„Usud i život ljudi na granici i oko nje“: Mirko Demić predstavio „Nebesku divanhanu“ u knjižari Delfi SKC

Promocija knjige „Nebeska divanhana“ Mirka Demića održana je u utorak 17. decembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.



Pored autora, govorile su književne kritičarke Slađana Ilić i Aleksandra Drakulić, kao i urednica Dubravka Dragović Šehović.

…Godine 1699. nakon dugih pregovora između Austrije i Otomanske imperije sklopljen je mir u Sremskim Karlovcima. U ovom specifičnom romanu o granici i njenom prokletstvu naporedo pripovedaju petorica muškaraca i jedna žena.

Pripovedači su neposredni svedoci i učesnici događaja, a ujedno i žrtve burnog vremena u kome žive. Za neke od njih granica je muka i nevolja, za druge je unosan posao, a za treće – sudbina, naveli su govornici ovom prilikom.

Priča je data iz vizure šest osoba, šest svedoka, a prvi je Nemac, sekretar grofa Luiđija Ferdinanda Marsiljija, pustolova i naučnika, predvodnika austrijske komisije za granice. Sledi priča žene koja je kao krajiška devojka završila u privatnom bordelu austrijskog komandanta grada Karlovca, zatim pisara Rami Mehmed-paše, drugog čoveka Otomanske imperije i velikog pesnika, a zatim neimenovanog piščevog pretka koji je bio stražar na jednom od graničnih čardaka. Peti pripovedač je tajnoviti prevodilac koji svoje usluge pruža obema stranama, a šesti verni pratilac čuvenog krajiškog buntovnika i odmetnika Hasan-age Pećkog.

Urednica Dubravka Dragović Šehović je istakla posebnost svakog lika, njihov jezik, način izražavanja:

„Svaki dolazi iz druge sredine: učeni ljudi, oni koji su direktno učestvovali u stvaranju Karlovačkog mira, ali ne samo u potpisivanju. Svi ovi likovi su učesnici, samo neki stoje sa strane. Granica svima donosi muku. Ljudi koji na njoj žive imaju samo granicu i ona im je u krvi. Ona je razdelnica između svetova. Svi imaju toliko interesantne priče zbog kojih ovu knjigu ne možete ispustiti iz ruku“, kazala je Dragović Šehović.

Aleksandra Drakulić je istakla da obično roman pišu pobednici, ali da Demić odlučuje da ne bude tako, već da dâ glas pratiocima, pobožnicima, savetnicima, tumačima, sekretarima i slugama...

„Mirko daje njima da progovore iako nisu direktni učesnici u samom potpisivanju mira. Pozicija sa strane im omogućava da sagledaju objektivnije sve što se događa. Oni unose, u nešto što je faktografski, svoje viđenje, emocije, i time dobijamo potpuniju sliku nego što možemo da pronađemo u istorijskim izvorima“, kazala je Drakulićeva.

Kada je reč o naslovu, važno je napomenuti da se radnja romana događa „s one strane“, junaci kazuju s „onoga sveta“, gde se i dalje bore ko će više govoriti.

„Priča je jedan od likova u romanu, ona nosi smisao i suštinu. Bez obzira na sve ove likove koji su pripovedači ili se pominju, glavni junak je ipak granica. Mirko je hroničar granice. Usud granice je glavna tema piščeve proze. Pisac istražuje njen fenomen koji podrazumeva da postoje dve strane, svako želi na onu drugu i tu nastaju sukob i netrpeljivost. Književnost je nekada istoričnija od istorije, sama sudbina čoveka je nekada istinitija od suvih podataka“, zaključila je književna kritičarka.

Slađana Ilić je ukazala na strašne i nesrećne sudbine svih ljudi sa granice, njihovu povezanost i kulturu življenja na koju direktno utiče mesto gde se nalaze.

„Graničar u romanu kaže da se ne seća života pre granice. To vam govori i o sudbini muškaraca u to vreme, za njih ne postoji ništa drugo, bitna je samo granica. A žene su tu da brinu oko svega drugog kao podrška. Postoji netipična žena Anka, koja je poslednja rođena i suvišna, ona se odlučuje na nešto nekarakteristično – na beg, jer ne želi da trpi represiju porodice i muškaraca. Ovde je reč o izvesnoj kulturi časti. Čast je osnovni koncept i vrednost. Porodica Anku briše, a zajednica je se odriče“, navela je Ilićeva.

Ona je istakla „licemerstvo kulture časti jer muškarci umesto da štite žene, zapravo ih šamaraju i tretiraju bez nežnosti i empatičnosti“:

„Stradanje žene je konstantno i do smrti. Podrazumeva se trpljenje, podnošenje, ćutanje… Tragična je sudbina svakog ko prekorači granicu, realnu ili metafizičku“, zaključila je Slađana Ilić.

Mirko Demić, čija je porodična sudbina takođe bila na neki način određena granicom, kazao je kako je lik Anke izmišljen, ali nije strašna sudbina žena u to vreme.

„Znam kako je bilo sa ove stane granice, ali bilo mi je važno da razumem i vidim kako je bilo s one druge. Sve moje knjige imaju nečeg sudbinskog u sebi. Moja rodna kuća je udaljena osam kilometara vazdušnom linijom od današnje granice Hrvatske i Bosne i Hercegovine, to je ista granica koja je tada posle Karlovačkog mira utvrđena i junaci ovog romana su u stvari tvorci te granice. Na Suvoj Međi je bilo 400 čardaka koje su čuvali graničari i sada se tačno zna koja porodica je čuvala koji čardak. Postoje dva koja nose moje prezime“, ispričao je Demić.

Govoreći o nastanku ovog romana, setio se kako ga je pre deset godina Goran Petrović (1961–2024) pozvao i pitao o kojem fenomenu bi voleo da piše, a njemu je „kô iz topa“ iskočila – granica.

„Goran se uplašio i rekao mi da je to opasno pisati, ali taj njegov strah i grč da se može svašta loše dogoditi naveo me je da o tome promislim. Graničar u mom romanu dreždi na čardaku i ne spava jer ga može neko zaklati, ali zato razmišlja. Kroz njega sam progovorio o svemu što o njima znam i dao mu glas“, kazao je Demić.

Izdvojio je i lik Ramida Mehmed-paše koji je potpisao mir u ime Otomanskog carstva.

„Istoričari kažu da se junački borio da spase šta se spasti moglo. Bio je drugi čovek carstva, a kada sam kopao po njegovoj biografiji, otkrio sam da je bio jedan od najvećih pesnika svog vremena. Meni je to bilo najvažnije. Pesnik pregovora o sudbini carstva. To poetsko u njemu me je zanimalo, kako da odbranim tu njegovu poetsku dušu, kako da je sačuvam od najezde onih koji su ga proglasili kasnije izdajnikom“.

Posebno važan mu je i lik prevodioca koji je, prevodeći s jednog na drugi jezik, često menjao tok istorije nabolje, jer je menjao ratoborne iskaze onih na čelu.


„Smatram da prevodioci spasavaju ovaj svet, čine ga boljim od ovih bitangi s jedne i druge strane koje on mora da balansira. Prevodilac hoda simbolično po granici i gleda i na jedne i na druge s istim cinizmom, podsmehom, čuđenjem. Svi ti likovi i karakteri i danas se mogu naći i videti posle toliko godina kada su neke granice menjaju, a neke ostaju večno“, zaključio je Mirko Demić.