Uzvišenost „Poljubaca“ odmetnutih „Ljubavnika“: Između dodira i ideala

Kažu da ljubav one kojima se desi, postignutim osećajem izdvojenosti čini sličnim bogovima. Romani „Ljubavnici“ italijanskog pisca Paola Konjetija i „Poljupci“ njegovog španskog kolege Manuela Vilasa, obojice sa područja uobičajeno doživljavanih kao naročito bliskih životnoj strasti i emocionalnoj otvorenosti, na zanimljive i suštinski srodne načine ispituju tačnost te pretpostavke. Na prvom, najuočljivijem nivou osnovne radnje, u obe knjige profesionalno neopredeljeni sanjar, bez porodice, sa velikom čitalačkom strašću, povlačenjem u divljinu doživljava ljubav sa trinaest godina mlađom ženom. Do kraja obe priče svi dobijaju odgovor na pitanje može li se voleti bez posesivnosti, u odsustvu, a kako nas posvećenost drugome vodi – nama samima.



Iako su izvornom naslovu Konjetijevog kratkog romana, koji glasi La felicità del lupo (Vučja sreća), ovdašnjim prevodom na prvi pogled oduzete poetičnost i preciznost sa kojima referiše na samotnjačku atmosferu divljih predela (gde se lakše, bez griže savesti ili stega očekivanja, okrećemo sebi i drugima), rešenje koje donosi Lagunino izdanje smislom zapravo uopšte nije daleko. Reč ljubavnici sama po sebi asocira na izdvojenost, samo(za)dovoljnu osamu, nešto čak pomalo prestupničko (a u ime starih moralističkih konotacija), divlje i duboko intenzivno. Sve to odgovara, kako priči sa svim njenim protagonistima, tako i stilu kojim je ispisana: ali ovo ujedno nije samo roman o ljubavi koju Fausto i Silvija pronalaze u planini. Kao što su njihove ličnosti i veza koju razvijaju nesmirene, neuhvatljive, s nečim potisnutim, a bolnim, što sprečava izvesnost melodramski klišeiziranog „srećnog kraja“, na sličan su način srećni i(li) nesrećni i ostali „prolaznici“. Stalna je jedino priroda oko njih. Glečeri, planinski krš, zalutali vuk, ptice... Dok se godišnja doba smenjuju, planini privlačeći i potom uslovljavajući ljude sa njihovim pojedinačnim sudbinama, samo divljina predstavlja postojanost koja nas menja.

Tema bekstva pokreće i zaokružuje labavu, u velikoj meri naizgled nepostojeću radnju. Dok drveće, kako primećuje glavni junak, „ne može tražiti sreću seleći se na drugo mesto“, lajtmotivski prisutan vuk sledi „manje razumljiv nagon“ za lutanjem. Od grada, mučnog razvoda, nesigurne egzistencije samoopredeljenog pisca, četrdesetogodišnji Fausto se povukao u Fontanu Fredu. Za mesto regenerisanja nasumice bira malo odmorište aluzivnog imena „Babetina gozba“, gde se zapošljava kao kuvar tokom zimske sezone. Tamo upoznaje Silviju, neobičnu devojku koja takođe beži od tužnih uspomena i prezasićenosti prolaznim poslovima. Njihov najuži krug čine gostioničarka Babet koja je i sama pre tri i po decenije prebegla iz Milana, Luiđi zvani Santorso – penzionisani policajac alkoholičar, uz mnoge stalno dolazeće i odlazeće putnike. Pogibije i manje fatalne nezgode, „sitne“ svakodnevne radosti, sezonski pomaci, postepena i nikad potpuna otkrivanja (o) onom drugom, čine da vreme teče iznenađujuće stišano, obeleženo sve većom pomirenošću i staloženošću, baš kao pripovedačeva rečenica.

Faustovo iskustvo sa planinom seže mnogo dalje u prošlost, ne samo s obzirom da je i ranije imao običaj da iz gradske vreme beži poeziji šume. Za njega je lutalaštvo povratak prostoru sećanja, gde traži konkretna mesta na koja ga je otac vodio kao dečaka. U sve je uklopljen uticaj i tip knjiga, ponajviše opusa Džeka Londona, pa čak i Silvija čita u trenutku kada je Fausto prvi put „značajnije“ osmotri. Karen Bliksen, najpoznatija po još jednom romanu odmetanja u nepoznato, „Moja Afrika“, direktno je inspirisala ime pretežnog poprišta dešavanja i susretanja. Konjetijeve istančano dočarane scene, poput načina na koji Silvija iščešljava mokru kosu i kasnije „indijanski“ pleše u dolini, ili napetosti Faustovog susreta sa Veronikom radi podele imovine koju su donedavno delili, pojačavaju sugestivnost donekle usporenog ritma radnje, po mnogo čemu bliske ambijentu „Čarobnog brega“ Tomasa Mana.

