Veliki talenat gospodina Riplija? Nateraće vas da volite ubicu i njegove zločine

Presuda čitalačke grupe je pristigla: amoralni protagonist u „Talentovanom gospodinu Ripliju“ Patriše Hajsmit ponudiće vam uznemirenost i imaćete nagon za povraćanjem, ali daće vam i savršeni prikaz psihološke dijagnoze jednog psihopate.

„Nisam mogla da napišem zanimljivu priču o nekim moronima“, rekla je Patriša Hajsmit 1981. godine. Dalje objašnjava tu svoju teoriju: „Ubice o kojima čitamo u novinama su jednim delom mentalno oboleli ili su jednostavno bezobrazni. Na primer, vi imate mladiće koji se pretvaraju da su fini i koji će se ponuditi da jednoj starici ponesu namirnice do kuće kako bi joj pomogli, a zatim će je udariti i opljačkati ukoliko ih ona pozove na čaj da im zahvali. To su oni ljudi koji ne razmišljaju nikada, ali oni postoje. Mnoge ubice delaju na ovakav način, ali mi oni nisu bili dovoljno zanimljivi da o njima napišem knjigu.“

Ripli je, s druge strane, drugačiji tip. On je, Hajsmit kaže, „dovoljno inteligentan“ i, što je najvažnije, nema nikakvih moralnih skrupula. „Pretpostavljam da mi je bilo zanimljivo da pokažem taj nesklad koji postoji o moralnosti kako je svi doživljavaju, a koja je načešće licemerna i lažna. Takođe, smatram da je ismevanje lažne moralnosti i postojanje lika koji je beskupolozan, kao što je i sam Ripli, daleko zanimljivije. Mislim i da je ljudima uzbudljivo da čitaju takve priče.“

Činjenica da se knjiga „Talentovani gospodin Ripli“ štampa već šezdeset godina pokazuje istinitost njenih reči. Međutim, to je jedna mučna i neprijatna vrsta zabave. Ripli možda nije stereotipni glupavi ubica, ali to ga ne čini ništa manje stvarnim ili verodostojnim. Na primer, u komentarima koji su pisali učesnici ove čitalačke grupe jedan od čitoaca sastavio je kliničku sliku psihopate, jer smatra da je Ripli savršeni primer za tu psihološku dijagnozu:

„On je savršeni primer narcisističkog poremećaja ličnosti. Često menja raspoloženja koja idu iz krajnosti u krajnost – preterana samokritičnost u jednom trenutku, dok u sledećem vidimo egocentričnost i samoljublje. Lako se uvredi, a kada dođe do odmazde zbog te uvrede, ona je najčešće svirepa i brutalna. Sve ovo samo da bi nadoknadio nepostojanje suštinskog sopstva.“

Slična mišljenja i načine da se objasni i definiše Riplijeva ličnost možete pronaći svuda na internetu. Mnoga od njih su „tehnički“ ispravna razmišljanja:

„Nama su na jedan suptilan način prikazane dve važne karakteristike antisocijalnog poremećaja ličnosti (koji mnogi profesionalci i dalje označavaju kao psihopatolgiju ili socipatiju): svepristuna diforija (prim. prev. osećanje suprotno euforiji) i još jači poriv da se taj nagon ublaži pripadanjem nekome ili nečemu.“

Jedna dobra duša je čak razvila i plan lečenja za Toma:

„Ja bih ga uputila na snimanje magnetnom rezonancom, uradila kompletne analize krvi… kako bih isključila postojanje dva sipmtoma, odnosno, mogućnost da je oboleo od nekoliko različitih bolesti. Toksikološki skrinig, testirala ga na polno prenosive bolesti i HIV virus, podvrgla ga Minesota mulitfazičnom testu ličnosti kako bih procenila koji su ekstermne crte njegovog karaktera i pokušala da ustanovim da li postoje neke druge osciljacije i fluktuacije osim antisocijalnog poremećaja ličnosti, a koje bi mogle da se leče lekovima ili drugim efikasnim psihoterapeutskim metodama.“

Naravno, ovo su samo pretpostavke kako zaustaviti Riplija. Međutim, lakše je reći nego to i učiniti.

Ovde se, naime, dešava nešto mnogo ozbiljnije. Mi Riplija doživljavamo kao stvarnu pretnju. Kada je Hajsmit tokom 1949. godine tragala za načinom kako da napiše priču o psihopati koja bi zaista mogao postojati, zapisala je sledeće reči u svom rokovniku: „Psihopata je neupadljiva osoba koja živi onako kako mu društvene norme inače ne bi dozvoljavale da živi i postupa.“ Kada je 1955. godine „uhvatila“ svoju zamisao kakav njen junak treba da bude, zapisala je i ovo: „Činilo mi se kao da je sâm Ripli pisao ovaj roman.“

Izazovnost i fascinacija ovim romanom leže upravo između ta dva zapažanja Patriše Hajsmit. Mi osećamo kao da je Ripli stvaran, ali kroz način na koji on živi svoj život (onako kako društvo ne odobrava), on je u stanju da ispuni i neke opasno primamljive fantazije.

