Vijet Tan Nujen je glas za izbeglice koji Amerika mora da čuje

Vijet Tan Nujen je napisao knjigu – zapravo, njih nekoliko o ratu u Vijetnamu, o vijetnamskim izbeglicama u Americi i vijetnamskoj dijaspori. Ne čudi onda zašto je fondacija „MekArtur“ odlikovala baš njega, između ostalih kolega, 2017. godine, stipendijom poznatijom pod nazivom „MekArtur geniji.“

Profesor i romanopisac, kritičar i virtuoz kratkih priča, Nujen je pisao o iskustvima vijetnamskih Amerikanaca i njihovim korenima u Vijetnamu iz skoro svakog ugla. Njegov debitantski roman, crnohumorna špijunska priča, smeštena usred Vijetnamskog rata, doneo mu je Pulicerovu nagradu. Za njim je usledila zbirka kratkih priča, knjiga „The Refugees“, koja prati iskustva vijetnamskih izbeglica i imigranata.

Nujen, profesor engleskih i američkih studija na Univerzitetu južne Kalifornije, objavio je i dela iz stručne literature. Njegov najnoviji naslov „Nothing Ever Dies: Vietnam and the Memory of War,“ kritički ispituje kulturološko sećanje i umetnički doživljaj Vijetnama kroz svet – posebno obraća pažnju na dominantnost američkog narativa o konfliktu i umanjujući efekat koji to ima na našu kolektivno sećanje o drugim kulturama, stanovništvu i njihove patnje.

Njegova dela su poput blistavog zraka svetlosti prikazala čitav svet ljudskih iskustava u izdavačkoj industriji u kojoj često dominiraju glasovi i perspektive belih Amerikanaca – a njegov proboj na scenu došao je u posebno vitalnom trenutku, kada talas antiizbegličke i nativističke retorike zahvata američku politiku.

Stupili smo u kontakt sa Nujenom kako bismo više pričali o njegovom impresivnom radu i trenutnom političkom momentu:

Da li postoje pisci na koje se osvrćete – koje ste čitali ili koji su uticali na vas – i mislite da ovo niste mogli da uradite bez njih?

Sebe smatram, očigledno, američkim piscem, ali takođe ponekad i vijetnamskim ili azijsko-američkim. Činjenica je da su azijsko-američki pisci pisali u ovoj zemlji, na engleskom još od kraja 19, veka. Ti rani pisci mora da su bili vrlo usamljeni, jer ih je tada bilo jedan, dva ili šaka njih. Ali njihova dela, poput Iton sestara s kraja 19. veka, ustanovila su tradiciju koja je omogućila nekom poput mene, više od sto godina kasnije, da objavi knjigu koju ljudi mogu da prepoznaju kao nešto što razumeju.

Pisali ste o vijetnamskoj dijaspori i izbeglicama i o vijetnamsko-američkom ratu podjednako i u fikciji i stručnoj literaturi. Zašto nastavljate da pišete obe vrste? Šta vas privlači kod obe forme?

Mislim da me je oduvek prvo privlačila fikcija, još od kako sam napisao svoju prvu knjigu kada sam bio u drugom razredu. Postao sam stipendista zato što sam, jednostavno, bio dobar u tome na koledžu i realno sam sagledavao svoje mogućnosti. Zato sam postao profesor i kritičar.

Obe ove stvari, stručna literatura i fikcija, ostale su mi vrlo važne, zato što mislim da mogu da postignu različite stvari. U mom slučaju želeo sam da pokušam da razumem vijetnamski rat, iskustva izbeglica i Sjedinjene Američke Države iz obe perspektive – fikcije i stručne literature, školstva i umetnosti.

Ali na kraju mislim da je sve zbog toga što sam ja neko kome sve brzo dosadi, zato čim završim sa nečim, volim da radim nešto drugačije. To je jedna od stvari koju mi omogućava rad sa stručnom literaturom i fikcijom, osećaj konstantnog eksperimentisanja, biti amater i spremanje sebe za potencijalno ponižavanje zato što ne znam šta radim. Tako učim, pokušavajući da budem student i krećući se između ovih različitih disciplina.

Nedavno sam čula Čimamandu Ngozi Adiči kako kaže da je shvatila da američka književnost pruža otpor na otvorene diskusije o rasi i politici, da postoje očekivanja od umetnosti da bude izdvojena iz toga ili ako diskutuje o politici da to radi vrlo suptilno. Šta vi mislite o ulozi književnosti, posebno fikcije, da li bi trebalo da se bavi političkim životom?