Fontana Freda sazdana je u jednakoj meri od stvarnosti i želja. A oko Fontane Frede je planina, potpuno ravnodušna prema snovima ovih ljudskih bića, ona će i dalje postojati i kad se oni probude.

„Šumska žena“ Silvija ostaje nedorečena, neuhvatljiva za Fausta, čije umetničke ambicije, ali i težnje da se skrasi kroz eksperiment otvaranja planinarskog doma, ostaju bez konačnog odgovora. Njihova ljubav počinje i odvija se spontano, instinktivno, isprekidano, a u svemu postojano, kao ispunjenje potrebe za bliskošću probuđene svaki put kada prepoznamo zanimljivu, potencijalno srodnu dušu.

Pa ipak, možemo li u bilo čijem slučaju govoriti o smirivanju, „spasonosnoj“ stacioniranosti? Santorsova i Babetina ljubav odavno je prošla, iako imaju ćerku negde u dalekom Londonu, a sama gostioničarka redovno napušta visinsku oazu mira zarad dugih izbivanja preko leta. Svako poglavlje knjige predstavlja crticu iz života divljine i sa njom, što „stanarima“ uprkos svemu makar privremeno pruža određenu vrstu spokoja, ravnoteže, te uspelog ostvarenja fenomena „sami zajedno“. Nije to savremena otuđenost iz obrnute varijante „zajedno sami“ (kako je odavno formulisao Marčelo naslovom debitantske zbirke), već prava-pravcata umetnost postizanja sklada u istovremenom očuvanju autonomije.

Ateizam, nihilizam i anarhizam, trojstvo zaljubljenih. Nagrada: sloboda, konstatuje u jednom trenutku neprekidne inspirisanosti za unutrašnji monolog i glavni junak romana Manuela Vilasa „Poljupci“. Neposredno uoči izbijanja pandemije virusa korona, taj prevremeno penzionisani nastavnik po preporuci lekara odlazi u šumsku kuću koju mu je ustupio školski sindikat. Opšta društvena evakuacija i zatvaranje zatiču ga već prilično spremnog za introspektivni obračun sa državom, religijom, mehanizmima zabrane koji sputavaju biće, ali možda ponajviše vlastitim memorijskim ograničenjima. Naime, razlog što ga povlače sa radnog mesta je sve češća pojava praznina u pamćenju, usled kojih dolazi do zanemelosti na časovima.

Salvador ima pedeset osam godina, stan u Madridu, nikoga na svetu i neobično jaku želju da pruži otpor uverenju kako starenje, sada potpomognuto zakonom, čoveku oduzima fizičko-mentalnu sposobnost, pa i elementarno pravo, da bude, između ostalog, telesno biće i – voli. Njegova potreba za širom planete iščezavajućom ljubavlju dobija neposredan predmet, model i otelotvorenje u Monserat, kasirki iz jedine obližnje prodavnice. I sama osujećena odlukom bivšeg supruga da joj oduzme sina i odvede ga sa sobom u Nemačku, prihvata pomalo nespretna, ali odlučna udvaranja i započinje nimalo platonsku vezu sa Salvadorom.

A ta veza traje koliko zvaničan karantin u Španiji. Dok se sastaju, što samo po sebi predstavlja čin prkosa, saučesničkog podrivanja odluka vlasti, prolaze kroz sve faze, od zanesenosti, preko „hlađenja“, do tužnog udaljavanja, racionalizovano i u isti mah poetizovano Salvadorovom tačkom gledišta. Odlazeći tako daleko da vrši poništavajuću zamenu Monseratinog „običnog, ovozemaljskog“ identiteta, glavni junak sve vreme ratuje sa snažnim porivima sopstvenog tela. Požuda poništava viteški savršenu „nebesku“ ljubav, ujedno je čineći mogućom po sebi – otuda važnost naslovnog pojma poljubaca, kao vrhunskog čina povezivanja silom zabrana udaljavanih individua.

