srdačne, obostrano prijatne i korisne odnose. I zato mi to i radimo.

Ne bojite se da će vas neko cenzurisati?

Nikada, apsolutno nikad, ni devedesetih se nisam osećao ugroženim. Kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, "Politika" je objavila moju kolumnu Kosovo nije Srbija. Branio sam ideju da nakon svega što se dogodilo, jedino što Srbija može da učini i za sebe i za Kosovo jeste da ga što pre prizna. U protivnom, stvar će biti sve mučnija i mučnija, a priznanje će na kraju svejedno uslediti, oko toga nikada nije bilo ni trunčice sumnje. Usledila su strahovita vređanja mene na sajtu, svakakvi komentari, pretnje. Pomislio sam, šta će se desiti kad izađem na ulicu, ali – ništa se nije dogodilo. Niko me nije čak ni pogledao popreko. Ljudi su jedno u medijskoj i javnoj komunikaciji, nešto sasvim drugo u ličnoj. Možda nikad nisam doživeo direktni napad zato što nikada nisam bio u službi bilo kakve institucije, pa sam uvek branio samo svoje mišljenje. A ja ne pišem kao Srbin, ne pišem ni kao pripadnik bilo koje druge društvene grupe, već isključivo u lično ime. Ja sam uvek samo i jedino ja.

Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme