Laguna - Bukmarker - „Vetrovi zime“ - Džordž R. R. Martin - Odlomak iz romana - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Vetrovi zime“ - Džordž R. R. Martin - Odlomak iz romana

Arijana

Duž čitave južne obale Besnog rta dizale su se oronule kamene kule motrilje, podignute u drevno doba da paze na dornske razbojnike koji se prikradaju preko mora. Oko kula su nastala sela. Neka od njih su narasla i razvila se u gradove.



Sivi soko je pristao u Gradu Suza, gde je telo Mladog Zmaja nekada tri dana čekalo na povratku kući iz Dorne. Na barjacima koji su vijorili s jakih palisada i dalje su se videli jelen i lav kralja Tomena, što je govorilo da se tu verovatno i dalje poštuje vlast Gvozdenog prestola „Pazite šta pričate“, upozorila je Arijana svoju družinu kad su se iskrcali. „Najbolje bi bilo da u Kraljevoj Luci nikada ne čuju da smo ovuda prošli.“ Ako buna lorda Koningtona propadne, neće valjati da se sazna da ju je Dorna poslala na pregovor sa njim i njegovim samozvancem. I to joj je otac dobro utuvio u glavu; stranu kojoj ćeš se prikloniti biraj pažljivo, i to samo ako ima izgleda da pobedi.

Lako su našli konje na prodaju, mada je cena bila pet puta veća nego lani. „Stari su ali dobri“, tvrdio je konjušar. „S ove strane Krajoluja bolje nećete naći. Grifonovi ljudi odvode svakog konja i mazgu na koju naiđu. A i volove. Ako tražite da plate, neki nešto našaraju na papiru, al‘ drugi će vam pre rasporiti trbuh i platiti vam vašim crevima. Ako na takve naiđete, jezik za zube i samo im dajte konje.“

Grad je bio dovoljno velik za tri gostionice, a sve su vrvele od glasina. Arijana je u svaku poslala po jednog čoveka, da čuju šta se priča. U Slomljenom štitu Demonu Peščanom su rekli da su pljačkaši s mora spalili i poharali veliko obredište, i da su odveli u ropstvo stotinu mladih iskušenica iz Majčine kuće na Devojačkom ostrvu. U Patki je Džos Hud saznao da je pedesetak ljudi i momaka iz Plačnog Grada krenulo na sever da se pridruži Džonu Koningtonu u Grifonovom gnezdu, a među njima i mladi ser Adam, sin i naslednik starog lorda Vajtheda. Međutim, u krčmi prikladnog imena Pijani Dornjanin Pero je čuo ljude kako šapuću da je grifon pogubio brata Crvenog Roneta i silovao njegovu sestru devicu. Navodno sam Ronet juri na jug da osveti bratovljevu smrt i sestrinu čast.

Te noći je Arijana poslala prvog gavrana u Dornu, da javi ocu šta su sve videli i čuli. Sutradan ujutro se njena družina zaputila ka Maglengori, još dok su prvi zraci jutarnjeg sunca iskosa padali na šiljate krovove i vijugave uličice Plačnog Grada. Sredinom jutra počela je kišica, dok su išli na sever kroz kraj pun zaselaka i zelenih polja. Zasad nije bilo tragova borbi, ali se činilo da svi drugi putnici na tom izlokanom drumu idu u suprotnom pravcu, a žene iz sela kroz koja su prolazili gledale su ih podozrivo i držale su decu uza se. Dalje na severu polja su prešla u zatalasane bregove i guste stare šumarke, drum se sveo na puteljak, a sela su se proredila.

Suton ih je zatekao na obodima Kišegore, vlažnog i zelenog sveta gde potočići i reke teku kroz tamne šume, a tlo je blatnjavo i pokriveno trulim lišćem. Arijana u životu nije videla veće vrbe od onih koje su rasle tu kraj vode, a debla su im bila čvornovata i iskrivljena kao staračka lica i ukrašena bradama od srebrnaste mahovine. Drveta su pritiskala sa svih strana i zaklanjala sunce; kukuta i crveni kedar, beli hrast, vojnički borovi visoki i pravi kao tornjevi, divovske stražarike, javor krupnog lista, sekvoja, crvodrvo, pa čak tu i tamo i divlje čuvardrvo. Ispod njihovih zamršenih grana bujno su rasli paprat i cveće; paprat mač, gospina paprat, zvončići i frulaševa čipka, večernje zvezde i otrovni poljupci, jetrenjače, plućnjaci, rožnjaci. Gljive su nicale među korenjem drveća, a i sa njihovih debala, blede pegave šake što hvataju kišu. Drugo drveće beše obraslo mahovinasto krzno, zeleno, sivo ili crvenkasto, a jednom i jarkoljubičasto. Svaki kamen i stena bili su obrasli lišajevima. Crvene pečurke su se gnojile pored trulih panjeva. I sam vazduh se zeleneo.

