U svetu Elif Šafak

Prvi susret sa turskom spisateljicom Elif Šafak imala sam na jednoj rasprodaji kada sam ugledala riknu romana „Istanbulsko kopile“. Naišla sam na tihi glas razuma koji, graciozno, govori o užasnim zverstvima.

Bila je to 2006. godina i Šafakova je već osvojila mnoga srca turskih čitalaca, a njen je uspon na svetskoj pozornici tek počinjao. Priča u romanu, koja je plod autorkine mašte, uzburkala je strasti u Turskoj i dovela je do suda jer je masakar nad Jermenima nazvala „genocidom“, ali je ipak oslobođena optužbi.

Od tada pa do danas, Elif Šafak je napisala još mnogo romana i osvojila dosta nagrada, ali je vezivna tačka svih njenih romana – Istanbul. Njeni romani ispunjeni su životnim pričama njenih sunarodnika, porodičnim dramama, patnjama i radostima života. Snaga autorkinog glasa leži upravo u njenoj smirenosti.

I dok je I dalje na meti turskih autoriteta, kroz ovaj intervju, uređen putem mejla, Elif Šafak je uspela da elektronskoj konverzaciji udahne život. Izdvojili smo za vas delove ovog razgovora:

S obzirom na to da ste zbog svojih romana završili na sudu, kako danas gledate na „nacionalizam“?

Nacionalizam kao ideologija i retorika uvek mora da ima „nekog drugog“ i neophodna su mu suočavanja i tenzije. Ali postoji i prilično naivno poimanje među nekim liberalima, demokratama i progresivcima u određenim delovima sveta. Oni misle: „Pa, naš nacionalizam je drugačiji, nije poput ostalih nacionalizama.“ Oni veruju da je „njihov nacionalizam“ miran i dobrodušan dok su ostali destruktivni. Ali istorija nam je pokazala, nebrojeno puta, da je obično dovoljna jedna politička ili ekonomska kriza da „dobri nacionalizam“ postane destruktivan i agresivan.

Kritična sam prema svim oblicima nacionalizma, tribalizma, rigidnih politika identiteta. Verujem u mnogostruke povezanosti, mnogostruke pripadnosti. Oduvek sam razdvajala patriotizam od nacionalizma. Lepo je i veoma razumljivo da ljudi osećaju povezanost sa zemljom iz koje su potekli, da se vezuju za tradiciju svojih predaka, kulturu, muziku, hranu, folklor... To je prelepo! Problem nastaje kada čovečanstvo podelimo na „nas protiv njih“ i počnemo da verujemo da smo „mi“ bolji od „njih“. U vremenu u kom živimo javlja se rast populističkog nacionalizma i tribalizma. Moramo da shvatimo da je demokratija osetljiv ekosistem i ne sme se uzimati zdravo za gotovo. Moramo da se potrudimo i razmišljamo kako bismo demokratije održali zdravim i živim.

Krivično kažnjavanje pisaca i novinara zbog njihovih dela postaje sve češće u velikom demokratijama. Kako to utiče na vas?

Autoritativni populizam je u svojoj esenciji antiintelektualan. Takođe i antipluraristički. Nije slučajnost da se u zemljama poput Turske, Mađarske, Poljske, Brazila i Venecuele (gde god je došlo do porasta „neliberalnog i nacionalističkog populizma“) javlja sve veći broj napada na univerzitete i učenjake, medije i novinare, književnost i pisce... Populističke demagogije vole da se pretvaraju da su „ljudi“ monolitni. Ponašaju se kao da „ljudi“ imaju jedan glas, jedan pogled, i da su oni ti koji predstavljaju taj pogled i glas. To je laž. Iluzija. Jer se „ljudi“ sastoje od mnogo različitih pogleda i raznovrsnih identiteta. Ali populisti vole da se pretvaraju da ova složenost ne postoji. Svako ko drugačije govori, ko kritikuje, lako može biti označen kao „izdajnik“. Erdoganov režim to radi u Turskoj. Hiljade akademika je ostalo bez posla, novinari su hapšeni, piscima je suđeno ili su završili u zatvorima... To je tegobno okruženje za pisce. Ne radi se samo o političkim tabuima, jednako je teško ako pišete o seksualnosti ili polnom pitanju. U ovom trenutku su moji romani pod istragom u Turskoj jer pišem o problemima poput seksualnog uznemiravanja, polnog nasilja i venčavanju devojčica. Žele da pisci prećute ove neverovatno važne probleme. Ali mi ne možemo da ćutimo.

Kada istražujete za knjigu, kako odvajate politiku istorijskog trenutka od činjenica?

Pravim razliku između „informacija“, „znanja“ i „mudrosti“. Te tri stvari su potpuno različite. Ne zanimaju me informacije. Previše je toga, bombarduju nas informacijama – kao i dezinformacijama. Mene zanima povećanje znanja i potraga za mudrošću. Znanje zahteva da usporite, ne možete da žurite. Morate da pogledate unutra i sagledate veze između stvari. Mudrost je još teže doseći jer zahteva da spojite um i srce, zahteva emocionalnu inteligenciju. Duboko verujem da nam je potrebna emocionalna inteligencija. Za to nam je neophodno da konstantno čitamo, istražujemo, mislimo, analiziramo, ali ne samo to. Takođe moramo da osećamo, dovodimo u pitanje, povezujemo, slušamo, saosećamo i imamo empatiju.

Koliko je velika ili važna odgovornost sada na piscima da govore o problemima poput „kolektivne amnezije“ jedne generacije, feminizmu ili klimatskim promenama?

