Pakrac je bio sudbinski presudan za mog glavnog junaka. On je tamo bio u ratu – kaže za Nin pisac
Vladan Matijević čiju je novu knjigu objavila izdavačka kuća Laguna. „Rat može probuditi zversko u čoveku i sa objavljivanjem mira ne znači da je probuđena zver čvrsto zaspala. Učesnik u ratu ispod kože možda i dalje krvari zbog preživljenih ratnih trauma, možda traži i da se osveti zbog svojih rana. Možda i ne prihvata da se rat završio... U svetu gde se ratovi neprestano događaju, poneko se još i zapita čemu tolika razaranja, ali skoro da nema brige o ljudima koji su preživeli ratne traume.“
Prozu otvara opasna rečenica: „Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem.“ Da li Vam je ona otkrila rukopis nove knjige?
Roman „
Pakrac“ se otvorio sa prvim poglavljem. Kada sam ga pisao, nisam znao da li će biti samo jedna priča ili početak duže proze. Pa i kada sam ga sasvim završio, dugo sam se pitao da li da nastavim druženje sa Pepijem. Ono što je sada prvo poglavlje funkcionisalo je i samostalno, kao priča. Sva moja ranija iskustva u pisanju bila su drugačija, napisao bih prvu verziju knjige, pa je onda prepravljao, pisao drugu, treću, sve do krajnje verzije. „Pakrac“ je baš zbog tog poglavlja nastao drugačije. A rečenica: „Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem“ svakako jeste jedna od prvih koje sam napisao, ali ne i prva. Sećam se da sam prvo napisao neke delove koji se odnose na ratište. Jedna od prvih napisanih rečenica bila je: „Svi veliki narodi su već počinili velike zločine, rekao nam je komandir, ne možemo ni mi stalno biti lovina.“ Ta rečenica mi je bila mnogo bitna za dalji rad. Da li je ona otvorila rukopis, ili rečenica koju vi pominjete i sa kojom roman stvarno i započinje, ne mogu odgovoriti. Ali i da nije bila inicijalna kapisla, rečenica koju ste naveli je veoma važna, samim tim što je prva. Jer pisac već prvom rečenicom u knjizi pokušava čitaoca da uvuče u radnju i da ga postavi u središte priče. Mislim da u „Pakracu“ čitalac od samog početka zna da je glavni junak opsednut ubistvima, a kasnije će saznati i zašto, kao i to ko je i šta je sve dovelo do formiranja njegovog karaktera.
Lik stoji ispred pijace Đeram i neumorno viče: „Vlast ima kapacitet!“ Ovaj zvučni „refren“ nije moguće preskočiti. Šta staje u te tri reči?
Glavni junak stoji na svojoj plavoj hoklici ispred pijace Đeram i svakog dana uzvikuje neku parolu. Da li parolu „Očistimo Srbiju!“, ili „Vlada je obezbedila ambijent!“, ili „Vlast ima kapacitet!“, svejedno je. Te parole su svima nama poznate, kao fraze, kao opšta mesta u političkom narativu, ali kada ih izgovara moj junak, oseća se njihova ispraznost, pritom one dobijaju sasvim drugo značenje. To značenje je u suprotnosti sa značenjem koje je hteo onaj koji ih je izmislio i prvi plasirao.
Ni ovoga puta niste zaobišli crnu hroniku. Ranije ste rekli da je ona ogledalo društva.
U prethodnom romanu „
Sloboda govora“ još sam se više bavio uticajem novinskih vesti na život čoveka, a roman sam započeo crnom hronikom. U „Pakracu“ sam, između ostalog, pokušao da prikažem i uticaj vesti iz crne hronike – kojima se neprestano bombarduje stanovništvo i od kojih je nemoguće sakriti se – na psihu pojedinca i na ispoljavanje nasilja. Jer slobodno možemo tvrditi da smo zatrpani crnim vestima i da je nasilje postalo naša svakodnevica. Naravno, nije crna hronika, koja dominira u vestima, isključivi krivac za agresiju i sveprisutno nasilje, ali ne smemo je olako ni abolirati. Crna hronika u ovom romanu dodatno dočarava atmosferu koja vlada ispred pijace Đeram.
Autor: Mića Vujičić
Izvor:
NIN