Arijana je jednom čula oca i meštra Kaleotija kako se raspravljaju sa nekim obrednikom o tome zašto se severna i južna strana Dornskog mora toliko razlikuju. Obrednik je mislio da je razlog taj što je Daran Bogoborac, prvi Olujni kralj, ukrao kćerku morskog boga i boginje vetra i stekao njihovo večno neprijateljstvo. Princ Doran i meštar su pre za to krivili vetar i more i govorili su kako velike oluje koje nastaju dole nad Letnjim morem prikupljaju vodu dok idu na sever, pa onda nalete na Besni rt. Sećala se kako je njen otac govorio da oluje izgleda, iz nekog čudnog razloga, nikada ne nasrću na Dornu. „Znam ja koji je to razlog“, odgovorio je obrednik. „Nijedan Dornjanin nije ukrao kćerku dva božanstva.“

Tu su putovali mnogo sporije nego u Dorni. Umesto pravih drumova, jahali su neravnim stazama koje su vijugale na sve strane, kroz procepe u ogromnim mahovinom obraslim stenama i duž dubokih gudura zakrčenih bodljikavim žbunjem kupina. Ponekad bi staza potpuno nestala, potonula u blato ili se izgubila među papratima, tako da su Arijana i njeni pratioci morali sami da nađu put između nemog drveća. Kiša je i dalje padala, blaga i uporna. Zvuk kapi što padaju sa lišća okruživao ih je sa svih strana i svaku milju ili dve bi ih dozivala muzika novog malog vodopada.

Šuma je bila i puna pećina. Te prve noći su se od kiše sklonili u jednoj od njih. U Dorni su često putovali i noću, kada mesečina posrebri razvejani pesak, ali je Kišegora bila prepuna gliba, useka i živog blata, a ispod krošnji je vladao mrkli mrak, i mesec se nije ni nazirao.

Pero je založio vatru i skuvao dva zeca koja je ulovio ser Garibald s divljim lukom i pečurkama koje je našao kraj puta. Pošto su jeli, Elija Peščana je od štapa i nešto suve mahovine napravila baklju, pa je otišla da istražuje dubinu pećine. „Nemoj predaleko“, rekla joj je Arijana. „Neke od ovih pećina su veoma duboke, nemoj da se izgubiš.“

Princeza je izgubila još jednu partiju sivasa od Demona Peščanog, jednu je pobedila Džosa Huda, pa se onda povukla kada su njih dvojica počela da uče pravilima Džejn Ledibrajt. Dojadile su joj takve igre.

Nim i Tijena su možda već stigle u Kraljevu Luku, razmišljala je dok je prekrštenih nogu sedela na ulazu u pećinu i posmatrala kišu. Ili će uskoro stići. Sa njima je trista prekaljenih kopljanika, idu Putem kostiju, pored ruševina Letnjih dvora pa onda Kraljevim drumom. Ako su Lanisteri pokušali da im pripreme zamku u Kraljevoj šumi, gospa Nim će se postarati da im propadne, a ni ubice neće naći željeni plen. Princ Tristan je ostao na sigurnom u Sunčevom koplju, posle plačnog rastanka s princezom Mirselom. To je jedan brat, pomislila je Arijana, ali gde je Kventin, ako ne sa grifonom? Da li se oženio zmajskom kraljicom? Kralj Kventin. Zvučalo je blesavo. Deneris, ta nova Targarjenka je bila pet-šest godina mlađa od Arijane. Šta bi devica tih godina radila s njenim dosadnim bratom, knjiškim moljcem? Mlade devojke sanjare o neustrašivim vitezovima koji se opasno osmehuju; ne o ozbiljnim dečacima koji uvek ispunjavaju svoju dužnost. Mada, ona će hteti Dornu. Ako se nada da zasedne na Gvozdeni presto, mora imati Sunčevo koplje. Ako je Kventin cena toga, zmajska kraljica će je platiti. Šta ako je ona u Grifonovom gnezdu s Koningtonom, a sve ove priče o još jednom Targarjenu su samo neka složena varka? I njen brat lako može biti tamo. Kralj Kventin. Da neću morati da kleknem pred njim?

Nema svrhe razmišljati o tome. Kventin će možda biti kralj, a možda i neće. Samo se nadam da će Deneris prema njemu postupati bolje nego prema svom bratu.

Bilo je vreme za spavanje. Sutra ih čeka dugačak put. Tek kada je legla, Arijana je shvatila da se Elija Peščana nije vratila iz istraživanja. Njene sestre će me ubiti na sedam različitih načina ako joj se nešto desi. Džejn Ledibrajt se zaklela da Elija nije izašla iz pećine, što je značilo da je i dalje tamo negde u dubini, da luta kroz mrak. Kada se nije pojavila ni pošto su je dozivali, preostalo im je samo da naprave baklje i krenu da je traže.

Ispostavilo se da je pećina mnogo dublja nego što su slutili. Od kamenitog ulaza gde se njena družina ulogorila i vezala konje spuštao se niz vijugavih hodnika, a sa obe strane otvarale su se crne rupe. U dubini su se zidovi opet širili i tragači su se našli u ogromnoj krečnjačkoj pećini, većoj od glavne dvorane u zamku. Njihovi povici uznemirili su leglo slepih miševa, koji su bučno zalepršali oko njih, ali im je povicima odgovorila samo daleka jeka. Pošto su sporo obišli dvoranu, otkrili su još tri prolaza, od kojih je jedan bio toliko mali da bi morali da idu četvoronoške. „Probaćemo najpre ostale“, rekla je princeza. „Demone, hajde sa mnom. Garibalde, Džose, vi istražite ovaj drugi.“

Ispostavilo se da je prolaz kojim je pošla Arijana posle stotinu stopa postao strm i vlažan. Podloga je postala klizava. Jednom se okliznula i jedva je uspela da ne padne. Nekoliko puta je pomišljala da se vrati, ali je videla ser Demonovu baklju pred sobom i čula ga kako doziva Eliju, pa je nastavila. I odjednom se našla u novoj pećini, pet puta većoj od prethodne, okružena šumom kamenih stubova. Demon Peščani je stao pored nje i digao baklju. „Vidi kako je kamen oblikovan“, rekao je. „Ovi stubovi i onaj zid tamo. Vidiš?“

„Lica“, rekla je Arijana. Toliko tužnih, zagledanih očiju.

„Ovo je mesto nekada pripadalo deci šume.“

„Pre hiljadu godina.“ Arijana je okrenula glavu. „Slušaj. Je li to Džos?“

Bio je. Drugi tragači su našli Eliju, što su ona i Demon saznali kada su se vratili klizavim i strmim putem do prethodne dvorane. Njihov hodnik je vodio dole do mirnog crnog jezerceta gde su je otkrili kako stoji do struka u vodi i golim rukama hvata slepe bele ribe, dok joj crvena i dimljiva baklja gori u pesku u koji ju je zabila.

„Mogla si da stradaš“, rekla joj je Arijana kada je to čula. Uhvatila je Eliju za ruku pa ju je prodrmusala. „Da se ta baklja ugasila ostala bi sama u mraku, kao slepa. Šta si to radila?“

„Ulovila sam dve ribe“, rekla je Elija Peščana.

Mogla si da pogineš“, ponovila je Arijana. Njene reči su odjekivale između zidova pećine. „...pogineš... gineš... gineš...

Kasnije, kada su se vratili na površinu i kada joj se bes ohladio, princeza je povela devojku na stranu i rekla joj da sedne. „Elija, sad je stvarno bilo dosta“, kazala joj je. „Nismo više u Dorni. Nisi sa sestrama i ovo nije igra. Hoću da mi daš reč da ćeš glumiti sluškinju sve dok se ne vratimo u Sunčevo koplje. Hoću da budeš krotka, blaga i poslušna. Moraćeš da držiš jezik za zubima. Neću više ni reč da čujem o gospi od koplja ili turnirima, ni reč o tvom ocu i tvojim sestrama. Ljudi s kojima moram da pregovaram su najamnici. Danas služe tog čoveka koji tvrdi da je Džon Konington, ali sutra lako mogu da služe Lanisterima. Da bi se pridobilo najamničko srce potrebno je samo zlato, a u Livačkoj steni njega ima na pretek. Ako neko pogrešan sazna ko si, mogu da te otmu da bi tražili otkup...“

„Ne“, prekinula ju je Elija. „Tebe će hteti da otmu i traže otkup. Ti si naslednica Dorne, ja sam samo neko kopile. Tvoj otac bi za tebe dao kovčeg pun zlata. Moj otac je mrtav.“

„Mrtav, ali ne i zaboravljen“, rekla je Arijana, koja je pola života provela žaleći što princ Oberin nije njen otac. „Ti si peščana zmija, a princ Doran će platiti sve što od njega traže da se tebi i tvojim sestrama ne desi ništa loše.“ Na to se mala bar osmehnula. „Imam li tvoju časnu reč? Ili moram da te pošaljem nazad?“

„Kunem se.“ Elija nije zvučala srećno.

„U očeve kosti.“

„U očeve kosti.“

Tu zakletvu neće pogaziti, pomislila je Arijana. Poljubila je rođaku u obraz i poslala je na spavanje. Možda će se iz ove pustolovine ipak roditi i nešto dobro. „Do sada nisam imala pojma koliko je ona zapravo divlja“, žalila se kasnije Arijana Demonu Peščanom. „Što li mi je otac i nju natovario na vrat?“

„Da se osveti?“, rekao je vitez i osmehnuo se.

U Maglengoru su stigli kasno trećeg dana. Ser Demon je poslao Džosa Huda napred u izvidnicu, da sazna ko sada drži zamak. „Po zidovima hoda dvadeset ljudi, možda i više“, javio je ovaj pošto se vratio. „Mnogo kola i zaprega. Ulaze pretovarena, izlaze prazna. Stražari na svim kapijama.“

„Barjaci?“, upitala je Arijana.