U prethodnom članku osvrnuo sam se na tu moralnu zapitanost i izazov koji je pred nama, jer je Hajsmit od Riplija stvorila junaka koji je istovremeno simpatičan i hladnokrvni ubica. Sada ću morati da preispitam to svoje mišljenje. Veliki broj ljudi koji su komentarisali u čitalačkom izazovu istakli su da postoji određeno zadovoljstvo u zločinima koje je on počinio. Niplferd je rekao: „Većina nas koji su doživeli da nas u životu preteknu ljudi koji su manje talentovani i nesposobniji zasigurno oseća izvesno zadovoljstvo u tome što Ripli niveliše te nepravednosti.“ A Justanoldfool je napisao: „Da, Tom je dopadljiv zbog bezbroj različitih razloga, ali ako ostavimo sve to po strani, shvatićemo da ga volimo zato što radi sve što želi, a da za to nije kažnjen.“

Entoni Mingela, režiser filma „Talentovani gospodin Ripli“, naglasio je isto to kada je pisao o knjizi:

„Njegovi postupci su ekstremne reakcije na emocije koje svako od nas prepoznaje i oseća: postoji bolji život koji živi neko drugi, negde drugde, neko ko nije zarobljen samo u životarenju ovog života, u čemu se svi mi ponekad prepoznamo. To je jedna od stvari koje nas i čine da se osećamo kao ljudska bića. Svi smo mi pomalo Tom Ripli, kao što svi poznajemo i nekog Dikija Grinlifa, čoveka koji ima sve, a čija pažnja čini da se osećamo posebno. Svi smo se kupali na suncu te pažnje i osećali strah da će zraci tog sunca prestati da nas greju.“

Knjige o Tomu Ripliju, međutim, ne čine samo to da mi zavolimo ubicu, one nas nateraju da mi opravdavamo i njegove zločine. U jednom članku u Paris Reviewu, Džoan Šenkar, autorka Patrišine biografije, napisala je da romani Hajsmitove „čitaoce uvuku u vrtlog moralnih relativiteta koji nema dno, krivica koje se prenose i nestabilnih identiteta.“

U sledećoj rečenici, a nimalo iznenađujuće, Šenkar navodi da je i sama Hajsmit naginjala „nešto više prema sociopatskoj strani spektra.“

Kada su autorku pitali koliko je blizu prišla toj kriminogenoj strani, ona je odgovorila:

„Pada mi na pamet samo jedna mala ’bliskost’, a ta biskost se ogleda u tome što je maštoviti pisac veoma slobodan; on mora da zaboravi na lične sisteme vrednosti, pogotovu ukoliko piše o kriminalcima. On mora da oseti da je sve moguće. Međutim, ne razumem to da umetnik nužno mora da ima bilo kakvu vrstu sklonosti ka kriminalu. Umetniku treba da poseduje mogućnost da razume i to je dovoljno.“

Iako ona ovde negirala bilo kakvu vrstu moralne nejasnoće i dvosmislenosti, ipak, mi sve navedno nalazimo u izvesnoj meri u njenim izjavama:

„Lako me razbesni rigidna moralnost. Neke od tih stvari čujemo u propovedima u crkvama, a određeni ’takozvani’ zakoni se ne sprovode zaista u praksi. Niko ih ne može sprovesti, a ponekad je čak i bolesno to uraditi… Ubistvo je, za mene, jedna misteriozna stvar. Osećam kao da ne razumem taj čin, zaista. Pokušavam da ga zamislim, naravno, ali smatram da je to najgora vrsta zločina. To je i jedan od razloga zašto toliko pišem o ubistvima; zanima me taj osećaj krivice. Mislim da ne postoji ništa gore od ubistva i da je taj čin istovremeno obavijen velom tajnovitosti, međutim, ne može se reći da je to poželjni način ponašanja iz bilo koje pobude. Za mene je to, u stvari, suprotno slobodi, ukoliko, naravno, taj neko uopšte ima i zrnce savesti.“

Naravno da se kao osvešćene osobe svi mi slažemo da je ubistvo antipod slobodi. Čak iako ispred sebe imamo snažan kontra-primer u vidu Toma Riplija…

Autor: Sem Džordison
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković