Vladan Matijević: A privatne sfere u 21. veku nema

Prerušavanje je uvek bilo jedna od metoda manipulacije, a sada je poprimilo neslućene razmere. Njena suština je da manipulator lažnim predstavljanjem, i sebe i sveta u kojem živimo, što bolje zamaskira svoj cilj.



Matijevićeva „Sloboda govora“ ispituje mehanizme kojima medijska stvarnost deformiše i nagriza dosadašnje predstave o slobodi ličnosti. Počinjući prikazivanjem događaja onako kako se oni vide iz niza novinskih članaka, Matijević potom zaseca duboko ispod vidljive površine.

Vladan Matijević (1962, Čačak) dobio je Ninovu nagradu 2003. za roman „Pisac izdaleka“, a za „Vrlo malo svetlosti“ iz 2010. nagrade „Meša Selimović“, „Borisav Stanković“ i „Isidora Sekulić“. Nagrađivan je i kao pripovedač (Andrićeva nagrada, „Stevan Sremac“ i „Danko Popović“) i esejista („Kočićevo pero“ i „Kočićeva knjiga“). Dobitnik je Nagrade „Ramonda serbika“ 2019. za celokupno književno delo i značajan doprinos književnosti i kulturi. Prevođen je na engleski, francuski, nemački, španski, italijanski i makedonski jezik.

U romanu „Sloboda govora“ preispitujete mogućnost pojedinca da u javnoj sferi bude etičan. Glavni junak je po pozivu novinar. Po kojim kriterijumima ste vi kao pisac, postavljali sebi granice u „slobodi govora“ kad ste koristili motive iz stvarnosti?

Bilo bi lepo kada bih rekao da je granica bila nebo, ali ne bi bilo tačno. Granicu je određivalo mnogo faktora, pa i želja da roman bude univerzalan, interesantan čitaocu i koji je daleko, i prostorno i vremenski. Pretpostavljam da pitate i da li je i koliko bila prisutna autocenzura dok sam pisao o stanju u našem društvu. Ne umem da odgovorim a da ne pomenem Kiša. Inače sam ove reči koristio pre pet-šest godina u svojoj besedi u Aranđelovcu. Kiš kaže da je autocenzura nevidljiva, daleko od očiju javnosti, potisnuta u najskrivenije predele duha, i da ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure. Mada se obe služe istim sredstvima, autocenzura prikriva postojanje prisile. Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja. Zbog toga, čak i da sam u nekim trenucima podlegao pritisku autocenzure, to nisam spreman da priznam ni sebi ni drugima. U mom romanu, glavni junak često prikriva autocenzuru nemuštom borbom za prava novinara i slobodu govora. Ja svakako to ne radim, jer sam čitao o pogubnosti autocenzure, između ostalih i Danila Kiša, koji je u svom tekstu rekao da dugotrajno delovanje autocenzure dovodi neminovno do stvaralačkih i ljudskih katastrofa, ne manjih od onih koje nanosi cenzura.

Instrumenti prisile kod Kafke (bezlični) ili kod Kiša (ideološki zaneseni) mogu čak i da imponuju. U Vašem romanu, oni se stalno prerušavaju i kao da se trude da se pokažu inferiornim u odnosu na glavnog junaka. Da li je prerušavanje novi metod manipulacije?

I Kafka i Kiš se bave totalitarnim društvom, društvom u kome nema slobode ni mišljenja ni govora, u kome je svaki građanin kriv, čak i kada njegova krivica nije dokazana ili je pak nevidljiva. U takvom društvu građanin je uvek sumnjiv i na nekom nivou obavezno sledi isleđivanje njegove krivice. I Kafka i Kiš su kroz opise istražnih radnji majstorski prikazali pravo lice totalitarizma koje se često skriva iza birokratskih paravana. A predstaviti ispitivača kao osobu koju je teško identifikovati, dobro je za stvaranje slike današnjeg društva. Prerušavanje je uvek bilo jedna od metoda manipulacije, a sada je poprimilo neslućene razmere. Njena suština je da manipulator lažnim predstavljanjem, i sebe i sveta u kojem živimo, što bolje zamaskira svoj cilj. I evo, došli smo do toga da su svuda oko nas ljudi sa maskama, da je nošenje maski na javnom mestu postalo zakonom obavezno i za ispitivača i za ispitivanog. Osnovno je da dok nosimo maske ne zaboravimo ko smo u stvari. Ali žrtvino preuzimanje uloge zločinca nije tema ovog romana, mada, dobro ste to primetili jeste gluma inferiornosti od strane silnika.



Vaš junak se suočava i sa sopstvenim slabostima (ljubomora, strah, konformizam, hedonizam), ali gde zapravo leži njegova tragička krivica?

Moglo bi se uslovno reći da Vladimir Filipović nosi Kainov znak i da je njegov pad bio neminovnost. Izneveravanje mladalačkih ideala i snova, prijatelja i žene, zatim konformističko prilagođavanje, iznalaženje opravdanja za svoje postupke i slabosti, kolaboracija sa nepravdom, kao i mnogi drugi životni propusti uvode ga u sferu ozbiljne krivice. On krivice nije svestan i ne sluti do čega će ga njegovo ponašanje dovesti. Ipak, i pored svih tih grehova on je u biti nevin, ali je paradoksalno, i pored nevinosti kriv. Onome ko ne pročita roman ova tvrdnja ostaće skroz sumanuta.

Na koricama knjige je apostrofirano poglavlje Prijatelji kao slika našeg propadanja. Meni se ipak čini da je poglavlje Saslušanje posebno dramatično jer dovodi u pitanje mogućnost pojedinca da makar u privatnoj sferi zadrži svest o tome šta je dobru, ispravno, istinito. Ima li nade za Vladimira Filipovića?

U romanu nema. Onaj ko je zadržao svest o tome šta je dobro, ispravno, istinito u prvoj rečenici romana je mrtav. A privatne sfere u 21. veku nema. Internet, kamere na svakom koraku i druga tehnološka dostignuća, kao i čovekova želja da se pokaže i predstavi, ubili su svaku privatnost.

Šta je Čomski? Da li je potpuno mrtav i ko je odgovoran?

Saša Čomski je tragični junak. Individualac koji je u sukobu sa nametnutim poretkom i koji beskompromisno traga za istinom. On demonstrira da se i danas može biti profesionalac, da se, kako bi vi u prvom pitanju rekli, u javnoj sferi može biti etičan. Zbog svega toga on i strada. U romanu je Saša definitivno mrtav, a za to su krivi mnogi. Ali u stvarnosti, začudo ću ovde biti optimističan, Saša Čomski nije u potpunosti mrtav, već neprestano preti da će ozdraviti i ojačati.

Razgovarala: Mirjana Mitrović
Izvor: skd.rs