Nakon dobrog, ali ne baš primećenog romana „s pro-tezom“ Tigrero (2005), i posle pretprošlogodišnjeg, simptomatski naslovljenog „niskobudžetnog romana“ Mrtve brave, nepriznati majstor žanrovskog „žongliranja“ Vule Žurić ove književne sezone za čitanje nudi ni manje ni više do turbo-folk „melo(s)dramu“ s mirisom šeretski „podgrejane“ prošlosti. Štampana kod aktuelnog šampiona domaćih beletrističkih tiraža, Narodnjakova smrt već i zbog toga će, nema sumnje, da privuče više pažnje od dva prvopomenuta naslova.
Urnebesna priča o „narodnjačkoj“ ikoni koja je u toj meri opsednuta partizanskom legendom u liku Ive Lole Ribara da takoreći žudno srlja u karikaturalnu „reprizu“ njene tragedije pisana je tako da bi bez većih preinačenja mogla da bude ekranizovana, što znači da je narativno znatno „prohodnija“ u odnosu na prethodna Žurićeva ostvarenja. Stilski i kompoziciono kompaktna, s preovlađujućim dijaloškim partijama u kojima se stapaju žargon i „iščašena“ logika junaka, ova duhovito podrugljiva storija o Sokolu, (s)umornom, humanitarno nastrojenom folk-božanstvu bez konkurencije i potencije, predstavlja, drugim rečima, verovatno krajnji, a u isti mah i krajnje prividan izraz autorove prilagodljivosti podrazumevanim navikama čitalačke publike.
Žurićev izrazit komički dar kreće se pri tome u rasponu od farse i komedije situacije do burleske. Ali dok je Tigrero bio složena i beskompromisna, pa valjda zato i uglavnom ignorisana lakrdija naravi, u celini posvećena lokalnoj istoriji (po)ratnog beščašća kao izrazu jednog destruktivnog mentaliteta i podneblja, Narodnjakova smrt na prvi pogled je, kao što nagoveštava i podnaslovna dosetka, kompromisno „jednostavna“ pripovest prenaglašenih osećanja, zabavljena izobličenom „stvarnošću“ jednog autodestruktivnog sentimenta koji u izvesnom smislu nadživljava i svoje povesne „očeve“ i njihovu osirotelu „decu“. Otuda se svekoliko smehotresno „ogledanje“ i permutovanje likova, događaja, povesnih sticaja okolnosti pojavljuje kao ciklično obnovljivi „epilog“ ili repetitivni usud te fatalne osećajnosti, nemoćne u mnogo čemu, osim u ponavljanju sopstvenih opsesija.
Često lascivan i skaradan, katkad i na samom rubu takozvanog dobrog ukusa, kao u frapantno-furioznoj epizodi sa „žaruljom“, Žurićev roman zapravo uporno iskušava čitaočevu lojalnost stereotipima, dovodeći medijski poznate simulakrume do granice smislenosti i pripovedajući, u krajnjem zbiru, o apsurdu koji se pomalja iza inercije poimanja naizgled samorazumljivih fenomena. Površinska „pornografičnost“ naracije u kojoj zažagreni pevači besomučno koitiraju i pevaju o „umiranju“ od raznih vrsta ljubavi („Smrt je moja rodna gruda“, „Poginuću, života mi“, itd) bez prestanka je ovde podrivana i nadvladavana svojevrsnom „tanatologičnošću“ same kulture iz koje proizlazi takvo osećanje života i smrti.
Naizgled bezazlena, lakrdijaški zabavna i bizarno samodopadljiva, Narodnjakova smrt u stvari je pre svega ironična i subverzivna. Zato što je kulturološki „nepristojna“, a možda još više zato što je „nekonstruktivna“, što ne donosi „ozbiljnu“ i „opšteznačajnu“ temu, odnosno makar neku vrstu estetske, ideološke ili praktične utehe, i to sada, kad smo već gotovo zaboravili na demone prošlosti i stali na „zelenu granu“. A to je već bezobrazluk, zar ne?
Autor: TIHOMIR BRAJOVIĆ
Izvor: NIN