Vladan Matijević: Kratka istorija našeg propadanja

„Većina se slobode govora odrekla iz raznih razloga; iz interesa, iz straha, smatra je luksuzom, zato što nije u stanju za nju da se izbori…“, kaže poznati pisac Vladan Matijević.



Dobitnik Ninove, Andrićeve nagrade, kao i nagrada „Meša Selimović“, „Bora Stanković“, „Isidora Sekulić“, i drugih priznanja osvojio je čitaoce novim romanom indikativnog naziva „Sloboda govora“ (Laguna).

Kao i u knjigama kojima je do sada plenio čitalačku pažnju (romani „Pisac iz daleka“, „Časovi radosti”, „Vrlo malo svetlosti”… zbirke priča „Pristanište”, „Prilično mrtvi”… i pesme „Ne remeteći rasulo”, „Samosvođenje”…) i u novom delu njegov književni svet odiše čudesnom punoćom i slojevitošću jednostavnosti.

Na stranicama „Slobode govora” niže se uzbudljiva priča o misteriznom nestanku novinara Saše Čomskog i njegovom prijateljstvu od studentskih dana sa kolegom Vladimirom F. A kroz trilerski zaplet prelama se opora slika naše sadašnjosti, odnosno erozije svih vrednosti, izdaje, pogubnih podela i sudbine novinara i srpskog društva uopšte u tri poslednje neslavne decenije…

Urednik Dejan Mihajlović ističe da je u antologijskom poglavlju „Prijatelji”, u gotovo filmskom ritmu, jezgrovito i nepoštedno iznesena kratka istorija našeg propadanja a da istovremeno nije narušen romaneskni naboj niti zanemaren razvoj odnosa dva glavna lika, jednog promašenog i jednog uspravnog čoveka.

Ukratko; pisac na kraju navodi čitaoca da se sa nevericom zapita: da li stvarnost utiče na medijsku scenu ili zapravo mediji kreiraju stvarnost…

Na početku razgovora, upitan za motiv i inspiraciju da napiše roman „Sloboda govora”, Vladan Matijević ozbiljnim tonom, a uz diskretni osmeh kaže:

„Ne znam da li ja tražim priče ili one mene.“

Dakle?

Moć medija je danas nesagledivo velika i svi žele da pokore medije da bi služili njima. A gde je moć tu je uvek i priča o dominaciji, o raspodeli uloga na gospodare i sluge. Tu je, kao i uvek, i priča o onima koji neće ni da gospodare ni da služe, o slobodnim ljudima. Ona je najinteresantnija za pisca. Naravno, ne može se roman držati striktno samo jedne teme, moraju se paralelno prikazati i one koje su povezane sa glavnom temom i koje se s njom prepliću. А te sporedne teme često postanu jednako važne ili čak bitnije i bolje osvetljene od glavne. „Slobodu govora“ sam započeo kao dramski tekst da bih napisao roman koji se sastoji samo iz dijaloga, onda sam napisao roman u trećem licu, pa u prvom… Praktično sam uradio nekoliko verzija romana pre nego što sam shvatio kakav želim da bude. Na poslednjoj verziji sam radio dve godine.

S obzirom na taj indikativan naslov, a danas i ovde, gotovo da je nemoguće izbeći pitanje – ima li slobode govora?

Ima. Mali broj ljudi je koristi. Većina je se odrekla iz raznih razloga. Iz interesa, iz straha, smatra je luksuzom, ili zato što nije u stanju za nju da se izbori. Ne mislim da su u pravu oni koji kažu da danas nema slobode. Nje nikada nije ni bilo u izobilju, uvek je čovek za nju morao da se bori, da je osvaja. Pa čak i u okviru porodice je tako. Dete mora da se bori za slobodu u ponašanju, kasnije i za druge svoje izbore. Oni koji upravljaju društvom uvek žele, skriveno ili pritvorno, malog, sputanog čoveka, na kratkom povocu. Na to mnogi ne pristaju. Brojni su primeri u istoriji osvajanja slobode, i lične i za druge ljude. A sloboda govora je najvažnja od svih čovekovih sloboda, ona je uslov da neko bude biće.