Generalno smatram da je u pravu, pričajući o američkoj književnosti kao celini. Naravno da postoje američki pisci koji se bave političkim temama, samo što su obično u manjini ili pripadaju manjinama, rasnim, seksualnim ili ostalim.

Mislim da je važno istaći da je politička tradicija američke književnosti često padala na afro-američke ili azijsko-američke pisce, na primer. Mislim da, zbog nas, vidimo da je teško odvojiti politiku od ostalih stvari u našem životu, uključujući i umetnost. Izdvajanje politike nije luksuz koji većina ima. To je jedna od stvari koju je po mom mišljenju „MekArtur“ radio veoma dobro, makar što se tiče pisaca, prepoznavali su autore koji ne vide razliku između politike i književnosti ili su videli da književnost može biti podjednako nešto umetničko i političko.

Uvek sam bio osoba zainteresovana za mogućnosti mešanja politike i umetnosti i uvek me je frustriralo to što toliko američke književnosti, posebno one koju je napisala većinska populacija, kako god odlučite da definišete to, nije govorila o tom problemu. To je nešto što je definitvno uzbudljivo raditi, ali se ponekad osećate veoma usamljenim jer drugi američki pisci i publika prosto ponekad ne žele to da čuju.

Vaša druga knjiga, zbirka priča, „The Refugees“ izašla je u vreme kada većina ljudi priča o izbeglicama i o tome da li treba da budu dobrodošli u Americi. To je prilično očigledan problem sada, ali takođe nije nov. Koji je po vašem mišljenju razlog dugoročnog istorijskog nerazumevanja koji Amerikanci imaju prema izbeglicama i imigrantima i njihovom mestu u našoj zemlji i da li mislite da se to menja?

Razmišljam o ovom i mnogim drugim problemima u američkom društvu danas. Sjedinjene Američke Države su kontradiktorne i te kontradikcije dosežu do samog početka američkog društva. Najraniji doseljenici iz Evrope su takođe bili klasifikovani kao imigranti ili izbeglice, a opet u isto vreme američka istorija ima dugu tradiciju nativizma, isključenja i rasizma usmerenih prema pridošlicama različitih pozadina. Zato smo mi, dugo, bili zemlja koja je prihvatila mitologiju o imigrantima, koji su ključni za ono što smo, a opet periodično imamo trzaje antiimigrantskih i osećanja protiv izbeglica.

Naravno, mislim da je očigledno ono što se dešava danas. Mi smo u jednom od onih ksenofobičnih trenutaka. Ali u isto vreme, pobeda nije kompletna za onu stranu koja se protivi migrantima i izbeglicama. Postoji značajan broj Amerikanaca koji govore da su izbeglice i imigranti dobrodošli ovde i da nas čine boljima.

Postoje neslaganja koja se javljaju u američkom društvu oko ideje da izbeglice i migranti dolaze samo da uzimaju stvari od drugih Amerikanaca, kada, u stvari, mislim da većina ekonomskih studija pokazuje da oni više doprinose. Trebalo bi da pogledamo druge zemlje koje su potpuno restriktivne što se tiče problema migracije i prihvatanja izbeglica i primetimo kako pate od nedostatka kulturne različitosti i tolerancije.

Upravo se nalazimo u trenutku konflikta i nije jasno kakva će odluka biti, ali očigledno je kritično za izbeglice i imigrante poput mene da progovorimo o tome. Ponovo, moramo da se vratimo se na pitanje politike i uloge koju ona igra u životima pisaca. Oni od nas koji smo imigranti ili izbeglice ili koji ih podržavamo, moramo da se koristimo svakom dostupnom alatkom, uključujući naše pisanje, kako bi pričali o tome.

Postoji velika potreba da govorimo da smo mi nacija imigranata, ali opet tu su urođenici koji bi rekli, „Mi nikada nismo bili imigranti. Nad nama je izvršena invazija, kolonizovani smo.“ Kako da se nosimo sa činjenicom da je ova zemlja podjednako sastavljena od imigiranata i izbeglica, ali i od ljudi koji su kolonizovani?

To je apsolutno tačno. To je, mislim deo toga – kada kažem da je Amerika kontradiktorno mesto. To je deo korena kontradikcije. Zato je važno za one od nas koji smo imigranti i izbeglice da ne potenciramo samo dolazak ovamo i naseljavanje kao jedine pozitivne stvari. Ako imamo bilo kakav uspeh, omogućilo ga je učešće u originalnoj istoriji naseljeničke kolonizacije.

