Vesna Radusinović: Pisanje je poput narkotika

Novinarstvo u Srbiji je strogo kontrolisani tisak

Nakon medijskog glamura, sa nestankom magazina “ Profil” i “Dama”, nije proteklo mnogo vode ušćem beogradske prestonice do “povlačenja u ilegalu” sa srpske scene novinarke i spisateljice Vesne Radusinović. Nedavno je imala veliki kambek u provokativnom duhu sa dugogodišnjom prijateljicom, kontroverznom multimedijalnom ličnošću Isidorom Bjelicom u knjizi pisanoj u dve ruke ‘‘Kada kume kuvaju”. Britko pero, urbani nastup i vrcava misao ponovo ju među nama, a u razgovoru za “Akter” Vesna Radusinović skida misteriju sa svoga “profila”.

Zašto vas nema češće u javnosti?

Poslednjih nekoliko meseci povodom knjige dosta sam gostovala u raznim televizijskim kućama. Nisam svetica, ali nisam ni od onih koje moraju po svaku cenu i stalno da budu prisutne u javnosti, makar i nemale šta da kažu. Zaista nisam stručnjak za sve i svašta, ne razumem se u kvantnu fiziku, niti se zalažem za mir u svetu po ceo dan. I nekako imam pametnija posla nego da se trošim na beskrajne i često nepotrebne TV ispovesti, koje sam i  te kako volela dok sam bila mlađa i želela da pokažem i dokažem da sam pametna i talentovana.

Da li vas neko cenzuriše?

Naravno, pa kakav bih to pisac bila kada ne bih bila zabranjivana, makar i na tako maloj i beznačajnoj javnoj kući kakav je RTS. No, nemam nikakav problem sa gospodinom Aleksandrom Tijanićem, ali ga zato ima moj suprug. Njihova suđenja već su postala prava atrakcija, još malo pa na nivou spektakla iz mojih romana. I sve dok je tako za mene na javnom servisu nema mesta. Ali iskreno, da nešto sada kao patim, zvocam, kukumavčim i žalim se na zlehudu sudbinu, niti mi je u prirodi, niti imam nameru. Prosto, nije moj stil.

U čemu je tajna vašeg dosadašnjeg uspeha i jeste li očekivali da ćete u najboljem starosnom dobu za novinara biti marginalizovani?

Nisam marginalizovana, nego sam se povukla sama, jer imam tešku falinku – umem da pišem. Namerno sam širom otvorila vrata marginalcima da suvereno vladaju našim medijskim mrakom, i pri tom nisam toliko naivna da pomislim kako sam ta koja treba da upali svetlo. Ako malo razmislite shvatićete da u ovoj zemlji u novinarstvu nema posla za jednu Isidoru Bjelicu, Mirjanu Bobić-Mojsilović, ma poduži bi bio taj spisak. I ja bih radije bila, kao što  jesam, u društvu tih, kako vi kažete marginalizovanih, nego ovih drugih kojima je omiljeni opus Fjord Tolstojevski, i koji ne prave razliku između Antića i Andrića. Ta moja osobina da se ne mešam sa mediokritetima ujedno je i tajna mog uspeha. Mada deluje sumanuto, ali tako je kako je. Samo što činjenica da najbolji srpski novinari nemaju posla nije slučajnost, nego strategija. To tvrdim vrlo odgovorno. Možda smo zato sve i pobegle u literature.

U svom stilu latili ste se pera?

Da, upravo je iz štamparije izdavačke kuće “Laguna” izašao moj najnoviji roman “Grešnica”, koji je za samo mesec dana doživeo 4. izdanje i tome se beskrajno radujem. Posle svake knjige kažem sebi da je dosta, da više neću da pišem, jer pisanje zaista jako iscrpljuje, a onda se uvek nađe neka nova tema, bukvalno lice koje traži pisca i vapi za njim. Zapravo sam shvatila da  ovaj posao deluje poput narkotika, stvara zavisnost koja se teško ili skoro nikako ne leči. Moji čitaoci su vrlo probirljivi i u tom smislu sam i vrlo pažljiva, ne mogu im servirati sve i svašta, pa se trudim da ne upadam u hiperprodukciju. Pišem samo kada mi zaista naleti inspiracija, i jedini mi je podsticaj moja želja da svoje svetove i nepoderivu maštu podelim sa njima.

Šta je bilo inspiracija za roman “Grešnica”?

Sve što mislim o dobrom braku, o lošem braku, uopšte o našim vezama, zabludama, vrtovima sećanja, uslišenim i neuslišenim molitvama i željama, tajnim ljubavima, prevarama, sveticama i grešnicama, lažima i istinama, TV rijalitijima. Zapravo,  sve o čemu se obično čuti, gde prestaju čak i najskandalozniji naslovi tabloida. E, o tome možete čitati u “Grešnici”.

Šta očekujete od novog romana?

Nemam šta da očekujem, sve se već desilo. Ako kažem da sam znala da imam hit, zvučaće prepotentno, a znala sam. Od kada sam napisala prvu stranicu, postojao je u meni onaj osećaj koji vas budi noću iz sna, tera da treperite i da ste budni kada spavate, te da sanjate dok ste budni.