U romanu se prepliću novinarstvo, redakcija, hotel, trilerski zaplet… A nije li u glavnoj ulozi zapravo izražavanje i govor kao sredstvo i ostvarivanja i sputavanja slobode, i svoje i tuđe?

Jeste. Vladimir F. govorom pokušava da se oslobodi, recepcioner, čistačica, konobar i stariji narednik govorom zadržavaju F.-a i uskraćuju mu slobodu. Uopšte, u hotelu Panorama, u kojem vlada teror, govor ne služi za sporazumevanje, već da sile mraka odabranu žrtvu zadrže u svojevrsnoj vrtešci iz koje nema izlaza.

Jednom od glavnih likova, novinaru, dali ste ime Čomski? Drugi junak Vladimir F. je čovek koga je, kako ste napisali „Najviše izluđivala izdvojenost od sveta koju je neprestano osećao”…

Čovek je društveno biće i ima potrebu da komunicira sa drugim ljudima, da nečemu pripada. Potreban mu je neograničen prostor. Skučenost i nametnuta autističnost, izluđuju svakog pojedinca. Samoća, ako nije izabrana, teška je. Izolovanost i marginalizovanje određenih grupacija u društvu najlakši je način da vlast određene stvari drži pod kontrolom, ali je i poguban. Ignorišući razum i oslanjajući se na razne vrste hipnoze, redovno se zapadne u velike probleme.

U šestom poglavlju kažete i: „biti ovde mesec dana a ne izludeti veliki je podvig”. Šta je sa onima (nama) koji ovde decenijama zanoćavaju i osvanjavaju?

Ne znam jer sam i ja ovde. Treba pitati nekog neutralnog. Možda one koji ovde ponekad navrate. Pretpostavljam da se oni svemu ovome čude i da kažu da ovakvog cirkusa nema nigde. Možda grešim. Čovek je sklon nabrajanju nevolja i gledanju loših i mračnih stvari u svemu. Ali na sreću postoje i oni koji umeju da se raduju životu uprkos svemu što im on donosi. U romanu je takav Vladimirov otac kojem je za sreću bilo dovoljno da svake godine letuje u Dubrovniku.

Roman „Sloboda govora” je i literarna dijagnoza ovdašnjeg života i sadašnjosti. Ako iskoračimo iz romana; kog nam je žanra realnost, ko su i kakvi su glavni likovi na javnoj ceni?

Kako kome. Nekima je realnost komedija, nekom sapunica, nekom triler, nekom horor… A likovi koje javnost doživljava kao glavne tek su priča za sebe. Ne mogu na njih da trošim reči.

Šta je ključno obeležje ovog postizbornog, novokoronarnog trenutka?

Čini mi se umor i predaja. Barem u krugu u kojem se ja krećem. A od društva koje se nalazi u stanju očaja može se očekivati sve i svašta.

Vaš roman otvara i pitanja da li stvarnost utiče na medijsku scenu ili zapravo mediji kreiraju stvarnost, da li je moguće da događaji o kojima se govori u medijima tek po njihovom objavljivanju prelaze u realnost?

U romanu „Sloboda govora” je prikazana ta interakcija. Pretpostavljam da je ima i u stvarnosti. Ako je nema sada biće je uskoro, jer se ide ka njoj. U dvadeset prvom veku su sve medijske manipulacije moguće, pa i kreiranje same stvarnosti, ne samo njene slike. Onima koji imaju želju da manipulišu drugim ljudima otvorene su bezbrojne mogućnosti. I sam se pitam da li su mediji stekli tu novu potrebu. Možda su prevazišli ulogu da informišu, pa dodelili sebi zahtevnije, komplikovanije i nečasnije uloge.

U svemu tome se otvara i pitanje ko su i kakvi su danas novinari, urednici…?

Kao i pisci, naučnici, sveštenici, zanatlije… Ima ih i ovakvih i onakvih.

I, kakvo sutra se nazire iz svega toga?

Na osnovu moje predstave o stvarnosti rekao bih da ni danas nije lepo i da će sutra biti isto ili još ružnije. Takav stav zauzimam i pri pisanju, u želji da razobličim stvarnost i presiju nad čovekom. Pokušavam da budem na tragu Ernesta Sabata koji je rekao da je jedan od zadataka književnosti da probudi čoveka koji ide prema vešalima.
 
Izvor: scradar.com