Laguna - Bukmarker - Vivijan Ditmar: Gubimo sposobnost da osećamo - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Vivijan Ditmar: Gubimo sposobnost da osećamo

Sa ekspertom u oblasti emocionalne inteligencije Vivijan Ditmar razgovarali smo o osećanjima, načinima na koje im možemo pristupiti i razlozima zbog kojih je došlo vreme da kultivišemo saosećanje.



Vi ste stručnjak za ljudska osećanja. Šta vas je privuklo toj oblasti?

Nije nimalo neobično da neko postane stručnjak za oblast u kojoj i sam doživljava poteškoće. To je potpuno iskren odgovor. Veoma dugo sam imala problema sa vlastitim osećanjima i emocijama, što se negativno odražavalo na moje odnose sa drugim ljudima i sprečavalo me je u ostvarivanju većine ciljeva. Moglo bi se reći da su emocije iz više razloga odigrale presudnu ulogu u mom životu.

Da odmah razjasnimo: vi pravite razliku između emocija i osećanja.

Da, osećanja nastaju u trenutku. Emocije su pak neobrađena osećanja iz prošlosti. Ja za to koristim izraz „emocionalni prtljag“. Svakodnevno sa sobom nosimo teret koji nam otežava slobodno kretanje kroz život.

To kod nekih ljudi dovodi do emocionalne otupelosti, što, jednostavno rečeno, znači da nisu u stanju da osećaju osećanja. Društvo to još uvek ne prepoznaje kao ozbiljan problem. Stvorili smo idealizovanu predstavu o svetu, koja podrazumeva da su sreća i radost u redu, dok su sva ostala osećanja – recimo bes ili tuga – nepoželjna. Emocionalna otupelost je jasan znak da na plećima vučemo emocionalni teret, koji se često prenosi sa generacije na generaciju.

Još jedan simptom emocionalnog prtljaga mogu biti izlivi emocija koji nisu primereni situaciji. Ta pojava mi je dobro poznata iz sopstvenog iskustva. U tim trenucima nisam u stanju da kontrolišem svoje ponašanje.

Sva osećanja mogu biti korisna


Kažete da ne postoje pozitivna i negativna osećanja, da su osećanja zapravo neutralna. Šta pod tim podrazumevate?

Ja pravim razliku između osećanja koja su dobra i korisna i onih koja su destruktivne prirode. Moje tumačenje se, međutim, razlikuje od većinskog. Većina onih koji se bave ovom oblašću govori o radosti, ljubavi, sreći kao dobrim, a bolu, tuzi, besu i sl. kao lošim osećanjima. Ja na celu stvar gledam nešto drugačije.

Sva osnovna osećanja – bes, strah, tuga, stid i radost – podjednako su važna i mogu biti pozitivna kada se prema njima odnosimo kao prema vrlinama. Usredsredimo li se pak na njihove negativne aspekte, ona postaju destruktivna – čak i kada je u pitanju radost. Ako mene pitate, najvažnije je ipak praviti razliku između osećanja i emocija. Osećanja su zdrava i konstruktivna. Ona su izraz naše vitalnosti.

Kada, recimo, do nas stigne neka loša vest, bilo bi ispravno da u tom trenutku izrazimo osećanje tuge?

Tačno. Osećanja su kao mostovi. Negativna osećanja su most između onoga što bismo želeli da se dogodi i stvarnog stanja stvari. Bol nastaje kada se otvori provalija između želja i stvarnosti. Zdrava osećanja su u tom slučaju najbolji lek.

Kada dobijete loše vesti, trenutak u kome ćete dozvoliti sebi da osetite tugu vam omogućava da se opustite i prihvatite stvarnost situacije.

Bes kao pokretač


Kažete da svako osećanje može biti dobro, da se može preobraziti u vrlinu. Šta je, na primer, dobro u vezi sa besom?

Zadržimo se na istom primeru. Kada nam stigne neka loša vest, možemo da pobesnimo: šta je krenulo naopako, kako je to moglo da se dogodi, šta nam je sada činiti?

Bes nam govori: ovo nije u redu, šta možemo da učinimo po tom pitanju? Bes nas tera da nešto preduzmemo i rešimo problem. Ako se radi o čistom osećanju, intenzitet nastalog besa proporcionalan je situaciji. Posle toga ta situacija je završena. Ukoliko uvidimo da postoji disproporcija između uložene energije i rezultata, treba odustati. Nije bilo po našem – šteta, ali u redu.

