Uroš Petrović: Može se rasti i bez bajki, pitanje je u šta se odrasta

Dela Uroša Petrovića (56) već godinama pomeraju granice u savremenoj literaturi za decu i mlade. Petrović je autor više od dvadeset knjiga koje su doživele 160 izdanja i 450.000 prodatih primeraka. Prvi nastavak njegovog serijala za decu Bajke: Prvih sedam, nekoliko meseci bio je najčitanija knjiga za decu u regionu i dobio je nagradu Novosadskog sajma knjiga za najbolje delo za najmlađe. Sutra izlazi nastavak, Bajke: Drugih sedam, opet je reč o trostrukom izdanju – na ćirilici, latinici i engleskom sa ilustracijama Aleksandra Zolotića. U razgovoru za Novosti, Petrović kaže da je siguran da se može odrasti i bez bajki, ali da nije siguran u šta se odrasta.



„Mislim da je osnovna uloga pisaca za decu da dokažu da još postoji razlog da to zanimanje postoji“, naglašava Petrović. „Dakle, možeš da napišeš lepršavo i nadasve edukativno remek-delo, i ono neće vredeti ništa ako ga deca ne čitaju. Ako neko u formativnim godinama izdvoji svoju pažnju i vreme da pročita ono što si napisao, onda već možemo da govorimo o smislu. Inače, postoje dokazi da dete koje u ranom uzrastu čita i nešto van škole postiže za trećinu uspešnije rezultate i u školovanju i u životu. Takav mališan biva veštiji sa rečima (po logici, odmah i hrabriji sa rečima) te stiče prednost, u bilo kojoj profesiji se jednog dana obreo. Kada bi prethodnu rečenicu pročitali, upamtili i primenili svi roditelji đaka u Srbiji, za dvadeset godina bismo imali mnogo uspešniju zajednicu, koju čine spokojniji, zadovoljniji ljudi.“

Svojim knjigama utičete na formiranje stavova i vrednosti kod mladih. Kako biste pojasnili vaš pristup pisanju?

Ne pišem sa predumišljajem. Pišem prvenstveno ono šta me zabavlja da pišem. Izgleda da se taj duh prenosi i na one koje čitaju. Ako mališanima priredite zanimljivo, razigrano štivo, onda ni tema nije toliko bitna – biće blagosloveni navikom čitanja! Tek tada se događa uticaj na njih i sve ostalo. Naravno, deca ne vole kada im se nešto otvoreno nameće. Mnogo su prijemčivija na poruke između redova. Skriveno je privlačnije.

Mladi se suočavaju sa mnogim izazovima, kako biste opisali trenutno stanje?

Kakvo je da je, tu je. Biće i bilo je boljih i lošijih stanja. Izazove ionako smatram osnovnim preduslovom za napredak.



Šta mislite koji su glavni faktori koji ih usmeravaju ka ispravnom ili pogrešnom putu?

Smatram da je reč o akordu uticaja – od roditeljske posvećenosti, rano izabrane uže družine, poleta i motivacije vaspitača ili učitelja do onoga što gledaju na ekranima.

Nedavni tragični događaji u školi „Vladislav Ribnikar“ duboko su potresli društvo. Smatrate li da ovakvi događaji mogu biti okidač i za promene u pristupu vaspitanju i podršci mladima?

Moj narativ se nije promenio – već dugo govorim o tome da smo poremetili prioritete. Tamo gde usmeriš pažnju, tamo odlazi i sva energija. Neka se svako od nas zapita gde mu odlazi pažnja, kuda ga vuku klikovi i da li su to prave destinacije za um i dušu. Evo jednog podatka za razmišljanje: poslednjih decenija je u Srbiji snimljeno samo pet filmova za decu! Da li vam to zvuči kao dostojna pažnja usmerena prema našim naslednicima?

Kako vidite vezu između intelektualnog razvoja i razumevanja mladih?