„Zlatni. I na kapijskoj kuli i na utvrdi.“

„A grb na njima?“

„Nisam mogao da vidim, nije bilo vetra. Barjaci su samo visili s kopalja.“

To je bilo veoma nezgodno. Barjaci Zlatne čete su zlatni, bez grbova i ukrasa... ali su barjaci kuće Barateona takođe zlatni, mada njih krasi krunisani jelen Krajoluja. Zlatni barjaci koji vise mogu značiti i jedne i druge. „Je li bilo drugih barjaka? Srebrnosivih?“

„Svi koje sam video bili su zlatni, princezo.“

Klimnula je glavom. Maglengora je bila sedište kuće Mertinsa, čiji je grb bila velika sova buljina, bela na sivom. Ako njihovi barjaci nisu razvijeni, to verovatno znači da su priče istinite i da je zamak pao u ruke Džona Koningtona i njegovih najamnika. „Moramo da rizikujemo“, rekla je pratiocima. Obazrivost njenog oca dobro je služila Dorni, to je na kraju morala da prizna, ali je ovo sada vreme za smelost njenog strica. „Idemo u zamak.“

„Da razvijemo barjake?“, upitao je Džos Hud.

„Ne još“, odgovori Arijana. Na većini mesta joj je išlo na ruku da se zna da je princeza, ali ponegde bi moglo i da ne bude tako.

Pola milje od kapije zamka tri čoveka u kožnim oklopima sa zakivcima i plitkim metalnim kacigama izašla su iza drveća i preprečila im put. Dvojica su držala napete samostrele. Treći je bio naoružan samo gadnim kezom. „A kuda ste se vi to zaputili, lepotani moji?“, upitao je.

„U Maglengoru, da vidimo tvog gospodara“, odgovori Demon Peščani.

„Dobar odgovor“, reče iskeženi. „Pođite sa nama.“

Novi gospodari Maglengore, najamnici, zvali su se Mladi Džon Mad i Lanac. Obojica vitezovi, ili su se bar tako predstavljali. Nisu se ponašali nimalo nalik na vitezove koje je Arijana dotle u životu sretala. Mad je bio odeven u smeđe od glave do pete, takva mu je bila i put, jedino su mu iz ušiju visila dva zlatnika. Ona je znala da su Madovi pre hiljadu godina bili kraljevi gore kod Trozupca, ali kod ovoga nije bilo ničeg kraljevskog. Nije bio ni posebno mlad, mada se činilo da je i njegov otac služio u Zlatnoj četi i da su ga zvali Stari Džon Mad.

Lanac je bio upola niži od Mada, preko širokih grudi su mu se, od pojasa do ramena, ukrštala dva zarđala lanca. Mad je bio naoružan mačem i bodežom, ali Lanac nije imao oružja sem pet stopa gvozdenih karika, dvostruko debljih i težih od onih na grudima. Baratao je njima kao bičem.

To su bili surovi ljudi, okoreli, nasilni i grubog govora, čija su lica izbrazdana ožiljcima govorila o dugoj službi u slobodnim četama. „Četovođe“, šapnuo joj je ser Demon kada ih je video. „Sretao sam već njihov soj.“

Kada im je Arijana rekla ko je i zašto dolazi, dvojica četovođa su postala koliko-toliko gostoprimljiva. „Prenoćićete ovde“, rekao je Mad. „Ima postelja za sve vas. Ujutru ćemo vam dati odmorne konje i koliko god vam treba namirnica. Gospin meštar može poslati pticu u Grifonovo gnezdo, da im javi da stižete.“

„A kome to?“, upitala je Arijana. „Lordu Koningtonu?“

Najamnici se zgledaše. „Polumeštru“, reče joj Džon Mad. „U Gnezdu ćete njega zateći.“

„Grifon je na pohodu“, reče Lanac.

„Kuda se to zaputio?“, upita ser Dejmon.

„Nije na nama da o tome pričamo“, reče Mad. „Lanče, pazi šta govoriš.“

Lanac prezrivo frknu. „Ona je iz Dorne. Što ne bi znala? Došla je da nam se pridruži, zar ne?“

To ćemo tek da vidimo, pomislila je Arijana Martel, ali je osetila da joj je bolje da o tome više ne zapitkuje.

Predveče su im poslužili dobru večeru u gospodarskoj odaji, visoko u Sovinoj kuli, gde su im se pridružili stara gospa Mertins i njen meštar. Mada je bila zarobljenica u sopstvenom zamku, starica je delovala živahno i vedro. „Moji sinovi i unuci su otišli kada je lord Renli sazvao svoje barjake“, rekla je princezi i njenim saputnicima. „Od tada ih nisam videla, mada povremeno pošalju gavrana. Jedan unuk mi je ranjen na Crnobujici, ali se u međuvremenu oporavio. Očekujem da će se uskoro vratiti, da povešaju ove razbojnike.“ Mahnula je pačjim batakom na Mada i Lanca koji su sedeli za stolom preko puta.

