Velika pitanja za veliku autorku: Margaret Atvud

Platforma BigThink nudi mnoštvo video materijala i intervjua sa najvećims vetskim misliocima i pregaocima, stručnjacima u određenim oblastima. Oni su lideri, oni koji stvaraju nove ili obaraju postojeće koncepte. To je najveća svetska arhiva lekcija ljudi koji menjaju način na koji radimo i živimo, kao i naše iskustvo.

Prenosimo vam razgovor sa kanadskom autorkom Margaret Atvud.

Da li vas tehnologija plaši?

Moj roman „Godina Potopa“ govori o budućnosti u kojoj – zbog virusa koji je stvorio čovek, i na koji niko nije imun – ljudska populacija gotovo da ne postoji. Naravno, u ovakvim romanima ne možemo da nemamo nijednog čoveka jer nečiju priču moramo da pratimo. Ljudi me često pitaju: „Da li je ovo naučna fantastika?“ Naučna fantastika uvek govori o stvarima koje sada ne možemo da uradimo, poput odlaska u daleke galaksije. Spekulativna fikcija pak obuhvata ono što je danas moguće. Tako da bih ovaj roman nazvala spekulativnom fikcijom koja je malo proširena: sastoji se od komponenata koje već imamo, ali su pomerene u budućnost i malo proširene. Mnogi moji pratioci na Tviteru su mi slali čudne naučne priče za koje misle da se uklapaju u moj roman, i moram da primetim da ih je sve više, i da danas imamo sposobnost da stvorimo virus. Znamo da možemo da modifikujemo viruse koji već postoje, i to je dovoljno zastrašujuće. Da li će ljudi to da koriste? Mislim da ljudi koji razmišljaju o biološkim oružjima moraju da računaju na to da sve može da im se vrati i da moraju da imaju stvoren protivotrov za sebe. Pitanje je da li će se pojaviti neko ko ima dovoljno znanja i dovoljno je ljut na ljudsku rasu da uradi tako nešto. To je veliko pitanje i nisam jedina osoba koja je pomislila da bi tako nešto moglo da se dogodi. Dobra stvar u svemu je što znamo da imamo atomske bombe već decenijama i još uvek nismo razneli planetu.

Zašto apokaliptični romani postaju popularni u talasima?

Ovde govorimo o dve strvari. Jedna je „ustopija“ – kombinacija utopije i distopije – a druga je ono što nazivamo apokalipsom. Jedna govori o kontrolisanim društvima, a druga o totalnoj propasti. Kada pogledamo apokaliptične romane, deluje da se često pojavljuju kada ljudi shvate da stvari ne idu onako kako su se odvijale u poslednje vreme. Trenutno mislim da je pokretač saznanje da postoji globalno zagravenje i da već osećamo posledice kojima ili moramo da se prilagodimo ili ćemo osetiti užasne društvene posledice.

Zašto pišete spekulativnu fikciju?

Odrasla sam sa njom. Pročitala sam „1984“ verovatno tri godine nakon što je objavljena. Tada sam pročitala i „Vrli, novi svet“. Odrastala sam u četrdesetim godinama prošlog veka, u zlatno doba naučne fantastike, i oduvek sam znala da želim da pišem takve knjige. Prva koju sam napisala je „Sluškinjina priča“ koja je delom bila veliki izazov, a delom podstaknuta gorućim problemima koji su sada čini se dodatno pogoršani. Isto je i sa trilogijom „Ludi Adam“ koja počinje romanom „Antilopa i kosac“ u kome smo spasili budućnost u kontrolisanom okruženju, ali se u sledećem romanu „Godina potopa“ selimo u nekontrolisani deo koji je ispunjen kriminalom i u vremenu velikih klimatskih promena koje sa sobom nosi neke sasvim nove probleme o kojima ljudi danas tek počinju da razmišljaju.

Koji je najteži deo pri stvaranju romana?

Postoje delovi romana za koje znate da vaši čitaoci moraju da ih pročitaju, ali vama nisu zanimljivi za pisanje. Ne volim te delove, ali ako ste dovoljno sposoban autor, čitaoci neće moći da shvate koji su to delovi, bar se tome nadamo. Druga teška stvar je kada napišete spektakularan pasus sa raznim čarobnim rečima i sve je na svom mestu, ali se jednostavno ne uklapa u ostatak romana i morate da ga izbacite. To je užasno!

Da li pišete poeziju zato što u njoj možete da ispitujete drugačije stvari nego u romanima?

Pišem i jedno i drugo jer mi niko nikada nije rekao da to ne radim. Koliko shvatam, ljudima koji pohađaju škole kreativnog pisanja govori se da bi trebalo da se specijalizuju za jednu vrstu pisanja, ali ja nikada nisam išla u takvu školu, a sada sam suviše stara da bih to radila, nije mi ni palo na pamet da nešto „ne bi trebalo“ da pišem. S druga strane, mislim da ovo ima veze sa talasnim dužinama. U pesmi je sve sažeto i talasi su kratki. Stvari koje su ritmički povezane su veoma blizu jedna druge. U pričama su te tačke malo udaljenije, dok su kod romana talasi najveći jer nešto što započnete na stotoj stranici, pa ponovite na dvestotoj možda će kulminirati tek na stranici broj 300. Strukture su drugačije zbog dužine. U romanu, naravno, imate mnogo više vremena da razvijete osobine likova i povedete ih kroz promene.

Kakav je kanadski humor?

Kanađani imaju neodoljivu potrebu da se šale na račun svega i postoje šale koje su svakom Kanađaninu odmah jasne, ali ostatku sveta mogu delovati čudno.