Jedno osećanje se može zameniti drugim, recimo bes tugom. Bes je dobar kada ima prostora za akciju. Ako pak ne možemo ništa da učinimo, on postaje pogrešno osećanje.

Mogu li osećanja biti pogrešna?

Da, osećanja su pogrešna kada nisu primerena situaciji. Svako osećanje ima specifičnu funkciju. Bes pokreće na akciju. Koristan je sve dok je moguće nešto preduzeti.

Ali ja ne mogu tek tako da „isključim“ bes, kao ni druga osećanja.

U tome je poenta. Ako raspolažemo čistim, zdravim emocionalnim sposobnostima, prelazak sa jednog osećanja na drugo ne predstavlja problem. Kada su u pitanju bes i tuga, prepoznaćemo osećanje i promeniti interpretaciju, recimo iz „Ovo nije u redu“ u „Baš šteta“.

Kada nismo u stanju da kontrolišemo ili promenimo emociju, imamo posla sa negativnom stranom osećanja. To zaključujemo na osnovu činjenice da se u nama stvara više emocionalne energije nego što nam je potrebno za rešavanje problema.

Tako počinje drama i nesrazmerna reakcija. Njihovo poreklo treba tražiti u detinjstvu, kada smo, na primer, osećali da nam se ne poklanja dovoljno pažnje. Ukoliko nismo spremni da se suočimo sa tom zaostavštinom i obradimo stara osećanja, još dugo ćemo trpeti posledice.

Mi smo odgovorni za svoje emocije


To se dešava u slučajevima kada bes i agresija vode nasilju – fizičkom ili verbalnom – recimo u slučaju govora mržnje na internetu.

U pravu ste, tu se radi o negativnom besu. On može proključati u trenutku, ali je skoro uvek povezan sa starim emocijama. Bes je tada destruktivan i dovodi, recimo, do raspada veza ili brakova. On uvek dolazi iz isključivog stava: „Ono što jeste ne sme biti“. Mi tada ne primećujemo da je jednostavno došlo do neusaglašenosti između naših očekivanja i stvarnosti.

Uzmimo za primer nasilje desničarskih populista i ekstremističkih grupa.

Emocije imaju i kolektivni nivo. Mogu se instrumentalizovati, na primer ako imamo posla sa emocionalnim nabojem ili traumama koje nismo prevazišli. Dovoljno je da ljudima ponudite jednostavna rešenja koja su saglasna sa njihovim emocijama i isključivim pogledima, a zatim ih pozovete da te emocije usmere na ostvarivanje specifičnih ciljeva, recimo da se iživljavaju nad drugima ili izazivaju sukobe.

Želite li time da kažete da oni u tom slučaju nisu odgovorni za svoje emocije?

Ne, svako od nas je odgovoran za vlastiti emocionalni prtljag. Mnogima je teško da to razumeju, jer te emocije često dolaze iz detinjstva ili ih nasleđujemo od predaka. Zato često srećemo one koji su spremni da odgovornost prebace na nekog drugog. Ali pritom moramo imati u vidu činjenicu da se u našem prtljagu krije i potencijal za napredak.

Kompetentan pristup emocijama


Šta možemo da učinimo kada u nama proključa nekontrolisani bes?

Onima koji su skloni intenzivnim izlivima emocija preporučujem praksu koju sam nazvala „svesnim rasterećenjem“. Ako nam ne polazi za rukom da se samostalno oslobodimo starih emocionalnih opterećenja, treba pronaći saosećajnu osobu koja će odigrati ulogu pomoćnika. Uz njenu podršku ćemo osetiti ono što nismo u stanju da osetimo samostalno.

Osećanje bola je lekovito i oslobađa nas napetosti. Iza besa se obično krije nekakav bol. I važno je da toga budemo svesni. A iza bola se najčešće krije povređeno dete koje vapi za pažnjom. Moja želja je da pomognem ljudima da razviju kompetentan pristup emocijama. Nema nikakve sumnje da su nam potrebni psiholozi i psihoterapeuti, ali njih nema toliko da bi zadovoljili ogromnu potražnju.

