Ako se o trileru ili detektivskom romanu piše samo kao o misteriji koju treba razrešiti, to je donekle potcenjivanje samog žanra, ali i zasebno svakog dela koje se ovde svrstava.
Misteriozni događaj, koji se uglavnom svodi na ubistvo ili krađu, samo je povod za razotkrivanje mnogih drugih tajni, koje neprestano iskrsavaju kako istraga o prvobitnom zločinu odmiče.
Pritom se ne misli samo na lične tajne žrtve, zločinca i svih onih koji su na bilo koji način povezani sa zločinom, nego i na tajne koje celokupno društvo, sistem i država kriju od javnosti, a koje se neminovno razotkrivaju pred lavinom koju može izazvati čak i jedno krivično delo.
Tako se i u romanu „
Ubistvo pod pseudonimom“ kroz jedan zločin ne razobličavaju samo kontroverzni potezi koje je žrtva za života činila nego se kroz postepena saznanja o intimnim sklonostima osumnjičenih daje presek raznih naravi, instikata i ideja, koji su zapravo odlika jedne sredine i vremena.
Kad se piše triler, svakako treba najviše paziti da se rešenje misterije ne oda čitaocima pre ključnog trenutka, koji se uglavnom koncipira kao duži monolog policijskog inspektora ili privatnog detektiva, pri čemu se rekonstrukcijom zločina do najsitnijih pojedinosti dolazi i do imena počinioca.
Autorke romana „Ubistvo pod pseudonimom“
Verica Vinsent Kol i
Mirjana Uzelac poigrale su se upravo pravilom da identitet zločinca treba skrivati do samog kraja, pa su već u naslovu dale naznaku koji će detalj biti presudan za uspešno okončane istrage.
Ali tek u tom preranom otkrivanju počinje nova misterija, jer pseudonimi se neprestano ređaju jedan za drugim, bilo da se dotični pojam doslovce shvati, bilo u prenesenom smislu.
Pseudonim kao izmišljeno ime iza kojeg se skriva tvorac književnog dela, pseudonim kao titula koja uopšte ne pripada onome ko se njome oslovljava, pseudonim kao nadimak koji se toliko odomaćio da se osoba samo njime i naziva, pseudonim kao sredstvo promene identiteta – sve su ovo sasvim uobičajene prilike za zamenu pravog imena nekim drugim.
I upravo će kroz takve primere autorke dati sliku savremenog društva i stvoriti još jače uzbuđenje i naboj, samim tim što su usmerile čitaoca na koji detalj treba obratiti pažnju.
Naravno, ostaje i mogućnost da takav postupak služi za skretanje pažnje sa pravog puta do otrkića, ali ova se nedoumica može razrešiti tek kad se roman do kraja pročita.
Jasno je da čak ni pedantnom inspektoru Gavri neće biti lako da dođe do imena ubice, jer pseudonim ne koristi samo jedan od žrtvinih poznanika, prijatelja i saradnika, koji bi imao razloga da počini zločin.
Pošto se radnja dobrim delom osvrće na književnu produkciju, a naročito na odnos između pisca i izdavača, stvara se i utisak preplitanja dveju fikcija: one koja proizilazi iz naslova na koricama knjige i one koja se unutar prvobitne fikcije naknadno stvara.
Ako i nije toliko neobičan koncept poznat kao
roman u romanu, u slučaju „Ubistva pod pseudonimom“ javlja se svojevrsni
roman iz romana, jer kao što zločin iz osvete može biti počinjen u stvarnosti, tako može biti počinjen i u romanu, gde se ubijaju oni koji u pravom životu smetaju.
Neoprezno je citirati poslednju rečenicu trilera, ali očekivano da tek penzionisani inspektor naglasi kako se nada da neki budući triler „neće biti o ubistvu penzionisanog pandura zasnovan na stvarnim događajima“.
Jer koliko god da su romani poput „Ubistva pod pseudonimom“ zanimljivi, pa i poučni, opet bi najbolje bilo da nijedan nije zasnovan na istinitim događajima, niti da se događaji koji čine njihovu radnju ikada dese.
Autor: Dušan Milijić