Koja je najveća zabluda koju Amerikanci imaju prema Kanadi?

Da je uvek hladno kod nas. I recimo da su Kanađani uvek ultra fini, a to nije baš uvek istina.

Na koji način elektronske knjige menjaju naš pristup knjigama i medijima?

Elektronske knjige su samo još jedan način prenošenja teksta. Jedno vreme sam pisala blog na ovu temu koji se zvao „Tri razloga da sačuvamo papirne knjige“. Najvažnija stvar je da primećujemo da je elektronsko skladištenje podataka veoma krhko. Ako nešto želimo da sačuvamo trajno, najbolje je da to bude na papiru i zato, na primer, elektronska verzija testamenta nije prihvatljiva. Takođe, sve je lako hakovati i krivotvoriti. Sve to i dalje izluđuje ljude jer papirne stvari zauzimaju mnogo fizičkog prostora. Na primer, ljudi koji žive u malim stanovima, a mnogo čitaju – gde da drže sve te knjige? Elektronski čitači vam pružaju pokretljivost, momentalan pristup i mogućnost da sa sobom imate mnogo knjiga u svakom trenutku. S te strane, veoma su korisni. Lično mislim da ova promena povećava broj čitalaca jer knjigu možete da dobijete veoma lako i brzo.

Šta se dešava u mozgu dok čitamo?

Neurologija čitanja je tema koja se istražuje i o kojoj se mnogo piše. Imam prijatelja koji je doživeo moždani udar i sada može da piše, ali ne može da pročita šta je napisao. Pomislili bismo da se čitanje i pisanje nalaze u istoj maloj kutiji u mozgu, ali zapravo nisu. Sve što radimo zasnovano je na već postojećoj moždanoj platformi ili programu koji se adaptira za korišćenje. Jezik je veoma stara stvar i ugrađena je pa deca kada stignu na ovaj svet, uče jezik slušajući one oko sebe koji ga koriste. Niko ne sedi i ne uči dete da govori. S druge strane, čitanje nećete pokupiti iz okruženja osim ako neko ne provede vreme sa vama da vas nauči. A pisanje... pisanje rukom je izgleda najteže. Na kojim platformama je ono zasnovano? Postoji ideja da je čitanje poteklo iz drevnog programa čitanja životinjskih tragova. Dakle mi pratimo vizuelne znakove koje je neko drugi napravio i interpretiramo ih kao priču – to nam je prvobitno omogućavalo da pratimo životinju ili shvatimo da li životinja prati nas. Dakle ti tragovi koji se ostavljaju na papiru, u kamenu ili glinenoj ploči se prevode u značenje i to je jezik. A što se pisanja tiče – ono je verovatno zasnovano na nekom drugom programu poput obeležavanja koji je takođe veoma star. Ako pogledate praistorijske pećine i tragove koje smo pronašli, videćete razne vrste obeležavanja. Bilo je potrebno određeno vreme da se ti znaci razviju u znakovne jezike koje danas zovemo pismima.

Zašto nam je potrebno da pričamo priče?

Jezik je jedna od osnovnih činjenica našeg postojanja. Mnoge životinje imaju sisteme komunikacije, ali nijedna nema ekstremno razvijenu gramatiku. Tako da čoveka čini jeste mogućnost da ispričamo priču. Prema istraživanjima, u praistoriji su se istakla ona plemena i pojedinci koji su bolje umeli da prenesu priču i znanje. Ako biste mogli da mi kažete da je u toj reci krokodil pojeo ujku Džordža, ne bi bilo potrebe da sama ulazim u reku i da me pojede krokodil. Znamo da ljudi mnogo bolje usvajaju nova znanja kroz priče nego kroz prikaze i statistike. Možemo priče da dopunimo matematikom, ali ono što dopire do ljudi jeste priča. Nismo mašine koje razmišljaju niti mašine koje vrište – mi smo entiteti koji razmišljaju i osećaju. Postoje istraživanja koja pokazuju da kod ljudi koji su kroz neku nesreću izgubili mogućnost da osećaju, postoji problem sa donošenjem odluka jer pokušavaju da nađu smisao u svemu, a to je nemoguće.

Da li nove platforme poput Tvitera pokazuju da svako danas može da bude pisac?

Mnogo ljudi peva pod tušem i zvuče dobro, imaju dobru akustiku. Ali nisu pevači. Pod time ne mislim da ne umeju da pevaju već da im to nije profesija. Ljudi im ne plaćaju da stanu na scenu i ispuštaju zvukove iz usta. Mi volimo te stvari, poput „Američkog idola“ ili „Britanija ima talenat“, kada neko ko je bio mehaničar izađe i zapeva operu. Mislim da to prija našoj ljudskosti jer deluje kao nešto što bi mogao da uradi svako od nas. Ljudi greše kada misle da obični ljudi nisu zainteresovani za umetnost. Svi su povezani sa umetnošću na neki način, čak i kada pravite nešto od drveta u podrumu ili heklate. Radite nešto kreativno jer smo mi veoma kreativna vrsta. Ali razlika između onih koji to rade usput i profesionalaca je u tome što su ljudi kojima je to posao našli način da stignu do publike i uspeli da stvore uslove da žive od svoje umetnosti. Da biste to postigli, morate pre svega da budete veoma posvećeni. Morate da radite, morate da vežbate. Obično kažem ljudima: „Ne možete samo da sednete za klavir i budete koncertni pijanista. Postoji i onaj deo u kom morate da vežbate.“

Izvor: bigthink.com
Prevod: Dragan Matković