„Nismo mi nikakvi razbojnici“, rekao je Mad. „Mi samo sakupljamo hranu.“

„Znači sve ono dole u dvorištu ste pošteno platili?“

„Sakupili smo“, rekao je Mad. „Rodiće kmetovima opet. Mi služimo našeg zakonitog kralja, veštice matora.“ Činilo se da uživa u tome. „Trebalo bi da naučiš da učtivije pričaš sa vitezovima.“

„Ako ste vas dvojica vitezovi, ja sam još devica“, odgovori gospa Mertins. „I pričaću kako ja hoću. Šta ćeš ti da uradiš, da me ubiješ? Ionako sam predugo živela.“

Princeza Arijana reče: „Jesu li dobro postupali s tobom, moja gospo?“

„Nisu me silovali, ako te to zanima“, reče starica. „Neke služavke nisu bile te sreće. Bile udate ili ne, ovi ništa ne haju.“

„Nije bilo nikakvog silovanja“, tvrdio je Mladi Džon Mad. „Konington to ne bi dozvolio. Mi poštujemo naređenja.“

Lanac klimnu glavom. „Neke cure su možda ubedili.“

„Isto kao što ste ubedili kmetove da vam daju svu letinu. Takvima kao što ste vi je to svejedno, i žene i žito. Ako nešto poželite, samo uzimate.“ Gospa Mertins se okrenu Arijani. „Ako vidiš tog lorda Koningtona, reci mu da sam poznavala njegovu majku i da bi trebalo da se stidi.“

Možda i hoću, pomislila je princeza.

Te noći je poslala drugog gavrana ocu.

Arijana se vraćala u svoju odaju kada je čula prigušen smeh iz susedne sobe. Zastala je i na tren oslušnula, a onda je otvorila vrata i videla Eliju Peščanu kako sedi kraj prozora i ljubi se s Perom. Kada je ugledao princezu, Pero je skočio i zamucao. Oboje su još bili obučeni. Arijani je to bila kakva-takva uteha kad je oterala Pera tako što ga je prostrelila pogledom i samo rekla: „Napolje.“ Onda se okrenula ka Eliji. „On je dvaput stariji od tebe. Sluga. Čisti ptičja govna za meštra. Elija, šta je tebi?“

„Samo smo se ljubili. Neću da se udam za njega.“ Elija je prkosno prekrstila ruke na grudima. „Misliš da se nikad ranije nisam ljubila s nekim momkom?“

„Pero je odrastao čovek.“ Sluga, ali ipak čovek. Princeza je dobro znala da je Elija istih godina kao ona kada je izgubila devičanstvo s Demonom Peščanim. „Ja ti nisam majka. Ljubi se s kim god hoćeš kad se vratimo u Dornu, ali ovde i sada... ovo nije vreme za ljubljenje, Elija. Sama si rekla: krotka, blaga i pokorna. Zar moram dodati i čedna na taj spisak? Zaklela si se očevim kostima.“

„Sećam se“, reče Elija. Zvučala je malčice postiđeno. „Krotka, blaga i pokorna. Neću se više ljubiti sa njim.“

Najkraći put iz Maglengore do Grifonovog gnezda vodio je kroz zeleno, mokro srce Kišegore, ali je on uvek bio spor. Arijani i njenoj pratnji je bilo potrebno skoro osam dana da ga prevale. Putovali su praćeni muzikom uporne, snažne kiše koja je šibala visoke krošnje, mada su ispod tog velikog zelenog lisnatog svoda ona i njeni saputnici ostajali začudo suvi. Lanac ih je pratio prva četiri dana puta na sever, s nizom kola i desetoricom svojih ljudi. Pošto u blizini nije bilo Mada, pokazao se predusretljiviji i Arijana je uspela da iz njega izmami njegovu životnu priču. Najviše se ponosio pradedom koji se tukao za Crnog zmaja na Rujnotravnom polju i preplovio Uzano more s Ljutim Čelikom. Sam Lanac je rođen u četi, majka mu je bila neka pratilja logora, a otac najamnik. Mada je odgajan da govori zajednički jezik i doživljava sebe kao Vesterošanina, do sada nikada nije kročio u Sedam kraljevstava.

Žalosna i poznata priča, pomislila je Arijana. Čitav život mu je bio isti, dugačak spisak mesta na kojima se borio, neprijatelja protiv kojih se tukao i koje je posekao, rana koje je zadobio. Princeza ga je pustila da priča, s vremena na vreme ga ohrabrivala smehom, dodirom, pitanjem, pretvarajući se da je očarana. Saznala je više nego što ju je zanimalo o Madovoj veštini s kockicama, o Dva Mača i njegovoj sklonosti ka riđokosim ženama, kako je neko jednom ukrao omiljenog slona Harija Striklanda, Maloj Maci i njegovoj srećnoj mački i drugim podvizima i ludorijama ljudi i starešina iz Zlatne čete. Četvrtog dana mu je pažnja na trenutak popustila, pa mu je izletelo: „...kad zauzmemo Krajoluj...“

Princeza na to ništa nije rekla, mada su je te reči naterale da se dobro zamisli. Krajoluj. Izgleda da je grifon baš smeo. Ili je budala. Krajoluj je već tri veka sedište kuće Barateona, a pre toga je hiljadama godina bio sedište drevnih olujnih kraljeva i mnogi su tvrdili da je neosvojiv. Arijana je čula ljude kako se raspravljaju oko toga koji je najjači zamak u zemlji. Neki su govorili Livačka stena, neki Gnezdo sokolovo Erina, neki Zimovrel na ledenom severu, ali su uvek spominjali i Krajoluj. Po predanju ga je podigao Brendon Zidar zarad odbrane od srdžbe osvetoljubivog boga. Njegove spoljne zidine bile su najviše i najsnažnije u svih Sedam kraljevstava, debele između četrdeset i osamdeset stopa. Njegova silna okrugla kula bez prozora bila je upola niža od Visoke kule u Starigradu, ali se dizala pravo, nije bila stepenasta, a zidovi su joj bili trostruko deblji od onih u Starigradu. Nema opsadne kule dovoljno visoke za bedeme Krajoluja; ni mangonel ni trebušet ne mogu probiti njene debele zidine. Namerava li Konington da opsedne zamak? Koliko ljudi on može da ima? Mnogo pre nego što zamak bude pao Lanisteri će poslati vojsku da razbije opsadu. I taj pristup je osuđen na neuspeh.

Te noći kada je ispričala ser Demonu šta je Lanac bio rekao, Kopile od Božje milosti je delovao jednako zbunjeno kao ona. „Krajoluj, koliko sam čuo, i dalje drže ljudi verni lordu Stanisu. Zar ne bi Konington trebalo da stupi u savez s drugim pobunjenikom umesto da i sa njim zarati?“

„Stanis je predaleko da mu pomogne“, razmišljala je Arijana naglas. „Jedno je osvojiti nekoliko malih zamkova dok su njihovi gospodari i posade u dalekim ratovima, ali ako lord Konington i njegov mali zmaj nekako uspeju da osvoje jedan od najvećih zamkova u kraljevstvu...“

„...kraljevstvo će morati da ih shvati zaozbiljno“, dovršio je rečenicu ser Demon. „Neki od onih koji ne ljube Lanistere možda će i pohrliti pod njihove barjake.“

Te noći je Arijana napisala još jedno kratko pismo ocu pa ga je dala Peru da ga pošalje po trećem gavranu.

Činilo se da je i Mladi Džon Mad slao ptice. Negde u smiraj četvrtog dana, nedugo pošto su se Lanac i njegova kola odvojili od njih, Arijaninu družinu je presrela kolona najamnika iz Grifonovog gnezda, pod vođstvom najegzotičnije spodobe koju je princeza u životu videla, sa obojenim noktima i draguljima što iskre u ušima.

Lisono Mar je vrlo dobro govorio zajednički jezik. „Imam tu čast da budem oči i uši Zlatne čete, princezo.“

„Izgledaš...“ Oklevala je.

„...kao žena?“ Nasmejao se. „To nisam.“

„...kao Targarjen“, nije se dala Arijana. Oči su mu bile bledoljubičaste, kosa beli i zlatni slapovi. Svejedno, zbog nečega se od njega sva naježila. Je li ovako izgledao Viseris?, shvatila je da se pita. Ako je tako, možda je dobro što je mrtav.

„Laskaš mi. Priča se da ženama iz kuće Targarjena nema ravnih na čitavom svetu.“

„A muškarcima iz kuće Targarjena?“

„O, oni su još lepši. Mada, ako ćemo iskreno, ja sam video samo jednog.“ Mar joj je uzeo ruku, pa joj je poljupcem dotakao članak. „Iz Maglengore je stigao glas da dolazite, mila princezo. Biće nam čast da vas otpratimo do gnezda, ali bojim se da ste se mimoišli s lordom Koningtonom i našim mladim kraljevićem.“

„Otišli su u rat?“ Otišli su u Kraljevu Luku?

„Baš tako.“

Lišanin je bio potpuno druga vrsta čoveka od Lanca. Ovaj se nikada neće izlanuti, shvatila je Arijana posle samo nekoliko časova provedenih u njegovom društvu. Mar je bio i te kako razgovorljiv, ali je usavršio umeće da govori mnogo a ne kaže ništa. Što se jahača koji su došli s njim tiče, mogli su biti i gluvonemi po onome što su njeni ljudi uspeli od njih da saznaju.

Arijana je rešila da s njim proba otvoreno. Uveče petog dana po odlasku iz Maglengore, dok su podizali logor pored ruševina neke stare kule obrasle u puzavice i mahovinu, sela je pored njega i upitala: „Je li istina da sa sobom imate i slonove?“

„Nekoliko“, odgovorio je Lisono Mar, osmehnuo se i slegnuo ramenima.

„A zmajeva? Koliko zmajeva imate?“

„Jednog.“

„To misliš na momka.“

„Princ Egon je odrastao čovek, princezo.“

„Ume li on da leti? Da bljuje vatru?“

Lišanin se nasmejao, ali su ljubičaste oči ostale hladne.

„Igraš li sivas, moj gospodaru?“, upitala je Arijana. „Mene otac uči. Moram da priznam da nisam previše vešta, ali znam da je zmaj jači od slona.“

„Zlatnu četu je osnovao jedan zmaj.“

„Ljuti Čelik je bio poluzmaj, i veliko kopile. Ja nisam meštar, ali znam ponešto iz istorije. Vi ste i dalje najamnici.“

„Ako je tako princezi po volji“, rekao je on, savršeno učtivo. „Mi više volimo da se zovemo slobodno bratstvo izgnanika.“

„Neka bude kao što kažeš. Što se slobodne braće tiče, vaša četa je prilično iznad ostalih, to ti priznajem. Ipak je Zlatna četa doživela poraz svaki put kada ste prešli u Vesteros. Izgubili ste kada vam je zapovedao Ljuti Čelik, niste uspeli sa samozvancima Crne vatre, propali ste kada vas je predvodio Melis Čudovišni.“

To kao da mu je bilo zabavno. „Bar smo istrajni, to nam moraš priznati. Neki od tih poraza mogli su lako biti i pobede.“

„Neki i nisu, a ljudi koji poginu nadomak pobede jednako su mrtvi kao oni koji poginu potučeni do nogu. Moj otac princ Doran je mudar čovek, i bori se samo u ratovima u kojima može da pobedi. Ako ratna sreća okrene leđa vašem zmaju, Zlatna četa će bez sumnje pobeći nazad preko Uzanog mora, kao što je i ranije činila. Kao što je uradio i sam lord Konington pošto ga je Robert porazio u Bici kod Kamenog obredišta. Dorna takvo utočište nema. Zašto mi da damo naše mačeve i koplja kada je vaš uspeh tako nesiguran?“

„Princ Egon je tvoje krvi, princezo. Sin princa Regara Targarjena i Elije od Dorne, sestre tvog oca.“

„I Deneris Targarjen je naša krv. Kći kralja Erisa, Regarova sestra. A ona ima zmajeve, ili se bar tako priča.“ Vatra i krv. „Gde je ona?“

„Na drugoj strani sveta, u Zalivu trgovaca robljem“, odgovorio je Lisono Mar. „Što se tih navodnih zmajeva tiče, njih nisam video. U sivasu, jeste, zmaj je jači od slona. Na bojnom polju, daj mi slonove koje mogu da vidim, dodirnem i pošaljem na neprijatelje, a ne zmajeve stvorene od reči i želja.“

Princeza se zamišljeno povukla u ćutnju. Te noći je poslala četvrtog gavrana ocu.

Onda je napokon, jednog sivog vlažnog dana s retkom hladnom kišicom, Grifonovo gnezdo izronilo iz morskih magli. Lisono Mar je podigao ruku, truba je odjeknula između stena i kapije zamka zinule su pred njima. Mokra zastava koja je visila iznad kapije bila je bela i crvena, videla je princeza, boje kuće Koningtona, ali je okolo bilo i zlatnih barjaka čete. Jahali su u dvostrukoj koloni preko grebena poznatog kao Grifonovo grlo, a vode Brodolomnog zaliva režale su između hridi sa obe njihove strane.

U samom zamku desetak oficira Zlatne čete okupilo se da pozdravi dornsku princezu. Jedan po jedan spuštali su se na koleno pred njom i dodirivali joj nadlanicu usnama, dok ih je Lisono Mar predstavljao. Većinu imena je zaboravila čim ih je čula.

Glavni među njima bio je postariji čovek suvog, izboranog, obrijanog lica, koji je dugačku kosu vezivao u rep. Ovaj nije ratnik, naslutila je Arijana. Lišanin je potvrdio tu misao kada ga je predstavio kao Haldena Polumeštra.

„Spremili smo odaje za tebe i tvoje ljude, princezo“, rekao je Haldon kada se predstavljanje napokon okončalo. „Verujem da će odgovarati. Znam da tražiš lorda Koningtona, a i on želi da porazgovara s tobom, i to što pre. Ako ti je po volji, sutra isplovljava lađa koja će te odvesti do njega.“

„Kuda?“, upitala je Arijana.

„Zar ti niko nije rekao?“ Halden Polumeštar joj je uputio osmeh tanak i oštar kao rez noža. „Krajoluj je naš. Desnica te čeka tamo.“

Demon Peščani zakorači pored nje. „Brodolomni zaliv može biti opasan čak i kada je najmirniji letnji dan. Mnogo je bezbednije u Krajoluj putovati kopnom.“

„Ove kiše su pretvorile drumove u blatišta. Putovanje će trajati dva dana, možda i tri“, reče Halden Polumeštar. „Brodom će princeza tamo stići za pola dana ili brže. Iz Kraljeve Luke je na Krajoluj krenula vojska. Bolje će vam biti na sigurnom, iza zidina, pre nego što bitka počne.“

Da li?, pitala se Arijana. „Bitka? Ili opsada?“ Nije nameravala da ostane zarobljena u Krajoluju.

