U prilog pisanju pisama

Oduvek sam volela da čitam pisma. Bilo da su upućena meni ili nekom drugom, bilo da su stvarna ili fiktivna, postoji nešto posebno u tome što putem rukopisa upoznajete nečije misli i emocije. Po svojoj prirodi pisma su tekovine društva, ali predstavljaju toliko intimnu pojavu da retko šta što je napisano može da postigne takav stepen prisnosti. Čini se da je misao Emili Dikinson o ovoj temi i dalje neprevaziđena: „Pismo mi je uvek delovalo kao besmrtnost jer je to čist um bez telesnog prijatelja“.

Naravno, ne smatram da treba da se vratimo vek unazad i odreknemo se elektronske pošte i SMS poruka. Savremena komunikacija sa svojom lakoćom i neposrednošću je dar koji bi cenili i oni koji su bili ovde pre nas – oni čiji su se najmiliji raselili po svetu, ili oni koji su se udaljili od ljudi koje su voleli. Međutim, ipak se nadam da ću motivisati nekoga da dâ sve od sebe i uzme olovku u ruke, ili pero i mastilo i napiše poneko pismo. Na kraju krajeva, pisanje pisama ima mnogo prednosti. Zbog forme ću se fokusirati samo na dve. Nadam se da će one biti dovoljne da zapale iskru u vama i da ćete uskoro (olovkom, a ne pomoću tastature) napisati „Dragi prijatelju“.

Povezivanje sa drugima

Dobro, dobro, razumem. Zar to ne možemo isto da učinimo putem elektronske pošte i društvenih mreža? Odgovor je potvrdan, ali ne zaboravite da moraju da se ispoštuju određeni uslovi. Društvene mreže su ograničene brojem karaktera. A elektronska pošta je, barem meni, oduvek delovala bezlično. Blokovi teksta, identična slova i savršena gramatika. Ili skoro savršena – pošto smo ipak svi mi samo ljudi.

Nasuprot tome, pismo koje možete da držite u rukama neizbežno će u sebi sadržati i delić onoga ko je to pismo napisao. Taj delić autora možete pronaći u blago iskošenom rukopisu, u mrljama od mastila tamo gde je ruka onoga ko je to pismo napisao dodirnula papir, u slučajnom nedostatku pravilnosti u gramatičkoj konstrukciji rečenice zato što su se autorove misli prebacile na nešto drugo i ostavile rečenicu nedovršenom kako bi započele neku novu. Sve ovo daje osećaj povezanosti, jer znate da postoji neko tamo negde ko se nagnuo nad listom hartije i posvetio određeno vreme zarad komunikacije sa vama.

Pisanje za neke predstavlja terapeutski čin. U „Boji purpura“ Sili pokušava da se suoči sa svojim životom tako što piše pisma Bogu. Zanimljivo je i veoma upečatljivo što ona piše pisma, a ne dnevnik: Sili, usred svoje usamljenosti i tuge, okružena osobama koje je zlostavljaju, želi da se poveže sa drugim živim bićem. Pošto nema nikoga u svom životu kome bi se mogla obratiti, ona svoja pisma piše Bogu. Kako ona kaže: „Sve dok umem da sričem B-o-g, imam nekog uz sebe“. Kasnije kada njena vera u Boga izbledi, ona piše Neti.

A Neti, iako se nalazi među ljudima koji je vole i poštuju, nastavlja da piše pisma svojoj sestri i dugo nakon što je prihvatila činjenicu da ih Sili ne čita. Sestre su mogle da pišu dnevnike umesto pisama, ali one to nisu učinile jer im je to što se neko nalazio sa druge strane i čitao ono što su napisale delimično davalo snage da idu dalje kroz život. I zapravo, tek kada je pronašla Netina pisama, Sili je konačno mogla da se oslobodi besa zbog zlostavljanja koji je celog života krila u sebi.

 
Analiza vlastitih misli i osećanja

Pisanje pisama se obično shvata praktičnom aktivnošću: ljudi pišu kako bi nekome preneli svoje poruke. Ovo jeste tačno, ali postoji i nešto pored toga. Izlivanje misli i emocija na papir često ima funkciju ventila: može da izvuče otrov iz onoga ko piše. Možemo zaključiti da je to bio slučaj i sa gospodinom Darsijem u knjizi „Gordost i predrasude“: na kraju romana, kada on i Elizabet razgovaraju o pismu koje je napisao nakon neuspešne prve prosidbe, oni imaju mnogo toga da kažu jedno drugom.

„Kada sam pisao to pismo“, odgovorio je Darsi, „verovao sam da sam savršeno smiren i hladan, ali sam kasnije shvatio da sam bio izrazito ogorčen.“

„Pismo je, možda, započeto sa gorčinom, ali nije tako završeno. Njegov završetak je čisto milosrđe.“

Verujem da je čin pisanja ovog pisma izvukao bes iz Darsija. Prolazeći kroz njegove misli i osećanja na papiru, njegova ogorčenost je nestala. To je bilo dobro i po njega – jer da se to nije dogodilo, Elizabet ne bi pristala ni na drugu prosidbu.

U „Boji purpura“ Neti piše:

„Setila sam se kad si mi jednom rekla kako se zbog svog života toliko stidiš da nekad ne možeš čak ni Bogu da govoriš o tome, nego pišeš, koliko god loše pisala.“

Sili je mogla da razgovara sa Bogom, u sebi ili naglas, ali nije to uradila. Odabrala je da piše. Time što je stavila pero na papir, pronašla je hrabrost da dozvoli sebi da oseti tugu. U nastavku Netinog pisma stoji kako ona sada može da razume tu povezanost:

„E pa, sad znam šta si time htela da kažeš. (…) Kad ti ne pišem, osećam se isto onako loše kao kad se ne molim, zaključana u sebe gušim sopstveno srce.“

Nikada ništa dobro nije proizašlo iz gušenja u vlastitim osećanjima. A pisanje pisama je upravo pomoglo i Sili i Neti da se izbore sa time.

Hajde da pišemo pisma

Nisam jedina koji voli da čita pisma. Neke veoma popularne knjige u poslednjih nekoliko decenija kao što su „Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše“ i „Pisma koja su promenila svet“ zaokupile su maštu javnosti. Zašto ne bismo kanalisali tu energiju i sami počeli da pišemo pisma? Ili pak kao mali pomak – razglednicu sa letovanja?

Autor: Karolina Čuči
Prevod: Kristijan Vekonj
Izvor: bookriot.com