Ako ste pisac u nekoj od ranjenih demokratija poput Nigerije, Turske, Venecuele, Brazila, Egipta... lista je preduga i postaje sve duža – nemate luksuz da budete apolitični. Ne možete da kažete: „Ja ću samo da pišem svoje priče, ne želim da razmišljam o onome što se dešava sa druge strane mog prozora.“ Stalo mi je do toga što se dešava sa druge strane mog prozora. Takođe, kao feministkinja, znam da politika nije samo vezana za političke stranke ili izbore. Lično je takođe političko. Gde god postoji moć, postoji i politika. Kada politiku definišete toliko široko, nemoguće je da budete apolitični. Ali tu je još jedna važna stvar: mislim da pisci nikada ne treba da propovedaju. Ili pokušavaju da poduče. Naš posao nije da pokušavamo da damo odgovore. Naš posao je da postavljamo pitanja. Uvek odgovore ostavljam svojim čitaocima i poštujem njihovu raznolikost.

Ko bi trebalo da čita vaše romane?

Svesna sam toga da su moji čitaoci izuzetno raznovrsni. Pripadaju raznim etničkim, kulturnim, društvenim i starosnim grupama. Možda ljudi koji međusobno ne razgovaraju niti zajedno lome hleb čitaju baš istu knjigu – to me raduje. Verujem da vrata književnosti treba da budu otvorena svakom, bez obzira na rase, plemena ili kalupe. Verujem da književnost treba da odbrani novi, radikalni, hrabri humanizam.

Koliko su vam važne nagrade i priznanja?

Iskreno govoreći, nikada nisam bila pisac za elitu. U Turskoj me neumorno napada, omalovažava i progoni politička i kulturna elita. Samo zahvaljujući čitaocima i ljubiteljima književnosti moji su romani postali toliko čitani u mojoj domovini. U Turskoj knjiga nije lično vlasništvo. Ako neko pročita knjigu koja mu se dopada, ona ne završi na polici već je čitalac daje sledećem... Ljudi dele knjige.

Ko vam je do sada omiljeni junak kog ste stvorili?

Zaista je nemoguće da izaberem jednog. Svaki od njih mi je blizak srcu, deo je moje duše. Čak i oni koji imaju mane, čak možda njih i posebno volim. Ne volim savršenost. Takođe, ne verujem u heroje. Breht je rekao: „Nesrećna je zemlja kojoj su potrebni heroji.“ Slično tome, nezrela je književnost kojoj su potrebni savršeni heroji.

Na kom jeziku više uživate dok pišete – turskom ili engleskom?

Ako pišem o tugi, melanholiji, žudnji, primećujem da lakše izražavam osećanja na turskom jeziku. Ako je reč o humoru, satiri i ironiji, onda mi je definitivno lakše na engleskom. Možda je poseban izazov to što moja dela imaju veoma mnogo elemenata iz obe grupe – i tuge i humora. Volim da šetam između jezika. To je zaista teško. Pišem na engleskom i onda moje romane na turski prevodi profesionalni prevodilac nakon čega sama oblikujem prevedeni tekst sopstvenim rečnikom i osećajem za ritam. Pomalo je uvrnuto. Ali volim jezike. Volim reči.

Na koji način su društvene mreže i tehnologija uticali na svet izdavaštva?

Društvene mreže su poput Meseca – imaju svetlu stranu, svakako, ali takođe i tamnu. Veoma dugo su se ljudi fokusirali na svetlu stranu. Sada je neophodno da postanemo svesni mračne strane i pričamo o tome ili nešto preduzmemo. Pisci su ti koji posebno plivaju uzvodno – u vreme brze potrošnje, informacija, apatije i nedostatka pažnje, pisci brane laganu introspekciju, znanje, mudrost i empatiju. To je borba.

Ko vam je omiljeni autor?

Čitam i romane i publicistička dela – istoriju, filozofiju, neuronauku... Verujem da pisci treba da budu dobri čitaoci tokom celog života. Mogu sve da čitam – kuvare, poeziju, misticizam, političku filozofiju, ženske magazine, detektivske romane... Mislim da je sjajno kada pisac čita neuronauku ili naučnik čita poeziju ili pesnika počne da zanima fizika, a arhitektu muzika. Takvi razgovori će nas pokrenuti. U suprotnom svi ostaju u sopstvenim zonama komfora.

Kakav je vaš režim pisanja?

Čini mi se da samo pisci određenih godina i privilegija bivaju izuzetno ponosni na sopstvene precizne i netaknute dnevne rasporede. Ponekad pišem tokom dana, ponekad noću, zavisi od toga kako mi teče dan. Majka sam, imam mnogo obaveza. Tako da žongliram sa nekoliko stvari poput svih žena. Ne volim tišinu. Mora da postoji neka buka kada pišem. Slušam glasnu i dinamičnu muziku na slušalicama, najčešće gotski, industrijski ili simfonijski metal. Što je muzika glasnija, moje pisanje je mirnije.

Šta možemo sledeće da očekujemo od vas?

Imam utisak da živim u ritmu unutrašnjeg klatna. Kad pišem prebivam u izmišljenoj zoni, okružena svojim likovima, i tada ne želim da izlazim. Sama se šišam i pokušavam da izbegavam društvo koliko god mogu. Svakako sam beznadežno introvertna. Međutim, kada završim roman, nakon nekoliko meseci, postajem normalnije i društvenije ljudsko biće. U ovom trenutku obilazim nekoliko književnih festivala, držim govore, slušam različite ljude, ali i univerzum. A onda se vraćam u svoju izmišljenu čauru.

Izvor: telegraphindia.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Zeynel Abidin - Dogan Kitap/Turkey