Dok se 14. februara 1510. godine biser Jadrana, Venecija, polako pretvara u Sodomu i Gomoru zapljusnuta ićem i pićem, muzikom i razuzdanim orgijanjem na početku karnevala koji slavi puteno sladostrašće i druga nevaljalstva, jedna se poluraspala lađa čvari na pripeklom suncu afričkog priobalja, načeta solju, burama i zubom vremena. U takvom sparnom, zagušljivom i smrdljivom infernu, mi upravo zatičemo Zorzija, ličnog roba brodskog kuvara, protagonistu jedinstvene istorijske pustolovine „
U senci crne smrti“ čuvenog
Dobrila Nenadića, višestruko nagrađivanog pisca najprodavanijih istorijskih romana „
Dorotej“, „
Despot i žrtva“ i „Sablja grofa Vronskog“.
Pisan njegovim nadaleko prepoznatljivim i upečatljivim stilom koji se odlikuje jasno srezanim, sažetim rečenicama, u kojima se prema pažljivo odabranim rečima odnosi kao sladokusac kada gustira i oprobava najprobranije slastice, te i sam čitalac može da oseti njihovu sočnu zvučnost i nezaboravni ukus na sopstvenom nepcu, roman nam ubrzo otkriva da je plavokosi Zorzi (latinizovano od Đurđe) zapravo unuk sluge poslednjeg srpskog despota Stefana Brankovića, i da se zbog bede zatekao među tom posadom sastavljenom od sve samih smutljivaca, secikesa, kotlokrpa, derikoža i ostalih prevejanih morskih grabežljivaca. Kada ih na putovanju, na kom ih iza svakog talasa i jačeg vetra vreba smrt, ista ta smrt poseti u vidu kuge koja iznenada izbija među posadom dotrajale lađe, Zorzi se od roba i poslužitelja, koji je za svoje usluge češće dobijao ćuške i šamare nego pohvale, igrom slučaja i silom prilika pretvara u vidara koji mora da neguje kužne bolesnike rizikujući da se i sam zarazi i time navuče sebi smrt za vrat.
Na mletačkoj karaveli, na kojoj čak i brodski pop deluje sumnjivo dok u predasima između molitvi barata svojom arkebuzom nežno kao da je krhka poput muranskog stakla, Nenadić gradi šarenoliku galeriju živopisnih likova, dajući svima, bez mnogo muke i naprezanja, upečatljivost koju lagano postiže svojim raskošnim pripovedačkim darom prožetim reskim i nadasve pronicljivim humorom. Od morskih vala preko džungli gusto prepletenih mahovinom, lijanama i tropskim rastinjem, priča nas na kraju vraća u blistavu Veneciju, blaženu Serenisimu, grad moreplovaca, trgovaca, umetnika i bogatih velikaša, koji svoje pravo lice ne skrivaju pod maskom samo tokom karnevala, nego i uvek kada im to lukavost nalaže, pokretani isključivo zveketom cekina i zlatnih talira.
Kroz sve ove pustolovine Zorzi prolazi hrabro i stoički, pošto se izdržljivosti na muci naučio od dede koji mu je često pripovedao o kćerima despota Đurđa, sultaniji Mari i grofici celjskoj Katarini Kantakuzin, koje se ni u turskom vilajetu, ni po zagrebačkim zamkovima nisu odricale svoje vere i porekla, ostajući gorde i nesalomive. I to je ujedno i poruka romana i krilatica koje se Zorzi drži dok ga talasi života bacaju i nose od nemila do nedraga.
Autor: Miroslav Bašić Palković