Upoznajte Sofiju Lundberj, autorku knjige „Crveni adresar“

„Crveni adresar“ je dobio pohvale Fredrika Bakmana. Sofija Lundberj je novo ime za našu čitalačku publiku i u ovom dugom intervjuu govori o sebi, o svojoj junakinji Doris i izvoru inspiracije ovaj roman.


 
Jeste li oduvek želeli da pišete?

Da, otkad pamtim. Odrasla sam u domu u kome nije bilo knjiga i moji roditelji nisu čitali. Ipak, osećala sam da mi je književnost bliska. Počela sam da čitam pre polaska u školu. Obožavala sam biblioteke i knjižare. Umela sam da sednem i čitam na podu dok me ne izbace napolje. Sećam se da sam bila veoma mlada kada sam čitala pisce poput Dostojevskog, Hemingveja, Stajnbeka i Grejama Grina.

Danas ste pisac „sa punim radnim vremenom“, ali kada ste stvarali „Crveni adresar“, imali ste redovan posao i bili samohrana majka. Kako ste nalazili vreme za pisanje?

Osim što su deca draga i imaju ogromnu maštu, spavaju više od odraslih. Onog trenutka kada bi moj sin otišao u krevet, počela bih sa pisanjem. Ili vikendima kada bi bio kod svog oca. Dok sam pisala „Crveni adresar“, uglavnom nisam imala društveni život, nisam gledala televiziju i slično.

Roman „Crveni adresar“ inspirisan je adresarom vaše dalje rođake, ali niste odmah počeli sa pisanjem kada ste ga pronašli. Šta vas je pokrenulo da konačno napišete ovu priču?

Moja Doris – moja dalja tetka se takođe zvala Doris – bila je moja najbolja prijateljica dok sam odrastala. Brinula je o meni i pružila mi mnogo ljubavi i pažnje. Kada je preminula, pronašla sam adresar skriven u jednoj fioci u njenom stanu. Precrtala je većinu imena svojih prijatelja i pored toga napisala „pokojni“. Slomilo mi je srce saznanje o tome koliko je bila usamljena. Njena smrt je za mene bila veoma bolna jer smo bile jako bliske. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome. Mnogo godina kasnije došla sam na ideju da napišem roman o tome. Za to je bilo potrebno mnogo razmišljanja, a za razmišljanje je potrebno mnogo vremena.

U knjizi Doris podstiče svoju rođaku Dženi da piše. Da li je i vaša Doris podsticala vaš talenat?

Često sam ostajala kod Doris tokom vikenda i pričala mi je o vremenu kada je bila mala. Bila je sjajan pripovedač – nije mi mnogo čitala, samo bi se otvorila i pričala mi svoje priče.

Volela bih da je videla moj talenat za pisanje i da me je ohrabrivala, ali to nije bio slučaj. Ipak, uvek mi je za rođendan poklanjala knjige. Znala je šta najviše volim.

Danas kada je sve digitalizovano nije čest slučaj da ljudi imaju adresare. Šta mislite o tome? Gube li ljudi romantičnost prošlih vremena?

Mislim da danas znamo više o ljudima iz prošlosti. Povezani smo društvenim mrežama i često možemo da vidimo živote svojih izgubljenih ljubavi ili prijatelja. I da, možda to oduzima romantičnost, ali život i dalje boli i budi emocije. Pre nekoliko meseci izgubila sam prijatelja. Još uvek ga imam među prijateljima na Fejsbuku i ponekad odem na njegov Instagram profil da vidim kako se smeje. On će zauvek biti u mojoj knjizi života. Uvek će postojati mali krug ljudi koji dodirnu vaše srce na poseban način.

U knjizi, Doris ima računar i koristi ga veoma vešto. Da li je vaša tetka takođe umela sa računarima?

Bila je otvorenog uma i veoma pametna. Jedina je žena u mojoj porodici koja je radila u vreme kada sam bila mala. Da je živa danas, sasvim sigurno bi koristila digitalne tehnologije.

Postoji li neka rečenica iz knjige koja vam najviše znači?

Poslednja rečenica: „Jeste li dovoljno voleli?“ Mislim da je ona jako važna; život je prekratak da ne biste voleli. Svetu svakako treba više ljubavi.

Roman ima srećan kraj. Da li je i vaša Doris provela poslednji dan srećno?

Imala sam priliku da se oprostim od nje. Jedva je govorila, ali je rekla moje ime. Držala sam je za ruku. Kada pomislim na taj trenutak, odmah mi se suze skupe u očima.

Ako bi neko poželeo da „Crveni adresar“ adaptira u film, da li biste se složili? Ako je tako, koje glumce vidite kako oživljavaju vaše likove?

Volela bih da vidim ovu priču na filmskom platnu. Moj izdavač u Francuskoj je napravio predivan trejler koji me je dotakao. Rekla sam prijateljici nakon gledanja da ako ikada roman bude ekranizovan, neću moći da idem na premijeru jer ću previše plakati. Uzvratila mi je: „Naravno da ćeš moći, samo idi bez maskare.“

Ima toliko talentovanih glumaca i verujem da bi reditelj odabrao najbolje. Ali moj lični favorit je Meril Strip. Ona je divna.

Priča je toliko dirljiva i sve nas inspiriše da činimo dobra dela. Kada sam završila sa čitanjem, sva u suzama, pozvala sam svoju tetku koja živi daleko. Hvala vam!

Mnogo me raduje što ste to uradili. To je svakako najveća nagrada koju sam mogla dobiti nakon pisanja ove knjige. Mnogi čitaoci mi govore kako sada mnogo više slušaju svoje starije rođake. To mi greje srce!

Da li komunicirate sa čitaocima i kako?

Putem naloga na Instagramu (@sofialundberg_) i uvek se trudim da odgovorim svakom ko mi pošalje poruku. Takođe mi se dopada kada dobijem poštu. Čitaoci su izuzetno inteligentni i topli ljudi.

Kakve romane čitaite?

Čitam koliko god mogu. Privlače me priče o životu i ljubavi. Divim se mnogim američkim piscima. Sa Hemingvejom sam počela kada sam bila mala, a danas uživam u delima Pola Ostera, Filipa Rota, Dona Delila, Nikol Kraus... ima ih mnogo. Volim da čitam. Skoro koliko i volim da pišem.

Šta možemo očekivati od vas u budućnosti?

Upravo sam završila prvu verziju trećeg romana. Ostalo je još malo rada na njemu, ali sam veoma srećna jer sada ima početak, sredinu i kraj. Moj drugi roman koji je nedavno objavljen, „Ett frågetecken är ett halvt hjärta“ („Srce je pola upitnika“) priča je o ljubavi i tajnama. Postavlja pitanje: „Da li zaista možete iskreno voleti ako vam je srce prepuno tajni?“ Dešava se u Njujorku i Gotlendu, ostrvu uz obalu Švedske gde živi glavna junakinja.

Trenutno sam na odmoru, ali se krišom vraćam do računara kako bih radila na drugom rukopisu knjige za decu. Moj sin je upravo pročitao. Dodeljen mu je posao prvog urednika i zadao mi je muke jer sam koristila nekoliko reči koje su mu bile preteške za razumevanje. Sjajno je što mogu da ga uključim. Ima trinaest godina i za njega sam oduvek bila spisateljica. U jednom trenutku je rekao da ne može da zaspi ako ne čuje zvuk moje tastature.

Zato pišem koliko god mogu i nadam se da će moji čitaoci takođe želeti da pročitaju još toga.

Prevod: Dragan Matković
Foto: Viktor Fremling