Vaš rad se bavi ovim istorijskim kontradikcijama i nepravdama u Americi. Postoji velika težnja među levičarima da kažu kako je sada gore nego što je ikada bilo i da sada „više nego ikada“ moramo da zaštitimo narod. Da li je ovo aistorična formulacija? Kakva je vaša reakcija na Tramp eru, apsolutno najniže tačke američkog života?

Mislim da je ovo najniža tačka unutar, makar, skorijeg sećanja. Od rođenja se nisam ovoliko nervirao zbog politike. Ali mislim, ako se vratimo na kontradikcije i korenite kontradikcije, da su one oblikovale američko društvo od početka. Onda imate osećaj da se američka istorija pomerala ciklično i da je bilo trenutaka kada su stvari bile gore – ropstvo, građanski rat, rekonstrukcija – i činjenica je da ovi problemi još uvek nisu gotovi. To znači da ove istorijske stvari za koje mislimo da su završene i gotove, u stvari, nisu.

Izbor Donalda Trampa sada, nakon izbora Baraka Obame, za mene, govori upravo u korist činjenici da se mi u ovoj zemlji još uvek bavimo istorijom koja ide unazad stotinama godina, do problema koji još uvek nisu rešeni.  Nama na levoj strani to izgleda prilično loše, ali samo zato što ti savremeni problemi  otkrivaju da su se SAD uvek bavile problemima rase, klase, pola i i seksualnosti, a sada smo naterani da gledamo direktno u tu kontradikciju, dok su u određenim luksuznijim trenucima američke istorije, ti problemi bili prikriveni, makar pred očima mejnstrima.

Da li je to okvir kroz koji treba da posmatramo Ameriku – ovu američku istoriju gde je dosta toga ignorisano i prikriveno toliko dugo?

Kao što je sociolog Ejveri Gordon rekao, duhovi su proizvod nepravde – neka nepravda se desila u prošlosti i duh se vratio da zahteva sprovođenje pravde. Kako bi doživeli stvarno pomirenje sa prošlošću, zadovoljili duhove, morate se direktno pozabaviti nepravdom. Mislim da je veliki deo američke istorije bilo odbijanje da se pomogne onima nad kojima je izvršena nepravda. Suštinski nismo rešili ove probleme.

Na primer, bilo je nekih pokušaja da se pozabavimo zaostavštinom ropstva. Pola zemlje, izgleda, ili makar trećina sada misli da to nije nešto strašno, a to prosto nije istina. Gledam primer Nemačke, Holokaust – zastrašujuća stvar – ali su Nemci u stvari mnogo bolji od Amerikanaca, u suočavanju sa sopstvenom prošlošću u bukvalnom i simboličkom smislu. Zato, sve dok nismo sposobni da se time pozabavimo kao društvo, prošlost će nam se uvek vraćati.

U američkoj kulturi imamo naviku da pretpostavljamo da su belci glavna i osnovna publika i da postoji pritisak na pisce druge boje da objasne stvari belcima ili da ih edukuju ili da učine narativ pristupačnijim. Da li vi osećate taj pritisak? Da li mislite na vašu publiku dok pišete?

Dok sam učio kako da budem pisac, to je bio veliki problem za mene. Veliki  problem za brojne pisce je – ko im je publika. Sve njih muči, ili su makar svesni, da je njihova sudbina u rukama drugih. Ko će ovo čitati, ko će kupiti, ko će objaviti.

Ali to je problem koji je kod pisaca druge boje mnogo veći, ili kod bilo koga drugog ko nije deo mejnstrima ili većine, zato što mi nismo oni na vlasti. Zato ne možemo nužno pretpostaviti da ćemo imati nešto zajedničko sa ljudima koji odlučuju šta će da izdaju.

Kao mlađi pisac, napisao sam neke priče u stanju anksioznosti, razmišljajući o ovom problemu. I bilo je oslobađajuće kada sam počeo da pišem „Simpatizera“ jer mislim da sam sa tim završio. Odustati od svega toga i od sve te anksioznosti sa „Simpatizerom“ zato što me više nije bilo briga i zato što pišem samo za sebe i impliciranu vijetnamsku publiku, misleći da će svako ko pročita ovu knjigu biti u poziciji onog što prisluškuje ‒ bilo je veoma oslobađajuće.
 
Autor: Kler Faron
Izvor: huffingtonpost.com