Udes i duboki razlozi – „Ono o čemu se ne može govoriti“

Već drugim svojim romanom „Ništa lakše od umiranja“ (2019) krenuo je Elvedin Nezorivić putem kojim pisci, recimo to tako, ređe idu: umesto da iskoristi zamah i pristojnu pažnju koju je roman „Boja zemlje“ (2016) pokupio u regionu i napravi seriju o istoj temi i sa istim likovima – Roki 1, 2, 3..., 14... itd. – Nezirović je izabrao novu temu (ili je ona izabrala njega) i novu pripovedačku perspektivu (prvo lice jednine iz „Boje zemlje“ zamenjeno je trećim licem), zajedničkih likova nema, a o spisateljskoj tehnici koja se hvata ukoštac s nekoliko različitih žanrova nije bilo ni naznake u prethodnom romanu. Tako je nastao tekst koji je, kaže pisac, morao napisati. Treći njegov roman „Ono o čemu se ne može govoriti“ vraća se likovima prve knjige, pre svega odnosu pripovedačeve majke i njenog drugog muža Mite, odnosu koji je iscrpno obrađen u „Boji zemlje“, te bi ovo zaista moglo biti, kako sugeriše podnaslov („Boja zemlje. Novo poglavlje“), novo poglavlje stare priče, neka vrsta dopunjene i proširene verzije, samo da nije sve drugačije, začudnije, složenije, još bolje. Ta drugojačijost je dramatična, jer sva je u nijansama, u prosevima pripovedačke samosvesti, u gustoj atmosferi i, ponekad, jedva podnošljivom pripovedačkom intenzitetu, tako da se poređenje sa slavnim romanima Petera Esterhazija „Harmonia caelestis“ i „Poboljšana verzija“ naprosto ne može izbeći. U prvoj knjizi Esterhazi ispisuje, manje ili više linearnu priču o svome ocu, da bi, po završetku romana, kada je saznao da je njegov voljeni otac bio doušnik tajne policije, „dopunio“ prethodni roman tekstom koji se bavi novootkrivenim okolnostima. Ton „Poboljšane verzije“ – ovde se ironija ne bi smela prečuti – i pripovedačka tehnika sada su refleksivni i suzdržaniji nego u „Harmoniji“, te se roman, kao i u Nezirovićevom slučaju, može čitati kao samostalno delo, jedino je šteta tako nešto uraditi jer reč je (i dalje govorimo o Esterhaziju) o jednom od najuzbudljivijih diptiha savremene evropske književnosti. Drugim rečima, „Poboljšana verzija“ ni na koji način ne derogira „Harmoniu“. Naprotiv.

U potrazi za majkom

Možda bi bolji podnaslov Nezirovićeve autofikcije „Ono o čemu se ne može govoriti“ bio: „u potrazi za majkom“. Kao Prust što traga za izgubljenim vremenom (a zapravo za istinom ljubavi), kao Kiš što traga za ubijenim ocem (a zapravo za jezikom koji će zahvatiti odsustvo prisutnije od svake telesnosti), ili kao što Serkas traga za svojim dedom Manuelom Menom koji je poginuo na strani fašista u španskom građanskom ratu (a zapravo za ulogom svoje porodice u nekim strašnim vremenima), tako i pripovedač Elvedin Nezirović – koji se zove, primetimo, isto kao i pisac romana – traga za majkom koja je, međutim, dok se tekst rađa, i živa i prisutna i aktivna. Ona je tu sve vreme, kako u romanu tako i u takozvanoj stvarnosti. O kakvoj je onda potrazi reč, i da li je uopšte umesno reći da se traga za nekim ko je prisutan da prisutniji ne može biti, toliko prisutan, čak, da upravo to prisustvo, na neki način, bdi nad rukopisom? Zar utoliko nije reč o lažnoj dilemi, o umetničkoj konstrukciji zarad konstrukcije, o dilemama koje se mogu razrešiti, naprosto, pitanjima i odgovorima na ta pitanja, kakvi god ti odgovori u međuvremenu bili? Laž je, recimo, odličan početak. Ali u tome i jeste kvaka: razgovora o onome što pripovedača izjeda nije bilo, jer o tome o čemu pisac piše nikada se nije moglo govoriti niti se – prezent je ovde važan – može govoriti. Da sve bude još zamršenije i teže, pobrinulo se i odsustvo dokumenata i materijalnih dokaza – većina stvari nestala je u ratu – ali, još zanimljivije, nema ni svedoka koji žele ili umeju da govore o pripovedačevoj majci, te se pripovedač, zbog toga, može osloniti samo na svoje sećanje, na tumačenje znakova, na tumačenje reči kao znakova, na sopstvenu lucidnost i osetljivost, ili na zaborav koji je, rekao bi Niče, nužan da bi se uopšte moglo živeti. Sve to pripovedačev zadatak – otkriti istinu o majci, odupreti se lekovitom zaboravu – čini gotovo nemogućim, jer on sam je i učesnik i svedok i sudija, njegovo sećanje može da potvrdi samo majka, ali s njom se o tome ne može govoriti.

Predeli ćutanja

O čemu se, dakle, ne može govoriti s majkom? I zbog čega?

