„Velika sestra, Mala sestra, Crvena sestra“: Slavne zavađene sestre bez kojih ne bi bilo moderne Kine

Svako ko je, kao ja, odrastao u Kini osamdesetih godina 20. veka, reći će vam da je životna škola Komunističke partije počinjala čim biste naučili da se potpišete. Lekcije su bile jednostavne: partija je nepogrešiva; oni koji napadaju partiju su neprijatelji; porodica je metafora za našu nepobedivu naciju, a među njenim članovima mora vladati ljubav jer je jedinstvo najvažniji princip.

Kao i mnoga druga deca, i ja sam u tom uzrastu prvi put čula za sestre Sung. Uspomena na njihovu ulogu u zbivanjima presudnim za budućnost države opstajala je u kineskom društvu poput mirisa teškog parfema koji uporno odbija da napusti prostoriju. Nekada davno, kaže priča, živele su tri sestre. Jedna je volela novac, druga moć, a treća svoju zemlju. Priča o njihovim sudbinama bila je poput nekakve politički nekorektne parabole, koja vas je učila šta ne treba činiti ukoliko želite da živite u složnoj, funkcionalnoj porodici. I zaista, da sestre Sung nikada nisu postojale i da je knjiga o njihovim neobičnim životima izašla iz mašte nekog pisca, cenzori bi je bez sumnje zabranili kao društveno nepodobnu provokaciju.

U uvodu knjige „Velika sestra, Mala sestra, Crvena sestra“, autorka Jung Čang se priseća da su do trenutka kada je odlučila da se ozbiljnije pozabavi njihovim biografijama sestre Sung za nju bile nešto nalik „junakinjama iz bajke“ i da je bila ubeđena da u njihovim životima nije bilo „nikakvih mentalnih sukoba, moralnih dilema niti teških odluka“, ničega o čemu bi vredelo pisati. Do prvih interesantnih saznanja o sestrama stigla je posredno, proučavajući život utemeljitelja moderne Kine Sun Jatsena.

Oslonivši se na oprobanu formulu iz svojih memoara („Divlji labudovi“, 1991), gde evoluciju rodne zemlje sagledava kroz sopstveno i iskustva svoje majke i bake, Jung Čang u svojoj najnovijoj knjizi prikazuje kineski 20. vek kroz sudbine tri pripadnice iste porodice. U priču o sestrama Sung nas uvodi poglavljima posvećenim dvojici muškaraca: beskrupuloznom revolucionaru i političaru Sun Jatsenu i bogatom biznismenu Čarliju Sungu, tajnom pristalici revolucije sa interesantnom prošlošću.

Sungova podrška i odanost Sunu delimično se mogu opravdati činjenicom da su obojica u mladosti boravili na Zapadu i gajili naklonost prema neposrednim, samouverenim, obrazovanim ženama. Bez Sungove rešenosti da ćerkama pruži kvalitetno zapadnjačko obrazovanje, poslednjih sto godina kineske istorije bi verovatno izgledalo znatno drugačije.

Sungove ćerke bile su među prvim Kineskinjama koje su se početkom 20. veka školovale u Americi, a kada su se vratile u Kinu, Sun je odlučio da ih angažuje kao prevodioce. Pošto je najstrarija sestra Ei Ling, u koju je Sun bio zaljubljen, odlučila da se uda za bogatog udovca H. H. Kunga, političar je simpatije preusmerio na srednju sestru Čing Ling, od koje je bio stariji punih 25 godina. Uskoro su se venčali i Čing Ling se u potpunosti posvetila čoveku koji nije bio vredan njene ljubavi. Istorija beleži jednu užasnu epizodu iz rane faze njihovog braka kada je samoživi Sun iskoristio suprugu kao mamac kako bi pobegao iz predsedničke palate. Život sa Sunom ostavio je traga na Čing Ling. Početkom dvadesetih, kada je njen suprug iz sasvim sebičnih političkih razloga sarađivao sa sovjetskim politbiroom, Čing Ling je iskreno prigrlila ideje komunizma i postala zagriženi lenjinista.

Velika sestra Ei Ling, poznata kao vrhunski strateg i zakleti neprijatelj komunista, sprovela je u delo svoj plan da Malu sestru Mei Ling uda za generalisimusa Čang Kajšeka, vojnog zapovednika koji je uspeo da se nametne kao Sunov naslednik i vođa Nacionalista, prve moderne političke partije u Kini. Slično Sunu, i generalisimusa su odlikovali neutoljiva ambicija i nedostatak skrupula, a kada je ubio političkog protivnika, jedinog čoveka koga je Čing Ling volela posle Sunove smrti, veza između sestara se zauvek prekinula.