Onaj osećaj grča, što pomalo boli, ali vam jasno šalje signal da je pred vama nešto izuzetno. Sjajan je sećaj kada vam jave da vaša knjiga ide ponovo u doštampavanje posle samo 12 dana. Priznajem, bez lažne skromnosti, knjiga je sjajna, kao da je nisam ja pisala.

Budući da ste poznati kao spisateljica koja odgovara na pisma čitalaca, kako fanovi komentarišu novi roman?

Dobijam mnogo pisama i poruka i najpre mi je bilo vrlo čudno kako se svaka od tih sjajnih žena koje mi pišu pronašla u “Grešnici”, u nekom njenom delu. Onda pomislim kako je to zapravo jako jednostavno, jer teško da sam ikada i napisala nešto što nisam živela. Iskrenost, samoironija i naizgled obična priča, koja teče i čita se bez daha, jesu preduslov da vas voli publika kod koje ne prolaze prevare, šminkanje stvarnosti i površnost, jeftine emocije i patetika najnižeg ranga.

Šta će biti kada se bude štampalo i deseto izdanje?

Opet ću se radovati i zahvaliti svima koji me čitaju, vole, podržavaju, ali i onima koji troše svoje blistave umove na moje skromne redove i radove omalovažavajući ih. Ovo je moja dvanaesta knjiga i navikla sam na velike tiraže, a oguglala sam na sve. I sve su bile bestseleri, ali uvek sam srećna kao da mi je prvi put.

Sigurno će nakon ovoga biti i zlobnih komentara, sujeta je čudo, šta biste im poručili?

To je sasvim ljudski, ne mogu svi da vas vole. A i ljubav opšte prakse je predvorje prostitucije. Neka probaju
oni nešto da napišu, a sve nas koji to već radimo nek ostave na miru, za početak.

Koje su najinteresantnije ličnosti u seriji intervjua koje ste radili?

Svakako sam najponosnija na intervjue koje sam radila sa ljudima do kojih je bilo skoro nemoguće doći, a jedan od njih je čuveni komandant Prve proleterske brigade, francuski đak, buržujski sin, ljubitelj nadrealizma i španski borac Koča Popović, sa kojim sam valjda jedina uradila TV intervju u njegovoj kući u Dubrovniku, davne 1990. godine. Tu su svakako i intervjui sa Vaclavom Havelom, nekoliko dana nakon njegove inauguracije za predsednika, ili sa Hertom Has, bivšom Titovom suprugom. A kasnije sa modnim guruima poput Džona Galijana i Karla Lagerfelda. Tu je i Klaudija Šifer, Silvester Stalone, Robert Vagner, Kevin Kostner…

Postoji li neka zanimljiva anegdota sa novinarskog zadatka?

Ima ih toliko da bih o tome mogla da napišem knjigu, ali sam se odavno batalila novinarstva i nimalo ne zavidim onima koji to još uvek rade. Zato se divim i zavidim onim retkim koji to još rade iz ljubavi i sa entuzijazmom.

Jeste li razočarani u današnju novinarsku scenu, urednike…?

Nikada nisam bila njima očarana da bih mogla da se razočaram. I zapravo, ko zna odgovor na pitanje zašto je danas medijska scena u Srbiji takva kakva jeste, i da se ne lažemo, svi dobro znamo da je sve strogo kontrolisan tisak, što bi rekli Hrvati.

Nedavno ste sa Isidorom Bjelicom objavili roman “Kada kume kuvaju”. Kako je zapravo došlo do te saradnje i šta ste tim štivom želele da postignete?

Ovo jedinstveno štivo, prvi srpski roman-kuvar. Sadrži preko sto recepata i svojevrstan je vodič kroz život, ljubav, hedonizam, prijateljstva, običaje, izneverena očekivanja, uslišene i neuslišene želje i molitve, zablude i igrarije. Na Isidorin i moj specifičan, duhovit i simpatičan način, vešto koketirajući sa žanrovima i eksperimentišući sa čulima, ispitujući čovekovu iskonsku i besmrtnu strast ka ukusima i sitnim životnim zadovoljstvima, ispisale smo strane ovog modernog romana- kuvara tako živopisno da se čita u dahu. To je maštovit kuvar koji sadrži recepte iz celog sveta. Može se čitati kao roman, kao kuvar, ali i kao instruktivna ljubavna prepiska o svemu i svačemu što muči današnje devojčice, devojke i žene. Pored svega toga, naravno, poseban akcenat stavlja se na brižno odabrana jela u skladu sa situacijama i potrebama po principu za svakoga po nešto. Stotine opisanih recepata, jela, predjela, slatkiša lično smo probale i ispisale srcem i iskrenošću, sa željom da kroz njih što vernije ožive i prenesu svoja iskustva i doživljene trenutke. Čitateljke ne samo da mogu da kuvaju kao nas dve, već precizno mogu da prate koji je recept dobar za zaljubljivanje, odljubljivanje, zavođenje, razvođenje, ali i ostale životne situacije.

Izvor: Akter