Više nego transparentan podtekst romana predstavlja Servantesov „Don Kihote“, jedina knjiga koju Salvador u izolaciji čita, mada je sa sobom poneo još nekoliko, uključujući Bibliju. Činjenica da i ne otvara Sveto pismo odgovara njegovoj pobuni protiv katoličkih dogmi, u istoj meri u kojoj to što sa najvećim nacionalnim klasikom počinje od drugog toma ukazuje na predanost fatamorgani žene. Odluka da se zaljubi u prodavačicu potpuno je namerna, takoreći do detalja razrađena još od prisustvovanja sceni Monseratinog demonstrativnog skidanja maske. I ona je, na svoj način, sušta pobuna protiv olakog i brzog otpisivanja žena nakon određenog životnog doba. Salvadorovo veličanje njene lepote, zahvaljujući kome nikada nismo načisto sa tim koliko zapravo odgovara istini, još jedan je postupak u prilog odbrani emocionalne vitalnosti.

Drugi predmet junakovih misli i obraćanja predstavlja evociranje sasvim konkretne godine, 1981. kada je tokom državnog udara (dakle, još jedne krupne društvene krize) stanovao u internatu i bio skoro-pa-prijatelj sa studentom medicine Rafaelom Puigom. Njegove vizije i potpuna predanost metafizici usvojenoj kao ličnoj moći, uz asketsku izopštenost iz okolne zajednice kampusa, uprkos mestimičnom strahu i odbojnosti ostavljaju trajan utisak na Salvadora. Duhovni dijalog sa Puigom traje i četiri decenije kasnije, u velikoj meri čak podstičući junaka na sopstveno, odvažnije osobenjačko „ludilo“.

Jer Salvador u novim okolnostima dobija priliku da razvije, brani i neko vreme u potpunosti živi ideologiju lepote. Kada prozaična realnost iznova počne da je narušava, sa tugom će uvideti kako dolazi vreme za miran rastanak (S malo proživljene lepote čovek može lagano da se razvlači do same ivice kraja svojih dana), što mu uprkos svemu ne pada nimalo lako, upravo usled opiranja onog plotskog u njemu. Uostalom, Monserat znatno više otkriva i ima da žali nego njen ljubavnik. U kratkom razmaku joj i otuđenu majku i bivšeg momka (još jedan tvorac iluzije koja postaje predsmrtna istina kroz priču iznetu bolničarki) odnosi korona, čime se naglašava kontrast između Monsinog života snažno povezanog sa realnošću i Salvadorovog, skoro nesputano predanog iluziji, ali i junakinjino divljenje tako potpunom, mada za nju neodrživom, otkidanju od zemaljskog. Alternativna ličnost koju joj Salvador dodeljuje spasonosno godi i omogućava da sebe vidi u pozitivnijem svetlu, vodeći samooproštaju.

Slično Konjetijevoj, proza Manuela Vilasa meditativno mirnim tokom, a ipak obojena snažnim egzaltacijama naratorskog glasa, slavi bliskost sa prirodom, stapanje koje ujedno olakšava međuljudsko povezivanje u izvornosti, slobodi bez stega konvencionalnih očekivanja. Par je ovde takođe „u simbiozi sam“: odvojen od drugih, ali jasno individualizovan unutar sebe. Salvador ne teži da poseduje Monserat, samim tim što je njen duhovni otisak već pohranio u svesti, izabravši da je po neizbežnom rastanku nosi sa sobom kao jednom dotaknuti ideal: ostvaren i odbranjen u vremenu njegovog nikad jačeg negiranja, poništavanja, iščezavanja.

A zašto baš planina u ovim romanima? Ima nečeg antičkog, upravo paganskog u težnji da se bude bliži nebu, postane skoro poput boga, prkosi zvaničnom, odmetne dosežući taj dvosmisleni vrh(unac). Tada nas, možda neočekivana i nespojiva, preplavljuje i pobeđuje – nežnost divljine, podsećajući na značaj onoga što je omogućilo, slobode kao pokretača svake istinske životne vrednosti, uključujući ljubav.

Nemoguće je osetiti punoću života u neplemenitom činu poslušnosti. U poslušnosti postoji jedino dobrovoljno odricanje od slobode, srozavanje i moralna beda.

Autor: Isidora Đolović