Čitao sam jednom davno studiju koja govori o tome da nam je vrlo teško, skoro i nemoguće, da zamislimo prošlost u boji. Prvenstveno zbog toga što su sve fotografije prošlosti koje smo ikad videli crno-bele ili prljavo žućkaste, te isto tako posmatramo i život pre XX veka. Naravno, postoje filmovi koji nam u boji dočaravaju tadašnji život, ali duboko u sebi znamo da je to samo film i da su to glumci. Upravo iz tog razloga, prošlost nam je još misterioznija i davnija, a na momente i strašnija. Ali sve što znamo o prošlosti naše zemlje vrti se u krug – svi ratovi, sva krvoprolića, sve to možemo da vidimo u novim TV izdanjima ili dokumentarcima. Ipak, postoji jedna tema o kojoj niko ništa nije pisao i niko nije ništa snimao, a to je uvod u ženski kriminal. Upravo se tim pitanjem pre skoro 120 godina bavio Milutin Popović, a sada je njegova knjiga „
Zatvorenice“ ponovo, posle toliko godina, objavljena od strane izdavačke kuće Laguna i predstavlja jedno vrlo interesantno ali i bitno štivo.
Pre svega, hajde da pokušamo da se „prebacimo“ u taj period, zahvaljujući predgovoru Milutina Popovića. Žensko odeljenje Požarevačkog kaznenog zavoda je pre svega bilo smešteno u Ćupriji, ali je 25. oktobra 1866. godine prebačeno u Požarevac, gde i dan danas stoji. Život zatvorenica u tom zavodu je vrlo jednolik, kaže Popović, i dane im ispunjavaju radovi u različitim radionicama u kojima rade. Radionica je 4 – dve platnarske (koje su se bavile izradom platna), jedna ćilimarska i jedna za vezenje. Najrazvijenije i najproduktivnije je tkanje, koje je zarađivalo do čak 1000 dinara godišnje tih davnih dana. Izrađivali su se pirotski ćilimi, žanilski tepisi i veštački ćilimi. Ovo odeljenje je rađeno po principu zajedništva – postojalo je 10 zajedničkih soba za zatvorenice, 4 već pomenute radionice, a tu su bile bolnica, čekaonica, stan za nadzornike, ali i zatvorska ćelija za kazne – nešto slično samici. Kao što možete da primetite, čak i u drugoj polovini XIX veka, naš ženski zatvor je bio vrlo blizu tadašnjim modernim zatvorima.
Dakle, sem uvoda Milutina Popovića u ženski zatvorenički život kraja XIX veka, ova knjiga sadrži 35 priča o zatvorenicama sa razlozima, a ponegde i sa svedočanstvima onih koji su želeli da ih daju. Svaka zatvorenica ima svoju fotografiju, vrlo kratku biografiju i svoju priču. Neke su zaista zastrašujuće, dok su druge prepuna bola i vrlo tužne – feministima se definitivno neće dopasti. Tu je, na primer, priča pedesetpetogodišnje Marte Ilić iz Dubrovice, čiji se muž odao piću i svakodnevno je maltretirao. Jednoga dana, kada je Marti već bilo dosta, ona je u toku svađe sa mužem videla sekiru pored nje i ubila ga. Marta je ostala dosledna – ona je otišla na sud i sve priznala. Iako je osuđena na smrt (što je sudeći po ovoj knjizi bilo vrlo često tih godina), ova kazna joj je smanjena na 20 godina zatvora. U trenutku pisanja ove knjige, Marta je već bila u zatvoru, i kako pisac kaže, sa mirnom savesti ona je služila tu kaznu.
Zatim tu je jedna sapuničasta priča mlade Ane Marinesko iz Zlota, koja je bila udata za Josifa, jednog od najpokvarenijih ljudi u selu. Ana je mrzela Josifa, prvenstveno zbog prljavih poslova kojma se bavio, ali se plašila da ga ostavi. Jednog dana, ona je skovala plan sa Josifovim pomoćnikom i svojim ljubavnikom, Jovanom, da ubiju Josifa. Nakon učinjenog dela, Ana je, da bi odbacila od sebe tužbu, sama prijavila zločin, posebno naglašavajući da bi Jovan bio taj koji je to mogao učiniti. S druge strane, Jovan je u svojim svedočenjima priznao da je Ana mrzela svoga muža i da je ona bila ta koja ga je ubila. Policiji je sve ovo bilo vrlo interesantno i sumnjivo, te su shvatili da su i Ana i Jovan zajedno bili umešani u Josifovo ubistvo, i oboma je propisano 20 godina zatvora. Ana je u vreme zločina imala samo 24 godine.
Možda su dve najfascinantnije priče priče Jane Margaran i Mileve Ristić. Jana je školski primer tadašnje nejednakosti žena i muškaraca – ona je bila osuđena za ubistvo koje nije počinila, samo zato što je iz straha (i pretnji smrću) sakrila telo muškarca koga je drugi muškarac ubio. I ona i ubica su dobili po 20 godina zatvora. Mileva Ristić je, sa druge strane, bila možda jedan od većih monstruma kraja XIX veka. Naime, ona je sa svojim drugim suprugom, odlučila da ubije muževljevog sina, i kasnije ga obesi kako bi ispalo da se mladić obesio sam. Naravno, sve je otkriveno, i Mileva i muž su dobili po 15 godina zatvora.
Nakon svih 35 priča prepunih ubistava, čedomorstva i krađa, knjiga se zatvara tabelarnim statistikama zatvorenica – po godinama, po zločinima i po okruzima, a dr Svetlana Tomić, ujedno i priređivačica ovog izdanja, napisala je tekst od skoro 40 stranica koji možete pročitati na samom kraju knjige. Tu ćete malo detaljnije moći da pročitate o ženskom kriminalu u XIX veku, o tome zašto je i veštičaranje bilo zločin, kao i zanimljive činjenice o zatvorskom životu tih godina.
Na samim koricama ove knjige možete videti rečenicu „Knjiga spasena od zaborava“. I to zaista jeste tako, jer nakon 120 godina možemo ponovo da pročitamo knjigu i upustimo se u svet koji nam je vrlo nepoznat. Na momente zastrašujuća, „Zatvorenice“ je knjiga koju treba da pročita svako ko voli kriminalnu beletristiku i istoriju. Ovo je možda srpsko izdanje „Crno više nije u modi“, s tim što je radnja smeštena u drugu polovinu XIX veka. Da sam čelnik neke velike TV kuće, ovo bi svakako bila motivacija za stvaranje nove kultne serije.
Autor: Marko Kovačević
Izvor: bukmarkic