Godine sam posvetio intelektualnom razvoju mališana, i uspeo sam da, po raznim osnovama, doprem do desetina hiljada njih. Žao mi je što nisam do stotina hiljada. Ako se ičim bavim onda je to podsticanje dece da razmišljaju svojom glavom. Drago mi je što danas srećem uspešne i samostalne mlade ljude koji su odrastali na mojim knjigama. Prepoznamo se na prvu rečenicu. Samo ovog leta uspeo sam da održim interaktivne radionice na nekoliko letnjih festivala u Srbiji („Arlem“ u Arilju, „Zlatar Fest“ u Novoj Varoši, „Tešnjarske večeri“ u Valjevu, „Raške duhovne svečanosti“), i nekoliko desetina umnih avantura u prirodi, na nekoliko planina i desetak NTC kampova. Inače, NTC program obuhvata aktivnosti koje su usmerene na razvoj motoričkih i kognitivnih sposobnosti dece u predškolskoj i školskoj dobi.

Kako biste ocenili ulogu porodice, škole i društva u oblikovanju vrednosti i stavova mladih? Grešimo li u nečemu?

Grešimo svi, i to je normalno. Tragično je samo ako prestanemo da se trudimo da grešimo manje ili odustanemo. Stava sam da bi trebalo da intenzivnije menjamo nastavu. Evo, već u septembru, nećemo biti spremni za časove prilagođene naglom bujanju i dostupnosti veštačke inteligencije, na primer, iako se u tom pogledu svet upravo preokrenuo naopačke. Takođe, mislim da bismo mnogo više energije morali da posvetimo razvijanju kreativnosti, samopouzdanja i doslednosti kod dece. Na primer, voleo bih da se deca u školama bolje informišu o upravljanju novcem – to će im u budućnosti biti svakodnevna aktivnost, a o tome gotovo i da nema časova.



Vaša dela često donose vredne životne lekcije kroz priče. Kako bismo mogli podstaći mlade da budu radoznali, istražuju svet oko sebe i uče iz svakodnevnih iskustava?

Mislim da sam na ovo pitanje odgovorio najbolje što umem – svojim knjigama, stonim društvenim igrama, radionicama i svim ostalim čime se bavim. To sam izabrao, a taj životni poziv ne bih birao da ga ne smatram najsmislenijim mogućim. Naravno, nije svejedno ni kako se neka priča ispriča. Iste reči drugačije zvuče ako se čuju sa neuočljivog zvučnika mobilnog telefona ili ako se ispričaju na planini, pored logorske vatre. Lako je naslutiti u kojem slučaju jače utiču i duže se pamte.

Kako vidite uticaj društvenih mreža na socijalizaciju mladih, njihovo samopouzdanje i način komunikacije?

Društvene mreže su duboko promenile društvo. Ne bih da lamentiram nad tom činjenicom. To je sada tako i trebalo bi da uočimo novonastala pravila igre i naučimo kako da u toj situaciji nastavimo da gradimo bolje društvo i bolje ljude. Sve ostalo nema smisla. Dakle, znanje nikada nije bilo dostupnije – internet je postao sveukupna Aleksandrijska biblioteka. Čime god se bavili, učite ponešto novo svakodnevno – bićete bolji i za sebe i za druge.

Vaš profil na Instagramu (@urospetrovicofficial) je postao veoma popularan, čak i tu se trudite da svojim zagonetkama brusite umove dece ali i odraslih?

Više od dvadeset pet hiljada ljudi rešava moje zagonetke sa Instagrama. Reč je o vizuelnim zagonetkama nalik na rebuse, gde je potrebno sliku pretvoriti u reči. Tako se prave dragocene nove neuronske veze. Mislim da sam ljudima pružio veoma korisnu priliku da vežbaju svoj um i tako ga čine moćnijim za svakodnevnu upotrebu.

Možemo li zajedno da radimo na stvaranju okruženja koje će omogućiti mladima da biraju pravi put ida razvijaju svoj puni potencijal?

Nije pitanje da li možemo. Mi to moramo.
 
Autor: Dragana Matović
Izvor: Novosti