Nije teško razumeti zašto je „Kruso“, prvi roman nemačkog pesnika Luca Zajlera (napisao ga je u 51. godini), postao najprodavaniji roman u Nemačkoj, osvojio Nemačku književnu nagradu i zašto su ga poredili sa „Čarobnim bregom“ Tomasa Mana (što ljudima prvo pada na pamet kada se spomene odličan nemački roman). Ovo je spokojna, misteriozna i nepretenciozno duboka knjiga, istovremeno osvrt na nedavnu prošlost i opominjuće proročanstvo.
Godina je 1989. i Edgar Bendler, student književnosti iz istočnog Berlina, razmišlja o samoubistvu. Ali vođen naprasnim i nejasnim hirom, umesto toga putuje na ostrvo Hidenze, u malo odmaralište na Baltičkom moru, opisano kao Kapri severa.
Tu dobija posao čistača luka i perača suđa u restoranu „Klausner“ punom turista, odakle puca pogled na more. A more je ono što Edgaru treba: ono predstavlja ono preko, ono beskonačno i savršeno, koje nas čini jačim.
Osoblje „Klausnera“ su disidenti, propali studenti, sanjari i pesnici u pokušaju. Oni su skrajnuti, oni su izgubljene duše odbačene od jednopartijskog sveta pseudosocijalističke Republike. Oni shvataju da je Ed jedan od njih i primaju ga oberučke u svoje tajno društvo. Tu on sreće Krusoa, harizmatičnog, mladog vođu opskurnog duhovnog pokreta.
Kruso sebe vidi kao junaka iz „Lovca u žitu“. Potencijalne izbeglice stižu na ostrvo, očajne i uplašene i spremne na svaki rizik. Privlači ih blizina Danske, koja je samo 50 kilometara udaljena. Kruso im pokazuje da ne moraju da rizikuju živote time što će plivati do tamo. Kao guru slobode, on im pokazuje izlaz unutar granice.
„Sloboda je tu, duboko u nama“, kaže on, „ona obitava tamo, duboko, u najdubljem kutku duše. To je sloboda o kojoj govorim. Ona je misao naše skrivene duše, misao našeg ja kroz istoriju.“
Kruso održava rasprostranjenu mrežu kutaka za skrivanje i tajnih kampova koji omogućavaju izbeglicama da nestanu sa radara – barem na kraće vreme – i razviju ovu unutrašnju slobodu. On čak dozvoljava ljudima da spavaju u krevetu poznatog dramskog pisca iz 19. veka Gerharta Hauptmana, kreveta koji je izložen u lokalnom muzeju.
Kruso lako uspeva da opčini Edgara svojim idejama i Edgar ga prati po ostrvu kao savremeni Petko. Zapravo, Edgar mu ne pomaže mnogo. On je pitom, usporen, pliva kako ga voda nosi, pluta i tone u reci raznih događaja dok polako spaja delove svoje slomljene duše.
Kako se sezona odmora približava kraju, glasine o čudnim događajima šire se čitavom zemljom. Stara ograničenja i granice nestaju na dramatičan način. Hiljade ljudi beže kroz Mađarsku i demonstrira se u prestonici. Mapa se ponovo crta i granice nestaju.
„Kruso“ je lirski oživljen „wenderoman“ ‒ nemački roman o ujedinjenju ‒ roman koji se približava knjizi poezije, ako ne svakom rečju, onda sigurno svojom simfonijom slika i svojim diskretnim opipavanjem prirode slobode i iluzije, krajnosti i potčinjenosti. Hidenze je pravo ostrvo, „Klausner“ je pravi restoran i (što Zajler naglašava u epilogu) izbeglice iz Istočne Nemačke su se zaista davile pokušavajući da preplivaju opasni prelaz od Hidenzea do danske obale. Ali „Kruso“ je iscepkan i distanciran, nestvaran i neprijemčiv, kao san o istoriji, kao viđenje pravog sveta, ali širom zatvorenih očiju.
Ovo je jedinstvena romaneskna vizija jednog velikog istorijskog trenutka i ta vizija ima snažne paralele u našem vremenu. To je priča o izbeglicama koje umiru na moru, o propasti starih uverenja i o životu na periferiji blizu ambisa.
I ovo je knjiga koja postavlja pitanje kako treba da se odnosimo prema onima koje more nanese na obale našeg ostrva, odbačene i zaboravljene u vremenu kraha.
Autor: Endrju Furman
Izvor: theaustralian.com.au