O njoj samoj. A ako se s majkom ne može govoriti o njoj samoj, ne može se govoriti ni o njenom odnosu s biološkim pripovedačevim ocem, ni o njenom odnosu s poočimom, niti o majčinom odnosu s roditeljima ili braćom, pa ni o odnosu sa sopstvenim sinom, pripovedačem. Psihološki ili socijalni razlozi za takvo majčino držanje lako su dostupni, te se pripovedač na njima ni ne zadržava. Odrasla u seoskoj sredini, majka se – kao dete kasnog socijalizma – u dovoljnoj meri emancipovala da bi se odvažila na udaju bez prethodne konsultacije s patrijarhalnim poretkom, ali još je hrabriji potez bio ponovna udaja nakon smrti prvog muža. O tome, između ostalog, govori lepi Nezirovićev roman „Boja zemlje“, otkrivajući, ne bez izvesnog iznenađenja, kako se patrijarhat, uprkos očekivanjima, nije sasvim okrenuo protiv mlade žene, pre svega zbog dobrih nekih duša. Kada se svemu ovome dodaju rat, nemaština, potom i smrt drugog muža posle boravka u koncentracionom logoru, onda psihološki nije nerazumljivo što se majka od snažne žene preobrazila u tvrdu i neprobojnu osobu koja se povukla u sebe i religioznost, te više nije u stanju da prima ono što dolazi spolja. Ali šta se, zapravo, događalo majci, na to pitanje odgovor može da dâ samo književnost i o tome može da govori samo jedna osoba, samo jedan svedok – sam pripovedač. Zbog toga i jeste fascinantna Nezirovićeva pripovedačka samosvest da samo pisac, a ne sin, može, a verovatno i mora, da traga za dubljim razlozima majčinog, ali i svog udesa, i da pri tome to ne radi filozofskim, već čisto književnim sredstvima. Zbog toga, kada se u novom romanu poziva na delove iz „Boje zemlje“, kada, dakle, promišlja ono što je napisao, Nezirović ništa ne objašnjava na način filozofa, već iznalazi nove jezičke puteve da kaže više i bolje nego što je tada bio u stanju da to uradi. Pisac je, u ovom slučaju, arheolog koji radi na ostacima sopstvenog dela i koji, kako vreme prolazi, kako se od tog dela odmiče, više zna, više razume i više može.

Život na ekserima

Zbog te i takve potrage scena je postavljena potpuno drugačije nego u „Boji zemlje“ koja nosi podnaslov „Roman prema porodičnom albumu“. Ako, dakle, u „Boji“ pronalazimo opis familije i odnosa u toj familiji, jezikom lepim i probranim, bez refleksije – pisao sam taj roman, reći će, otprilike, pripovedač „Onoga o čemu se ne može govoriti“, ne obazirući se ni na koga i ni na šta, dok ovaj roman piše imajući sve vreme u glavi šta bi majka rekla kada bi ga čitala – novi je roman sav u refleksiji i od refleksije, a da pripovedanje nijednog trenutka ne odluta izvan književnosti. Pošto je u jednom svom javnom nastupu izneverio svoje, ili makar one koji ga smatraju svojim, pošto je, dakle, progovorio o užasnom zločinu koji su u ratu napravili njegovi, pripovedač dobija pretnje smrću (sam će biti kriv, ako mu, eto, strada neko iz porodice), te on, posle nekoliko mučnih dana, odlučuje da pretnje prijavi policiji. Sav roman sabijen je u tih pola sata, ili manje, koliko je pripovedaču potrebno da od mesta na kojem radi prepešači do policijske stanice. Ali u tih nekoliko minuta stao je čitav jedan osakaćeni grad Mostar, u to malo vremena stali su životi pripovedačeve majke i njenog drugog muža, život dobrog daidže Ibre, kao i svi oni trenuci na kojima, kao na ekserima, počiva pripovedačev život. Dok prolazi gradom koji sunce prži kao da hoće da ga uništi, kao nekakav vodič kroz vreme, zadržavajući se na određenim mestima i ispred nekih zgrada, pripovedač spliće sećanja na nekadašnji, predratni Mostar s opisima današnjeg Mostara i ne uspeva da prepozna gotovo ništa. Svaka mu zgrada priča makar dve različite priče, a iz sećanja naviru slike, reči, događaji iz života majke, poočima ili ujaka koji mu je, kaže, bio više od oca, da bi centralno mesto zauzela ratna epizoda u kojoj poočim Mita žrtvuje sebe kako bi njega, pripovedača, tada šesnaestogodišnjaka, spasao koncentracionog logora u kojem će i sam završiti, da bi iz logora izašao samo da bi umro. Od tog časa šesnaestogodišnjak će pokupiti klicu krivice koju će istrajno nositi i negovati u sebi narednih dvadeset osam godina, iako njegove krivice ni u čemu ne može biti. Kao što u romanu „Ništa lakše od umiranja“ Miralema Mikulića izjeda krivica zbog zločina koji nije počinio, tako i pripovedača Elvedina Nezirovića izjedaju krivica i stid što je, zahvaljujući poočimu (koji ga nije voleo, kao ni on njega, ali Mita je voleo njegovu majku), ostao živ. Počev od tog trenutka kada jedan muškarac odlazi u život, a drugi u smrt, Nezirović grana svoju priču unazad i unapred, sve vreme govoreći o onome o čemu se nije moglo govoriti s Mitom, niti se, danas, može govoriti s daidžom (ujakom) ili, naročito, majkom.

Elvedin Nezirović je ispričao još jednu divnu, čudesnu priču, pokazujući da književnost nema izbora, da ona mora da govori samo o onome o čemu se ne može govoriti.

Autor: Ivan Milenković
Izvor: Vreme