„Bitka“, reče Halden odlučno. „Princ Egon namerava da neprijatelje razbije na bojnom polju.“

Arijana je razmenila pogled s Demonom Peščanim. „Hoćeš li biti ljubazan da nam pokažeš odaje? Želim da se osvežim i presvučem u suvo.“

Halden se pokloni. „Odmah.“

Njenu družinu su smestili u istočnoj kuli, gde su uzani prozori gledali na Brodolomni zaliv. „Tvoj brat nije u Krajoluju, to sada znamo“, rekao je ser Demon čim su se našli iza zatvorenih vrata. „Ako Deneris Targarjen ima zmajeve, oni su na drugoj strani sveta i Dorna od njih nema nikakve koristi. Za nas, princezo, u Krajoluju nema ničega. Da je princ Doran nameravao da te šalje usred bitke, on bi ti dao trista vitezova, a ne trojicu.“

Ne budi toliko siguran u to, ser. Poslao je mog brata u Zaliv trgovaca robljem s pet vitezova i meštrom. „Moram da razgovaram s Koningtonom.“ Arijana je otkopčala prepleteno sunce i koplje koje su joj držali plašt, pa ga je pustila da padne i sroza se na pod. „I hoću da vidim tog njegovog zmajskog princa. Ako je on zaista Elijin sin...“

„Čiji god da je sin, ako Konington izazove Mejsa Tirela na otvorenu bitku, uskoro može biti sužanj ili leš.“

„Tirel nije čovek koga se treba bojati. Moj stric Oberin...“

„Tvoj stric Oberin je mrtav, princezo, a deset hiljada ljudi je jednako čitavoj snazi Zlatne čete.“

„Lord Konington sigurno zna koliko je jak. Ako namerava da se izloži opasnosti i povede bitku, sigurno veruje da može pobediti.“

„Koliko je ljudi izginulo u bitkama u kojima su verovali da će pobediti?“. upitao ju je ser Demon. „Odbij ih, princezo. Ne verujem tim najamnicima. Nemoj da ideš u Krajoluj.“

Zašto misliš da će mi dozvoliti da biram? Obuzeo ju je neprijatan osećaj da će je Halden Polumeštar i Lisono Mar ujutro smestiti na taj brod htela to ona ili ne. Bolje da ih ne iskušavam. „Ser Demone, ti si bio štitonoša mog strica Oberina“, rekla je. „Da li bi i njemu savetovao da ih odbije?“ Nije sačekala njegov odgovor. „Znam šta ćeš reći. A ako nameravaš da me podsetiš kako ja nisam Crvena Guja, znam i to. Ali princ Oberin je mrtav, princ Doran je star i bolestan, a ja sam naslednica Dorne.“

„I baš zato ne smeš da se izlažeš opasnostima.“ Demon Peščani se spusti na jedno koleno. „Pošalji mene u Krajoluj, kao svog predstavnika. Onda ako grifonovi planovi pođu naopako i Mejs Tirel oslobodi zamak, ja ću biti samo još jedan vitez bezemljaš koji je zakleo mač na vernost samozvancu u nadi da će steći bogatstvo i slavu.“

A ako zarobe mene, Gvozdeni presto će to doživeti kao dokaz da se Dorna urotila s tim najamnicima i pomogla im u napadu. „Hrabro od tebe što želiš da me zaštitiš, ser. Zahvalna sam ti na tome.“ Uzela ga je za ruke i povukla ga da ustane. „Ali moj otac je ovaj zadatak poverio meni, a ne tebi. Sutra krećem da se suočim sa zmajem u njegovoj jazbini.“

Prevod: Nikola Pajvančić



Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
20.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
black friday od 29 novembra do 1 decembra 2024 u delfi knjižarama i na sajtovima laguna rs, delfi rs i dicearena rs laguna knjige Black Friday od 29. novembra do 1. decembra 2024 u Delfi knjižarama i na sajtovima laguna.rs, delfi.rs i dicearena.rs
20.11.2024.
Četvrti petak u novembru se od sredine 20. veka naziva crnim, jer od tog dana počinje sezona praznične kupovine i sniženih cena. Ovaj datum iz godine u godinu poprima sve veće razmere i proglašava se ...
više
uspešno predstavljanje lagune na interliberu  laguna knjige Uspešno predstavljanje Lagune na „Interliberu“
20.11.2024.
Na nedavno završenom Međunarodnom sajmu knjiga „Interliber“ u Zagrebu, Laguna je predstavila svoja izdanja čitalačkoj publici u Hrvatskoj na štandovima „Hoću knjigu“ i „Knjižare Zuzi“. Tokom sajams...
više
promocija romana sedef magla dragoljuba stojkovića laguna knjige Promocija romana „Sedef-magla“ Dragoljuba Stojkovića
20.11.2024.
Roman Draguljuba Stojkovića „Sedef-magla“ predstavljen je 19. novembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC, gde su, pored autora, govorili i reditelj Milorad Milinković i urednica Dubravka Drago...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.