Autorka
Odri Nifeneger govori o omiljenim knjigama, filmovima, muzici i svojim pomalo neobičnim hobijima.
Koja knjiga je najviše uticala na Vas i zašto?
„Harijeta uhoda“ Luize Fichju. Prvi put sam je pročitala sa devet godina i toliko sam se identifikovala sa Harijetom da sam kupila sebi malu špijunsku svesku, u koju sam stalno nešto zapisivala. Nastavnici su u jednom trenutku bili primorani da pozovu moju mamu i ubede je da mi je oduzme. roman mi se toliko svideo zato što sam bila usamljenik, zato što sam sve vreme čitala i zato što nisam poznavala nikog sličnog sebi... I verovatno zato što sam želela da se osećam moćno, a čitanje mi je to omogućavalo. Volela sam Harijetu zato što je uvek govorila ono što misli, zato što je živela u velikom gradu i svuda bez straha išla sama, jer je uvek znala ko je ko i šta je šta. Knjiga je imala i nastavak pod naslovom
The Long Secret, koji mi se takođe veoma svideo.
Navedite nekoliko omiljenih knjiga i razloge zbog kojih Vam se sviđaju.
„Maus“ Arta Špigelmana. Kao neko ko se pored pisanja bavi i vizuelnim umetnostima, veoma sam zainteresovana za književna dela te vrste. „Maus“ je strip o Holokaustu. Govori o iskustvima porodice Špigelman u Aušvicu i posle njega. Priča je izuzetno kompleksna, suptilna, i uvek plačem dok je čitam.
„
Tajna istorija“
Done Tart. Dona Tart je sjajan pisac. Zavidim joj na sposobnosti da stvori svet koji ide nizbrdo i nizbrdo, i nikako da stigne do dna. Njeni likovi su toliko zavodljivi i veoma lako se zaljubite u njih, a kada zapadnu u nevolje, što je neizbežno, ne možete da ne saosećate sa njima. „Tajnu istoriju“ sam pročitala odmah po objavljivanju, a posebno su me fascinirali opisi odnosa između mladih ljudi koji pohađaju elitne obrazovne institucije i sudara grčkih ideala i stvarnosti.
Gaudy Night Doroti Sejers je moj omiljeni detektivski roman, ali je zapravo mnogo više od toga. Napisan je tridesetih godina prošlog veka, a radnja je smeštena u jedan ženski koledž u Oksfordu. Sejersova sjajno obrađuje teme balansa posla i ljubavnog života, i odnosa između muškaraca i žena. Protagonisti romana Piter Vimzi i Harijet Vejn poslužili su mi kao inspiracija za neke od mojih likova.
Monografija o Obriju Birdsliju Brajana Rida. Kada sam sa četrnaest godina pune dve nedelje odsustvovala iz škole zbog bolesti, majka mi je iz lokalne biblioteke donela gomilu knjiga o umetnosti, među kojima se nalazila i ta monografija. Obri Birdsli je bio poznati engleski ilustrator, koji je preminuo od tuberkuloze u 26. godini života. Za sobom je ostavio vrlo specifičan i pomalo skandalozan opus. Odmah sam počela da kopiram njegove crteže, što mi je kasnije pomoglo da razvijem sopstveni stil crtanja.
„Čudesne avanture Kavalijera i Kleja“ Majkla Šejbona. U pitanju je roman o autorima stripova iz tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. Obožavam stripove, a Majkl Šejbon je odlično istražio temu i dobro razume radost stvaranja crteža koji govore.
The Waking Dream (trenutno ne mogu da se setim autora). Reč je o zbirci grafika nastalih između 16. i 19. veka. Knjiga je puna čudnih, često grotesknih slika: anatomskih ilustracija, gravira predmeta iz ratova i kolekcija kurioziteta, prikaza fantazija, insekata koji plešu itd. To je knjiga koja uvek zadovolji moju potrebu za bizarnim.
Kakve filmove volite? Nabrojte nekoliko omiljenih.
„Odavno mrtav“ Džima Džarmuša; „Časovi tanga“ Sali Poter; „Glava za brisanje“, „Bulevar zvezda“ i „Plavi somot“ Dejvida Linča; „Vrtoglavica“ Alfreda Hičkoka;
Waking Life Ričarda Linklejtera; „Nebo nad Berlinom“ Vima Vendersa; „Nosferatu“ – i originalna i verzija sa Klausom Kinskim.
Volim napete, jezive, vizuelno privlačne i moralno kompleksne filmove. Želim da film bude pametniji od mene, da me natera da razmišljam, da me progoni u snovima...
Kakvu muziku volite? Slušate li konkretnu vrstu muzike dok pišete?
Pank, indi rok i klasičnu muziku. Slušam
The Gang of Four,
Golden Palominos, Elvisa Kostela,
Bitlse,
The Poster Children,
Built to Spill,
Crooked Fingers,
Duvall,
Sex Pistols, Džoni Mičel, Baha, Šopena,
Kronos Quartet, ranu klasičnu muziku,
New Order,
Pixies,
Breeders, Kejt Buš, Bjork...
Kada pišem, mogu da slušam samo stvari koje sam već hiljadu puta čula. U suprotnom previše obraćam pažnju na muziku i ne mogu da pišem.
Kada biste osnovali sopstveni čitalački klub, kakve knjige bi se tu čitale?
Volela bih da imam „Čitalački klub celokupnih dela“. Čitali bismo celokupni opus Vilkija Kolinsa, Krisa Vera, Edvarda Gorija, Džozefine Tej, Dena Kloza, Džuli Duset, E. B. Vajta i raznih drugih autora – nevažno kojim redom i povodom.
Da li se prilikom pisanja pridržavate nekih rituala? Na primer, šta sve držite na stolu kada pišete?
Nemam specijalnih rituala. U toku dana imam mnogo obaveza, tako da jednostavno sednem i pišem kad god mi se za to ukaže prilika. Na radnom stolu imam fotografiju svoje baba-tetke Dalsi, koja je snimljena negde oko 1900. Dalsi na slici izgleda mlado i dobronamerno, ali ja sam je srela samo jednom u životu, kada je već bila prilično stara. Sećam se da je vozila traktor.
Podelite sa našim čitaocima tri zanimljive činjenice o sebi.
1) Trenutno učim postdiplomce kako da pišu, koriste štamparsku presu i ručno štampaju ograničene tiraže knjiga. Radim kao predavač pri Centru za knjigu i papir koledža Kolumbija u Čikagu, čiji sam jedan od osnivača. Devet meseci godišnje se u potpunosti posvećujem radu sa studentima, a preostala tri imam slobodu da se bavim čime god poželim.
2) Bavim se i umetnošću, a svoje radove izlažem u galeriji „Printvorks“ u Čikagu.
3) Skoro sve lokacije u mom romanu „Vremeplovčeva žena“ su stvarna mesta koja možete posetiti. Predlažem da to i učinite.
Čime se bavite u sobodno vreme?
Prikupljam preparirane životinje, kosture, knjige, stripove (uglavnom nezavisnih autora). Ne posedujem televizor. Dosta vremena provodim sa svojim momkom i često odlazim na nastupe njegovog benda. Pomalo se bavim baštovanstvom. Uživam u pronalaženju, kupovini i nošenju starinske odeće. Sve u svemu, vodim vrlo ugodan život.
Izvor: bookbrowse.com
Prevod: Jelena Tanasković