Osim toga, krug ljudi sa kojima savremeni čovek oseća stvarnu bliskost je veoma mali. Pa ipak, emocionalna intimnost je jedna od osnovnih ljudskih potreba. Potrebno je pronaći način da se ostvari kontakt i sa samim sobom i sa drugima. To je ono što nam daje snagu. U savremenom društvu se to tretira na sledeći način: ili si dobro ili si bolestan i posećuješ psihologa. Nema ničega između.

Strah: Prepoznati šansu u nepoznatom


Uzmimo još jedan primer: strah je sveprisutna tema u savremenom društvu iako nikada u istoriji nije postojao ovakav nivo lične bezbednosti. Kako to objašnjavate?

Ja tu vidim direktnu vezu. Strah se javlja u trenutku kada se suočimo sa nepoznatim. Što se više zatvaramo i obezbeđujemo, to domen nepoznatog postaje veći, a strah intenzivniji.

Strah je prirodno osećanje i treba ga posmatrati kao vrlinu suočavanja sa nepoznatim. Čovečanstvo se u ovom trenutku suočava sa velikim brojem nepoznanica i ne zna kako da se nosi sa svim krizama u kojima se našlo: klimatskim promenama, nestankom biljnih i životinjskih vrsta, krizom identiteta. Sve to izaziva veliki strah, a mi smo s vremenom izgubili naviku da hrabro stupamo u nepoznato i tretiramo ga kao šansu.

Kako bi izgledao primeren pristup strahu?

Moramo dozvoliti sebi da osećamo. Osećanje moramo pre svega osetiti, a tek onda tumačiti.

Ali mi uglavnom ne možemo a da ne razmišljamo o osećanjima.

Da, većina ljudi prvenstveno razmišlja o osećanjima. Naše društvo je emocionalno hendikepirano. Ne znamo kako da istinski osećamo, a toga uopšte nismo svesni.

Od osećanja ka saosećanju


Pored brige o sopstvenim, mi uvek moramo imati u vidu i tuđa osećanja. Da li je za to potrebna nekakva posebna veština?

Najbolje rešenje, ali i najveći izazov, jeste razvijanje sposobnosti saosećanja. Saosećanje je sledeći korak u evoluciji. U ovom trenutku, naša je dužnost da kultivišemo svoje sposobnosti i stanja svesti, kako ih ja nazivam. Tu mislim na saosećanje, stvarnu ljubav, zahvalnost, odanost, veru u život. Mi posedujemo potencijal da razvijemo svaku od ovih sposobnosti, ali one nisu automatski tu. A čak i kada razvijemo saosećanje ili sposobnost da volimo, to ne znači da ćemo uvek biti u nekom od tih stanja.

Ukoliko želimo da evoluiramo kao ljudska bića, moramo raditi na saosećanju. Ono ne nastaje samo od sebe, već vežbom.

Preduzimamo li nešto kako bismo ga ojačali?

Da, mnogi ljudi se svojski trude oko saosećanja. To možemo videti na primeru promena do kojih dolazi u odnosu između roditelja i dece. U tom slučaju se razvija ideal ljubavi koji prevazilazi biološki, instinktivni nivo.
Intimne veze su dobre za gajenje stvarne ljubavi. Prvobitna očaranost partnerom počinje da slabi posle godinu i po dana i ako želimo da veza opstane, moramo naučiti da volimo. To znači da volimo drugu osobu kao takvu, a ne samo njene dobre osobine.

„Nalazimo se na raskrsnici“


Smatrate li da transformacija društva počinje od pojedinca ili na političkom nivou?

Verujem da tu postoji bezbroj interakcija. Neki od nas se suočavaju sa traumama i samostalno rade na rešavanju problema. Drugi pak rade na tehničkim rešenjima i angažuju se u obrazovnom sektoru. Sve se te aktivnosti negde prepliću.

Da li ste optimista kada je reč o budućnosti?

Mislim da se nalazimo na raskrsnici. Uskoro će se stvoriti kritična masa ljudi koji će želeti da ovaj svet preobraze u pristojno mesto za život. To će verovatno ohrabriti i druge da im se pridruže.

Naš zadatak je da slušamo svoje srce.

Autor: Birgit Štratman
Izvor: ethik-heute.org
Prevod: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.