Tokom tridesetih i četrdesetih, Čing Ling je vredno gradila reputaciju „Crvene sestre“. Delovala je kao komunistički operativac i iz svih snaga se posvetila rušenju režima čija je prva dama bila njena mlađa sestra. Ostali pripadnici klana Sung zauzeli su pozicije u samom vrhu Čangove administracije. Ei Ling je bila njegov najbliži politički savetnik, a njenom suprugu je bila poverena kontrola nad državnom kasom. Kungovi su jedno vreme važili za jednu od najbogatijih i navodno najkorumpiranijih porodica u zemlji.

Ako je Crvena sestra Čing Ling bila Maov najglamurozniji ambasador, Mala sestra Mei Ling je svoju vrednost dokazala na međunarodnoj sceni. Trudeći se da tokom Drugog svetskog rata obezbedi podršku režimu svog supruga, provela je punih osam meseci u Sjedinjenim Državama. Kada se 1943. godine, obučena u tradicionalni svileni čeongsam, na savršenom američkom engleskom obratila Kongresu, očarala je većinu američkih političara i zaradila četvorominutne ovacije. Uprkos njenim naporima, nacionalističke snage su šest godina kasnije pretrpele poraz i ona je sa sestrom Ei Ling bila primorana da napusti zemlju. Konačno je došao trenutak da na pozornicu stupi Čing Ling. Prilikom proglašenja Narodne Republike 1949. godine, ona je na terasi kapije Tjenanmen stajala direktno iza Mao Cedunga, nakon čega je stupila na funkciju potpredsednice nove republike.

„Velika sestra, Mala sestra, Crvena sestra“ je knjiga kojoj se malo toga može zameriti. Očigledno je da je Jung Čang detaljno proučila bogatu istorijsku građu i uložila mnogo truda u njeno pisanje. Prilikom čitanja se, doduše, ponekad stiče utisak da autorka troši previše energije dokazujući da je njen prvobitni utisak o sestrama bio pogrešan. Fascinantni životi sestara Sung bili su pre svega rezultat procesa globalizacije i modernizacije, kao i prodora zapadne kulture u jedno dotrajalo istočnjačko carstvo. Lišene stvarnih kulturnih korena, sestre su imale mnogo toga zajedničkog sa Sun Jatsenom i svojim ocem Čarlijem, koga su po povratku sa Zapada sunarodnici podrugljivo nazivali „Kinezom bez zemlje“. U vreme kada je Kina pokušavala da pronađe svoje mesto u svetu, sestre su učestvovale u izgradnji imidža novog kineskog građanina: prosvećenog, širokih pogleda i – nešto što je do tada bilo nezamislivo za žene – slobodnog.

Autorkina želja da istakne dostignuća sestara baca u senku ključna pitanja o razlozima zbog kojih je Čing Ling bila tako očarana Maovom revolucijom, a Mei Ling i Ei Ling, i pored svih finansijskih i taktičkih prednosti, nisu bile u stanju da spreče propast nacionalističkog režima. Ušuškane u bogatstvo i privilegije, sestre su svakako imale plemenite namere, ali su ih na stranputicu, po svemu sudeći, odveli naivnost i buržoaski idealizam. Iako su ih krasili izuzetna inteligencija i neporecivi entuzijazam, one gotovo da nisu imale kontakta sa običnim Kinezima i u ključnim trenucima u istoriji svoje zemlje su se najčešće ponašale kao zbunjeni stranci.

Uprkos dobronamernosti i harizmi, Mei Ling je bila neizlečivo zavisna od luksuza, a Ei Ling je celog života igrala političke igre kako bi klanu Sung obezbedila život na visokoj nozi. Ni Čing Ling nije mnogo bolje prošla: lakomisleno se žrtvovala za revoluciju koju nije u potpunosti razumela sve dok nije bilo prekasno.

Čing Ling je ostatak života provela u Pekingu (po diktatu partije, iako je obožavala Šangaj), kao marioneta represivnog režima nad kojim je odavno izgubila kontrolu. Ei Ling je vreme provodila u Americi i na Tajvanu, a Mei Ling je smrt dočekala u Njujorku, jedinom gradu u kome se zaista osećala kao kod kuće. Do pomirenja nikada nije došlo.

Za razliku od bajki, saga o Sungovima nije imala srećan kraj. Svaka od sestara je rano izabrala svoj put, a kada im se pružila prilika da zastanu i razmisle o posledicama, više nije bilo povratka. Čing Ling je pred kraj života ravnodušno, ili možda u želji da ubedi i sebe i druge, prokomentarisala: „Donela sam odluku i nimalo se ne kajem.“

Autor: Džijang Fan
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković