„Biograf ne sme da se rukovodi idejom šta bi u njegovoj priči moglo da bude prijatno, pogodno ili poželjno. On mora da istražuje bez predrasuda“, napisao je u predgovoru prvom izdanju ove knjige, u julu 2010, nemački novinar
Malte Hervig. Odmah je neophodno napomenuti da je pred Laguninim čitaocima njegova proširena verzija biografije Petera Handkea iz 2020, dakle iz godine nakon što je austrijski pisac dobio Nobelovu nagradu za književnost. Nije zgoreg ni citirati reči kojima Hervig zatvara predgovor prvom izdanju: „’Podrazumeva se da umetnik ne želi da mu se ljudi dive, već da ga uvažavaju brižnom ironijom’, napisao je
Peter Handke u ‘Fantazijama ponavljanja’ (…) Toga sam se držao.“
Mora se reći da, kao što je naslovni junak ovog štiva vlastitim vanknjiževnim delovanjem obezbedio dosta materijala da se ispuni njegova želja iz ‘Fantazija ponavljanja’, tako je Hervig u potpunosti uspeo u svom naumu citiranom na početku ovog teksta. Njegovo istraživanje nije samo lišeno predrasuda, već podrazumeva dublji zahvat. Pošto je Hervig i književni kritičar, on je ne samo iz opusa austrijskog pisca, nego i iz njegovih privatnih pisama i izjava njegovih prijatelja, poznanika, srodnika ili bivših partnerki, stvorio platformu za svojevrsno biografsko čitanje Handkeovih dela. Ne rukovodeći se pak „idejom šta bi u njegovoj priči moglo da bude prijatno, pogodno ili poželjno“, neretko je gledao da, u traganju za istinom, ne ugodi ni samom autoru kojim se bavi, koliko god mu bio naklonjen. Tako u štivu povremeno daje za pravo Handkeovim protivnicima, pre svega što se tiče tumačenja njegovih najkontroverznijih gestova, poput govora na sahrani Slobodana Miloševića ili oprečnih izjava o masakru u Srebrenici. Naravno, ne svim protivnicima, pa tako ne propušta da i u tek pomenutom kontekstu ukaže na mesta na kojima su se Austrijančevi polemički suparnici tendenciozno ogrešili o činjenice. Uravnoteženim i savesnim pristupom, Hervig je u potpunosti ispunio sopstveni naum takođe zapisan u predgovoru: „Ono što se nalazi na stranicama koje slede predstavlja isključivo istinu.“
A da bi ona bila saopštena na uzbudljiv način, nije bilo dovoljno samo autorovo intelektualno poštenje i spisateljsko umeće. Samim svojim životnim okolnostima, i onima koje je lično kreirao, Peter Handke je naprosto idealan junak intrigantne biografske proze: rođen je u Drugom svetskom ratu kao vanbračno dete, selio se počev od prvih godina svog života, izgradio je oprečne odnose sa očuhom i biološkim ocem, od početnih dana svoje književne karijere pravio je skandale, iako je imao sve preduslove za autsajdera, rano je uspeo kao pisac i postao neka vrsta pop-zvezde svetske književne scene, kao scenarista je postao nezaobilazan na filmu, politički je tokom balkanskih ratova devesetih odlučno zauzeo manjinsku poziciju koju je produbio i zažario držanjem govora na Miloševićevoj sahrani 2006, dobijanjem Nobelove nagrade je podigao ogromnu javnu prašinu i, uz sve to, po prirodi je razdražljiv i, neretko, konfliktan… Što se potonjeg tiče, kao njegov temeljan poznavalac u bezmalo svim aspektima, autor na momente ne deluje samo kao Handkeov biograf i kritičar nego i, blago rečeno, psiholog. Drugim rečima, ako bi ko mogao da slovi za vlasnika istine o jednom od najznačajnijih svetskih živih pisaca, to bi mogao biti jedino Malte Hervig.
Autor: Domagoj Petrović