U potrazi za vedrinom i optimizmom „Malih žena“

Pitam se u kojoj meri moja ljubav prema „Malim ženama“ ima veze sa uzrastom u kome sam prvi put pročitala taj roman. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kada se tačno odigrao naš prvi susret – možda u trećem razredu osnovne škole – ali pouzdano znam da su knjige koje sam tada čitala bile od ključnog značaja za formiranje moje ličnosti. U to vreme sam još uvek bila veoma mlada, broj knjiga koje sam pročitala bio je poprilično mali, nisam imala izgrađen ukus, niti razlikovala žanrove; jednostavno sam čitala šta mi padne podruku, bežala u izmišljene svetove, a oni su postajali deo mene.



Čitala sam iz zadovoljstva, ali i iz potrebe za društvom. Pešačila sam kroz sneg sa sestrama Marč, slušala njihove razgovore, virila u njihovu toplu, haotičnu dnevnu sobu zajedno sa Lorijem, usamljenim dečakom iz komšiluka. Kao i većini čitalaca, uzor mi je bila hrabra, samostalna Džo. I ona i ja smo, na kraju krajeva, u pisanje ulagale „srce i dušu“ i odnosile se prema njemu na način koji nema nikakve veze sa objavljivanjem i uspehom. Džo je svoje priče smišljala uz svetlost sveća, a ja sam po ceo dan konstruisala rečenice u glavi (što, kako ću kasnije saznati, i nije baš uobičajena praksa).

Ali Džo nije bila jedini lik sa kojim sam se poistovećivala. Obožavala sam i njene sestre. Nemoguće je i pogrešno odvojeno razmatrati likove sestara Marč; one su četiri dela jedne celine, prelepa šuma sa isprepletanim korenjem i granama. Svaka od njih bila je svesna da samo uz pomoć sestara može da ostvari svoj puni potencijal – i zbog toga Betina smrt za preostale tri predstavlja najteži mogući udarac. One znaju da posle toga više nikada neće biti cele.

Imala sam ponešto zajedničko sa svima njima: iako smo Džo i ja bile veoma slične, ona je bila ekstrovertnija i temperamentnija; ja sam, baš kao i Bet, povučena i kućni tip, i slično njoj i Meg ne volim konfrontacije. Pokretačku silu romana Luize Mej Olkot čine četiri nezaboravne mlade žene, a ja nisam samo želela da budem kao Džo, već da i ja budem deo njihove male družine.

Na svu sreću, u mladosti mi se ukazala prilika da dobro upoznam grupu sestara veoma sličnu onoj iz „Malih žena“. Tokom osnovne i srednje škole moja drugarica Lea i ja smo bile praktično nerazdvojne, što je značilo da sam mnogo vremena provodila u kući njenih roditelja, kroz koju su neprestano paradirale njene tetke. Leina mama ima pet sestara: sve su niske, skoro sve imaju kovrdžavu kosu, a lica su im toliko slična da podsećaju na različite verzije jedne celine.

Leine tetke uvek su svraćale nenajavljene. Obično se nisu zadržavale duže od pet minuta, ali ponekad su umele da ostanu i po pet sati. Kuvale su zajedno, nastavljale razgovore započete danima ranije i podržavale jedna drugu apsolutno i bespogovorno. Uživala sam posmatrajući ih. Bila sam fascinirana načinom na koji su komunicirale i kretale se jedna oko druge kada bi se našle u istoj prostoriji. Svaka od njih bila je ono što jeste, ali kada bi se našle u društvu sestara, postajale su i nešto više od toga.

Usamljenost koju sam neretko osećala u mladosti bila je razlog zbog koga sam se uvek vraćala „Malim ženama“. Ta ista usamljenost me je uvek dovodila na Lein prag, u bučnu kuhinju njene porodice, ispunjenu starim pričama i neprekidnim kikotanjem. U društvu svih tih sestara – stvarnih i fiktivnih – osećala sam se srećno i zadovoljno.

Tokom poslednjih nekoliko godina ta usamljenost se vratila. Ispunila je ne samo moj već i živote mnogih drugih. Oduvek sam živela u svojoj glavi, i kao pisac i kao čitalac, ali pandemija mi je oduzela moć izbora. Trajne i jake veze koje sam izgradila sa ljudima u svom životu počele su da slabe. Otac mi je preminuo, a oni koji su ga voleli nisu mogli da se okupe i oproste se od njega. Kuća u kojoj sam odrasla i kuća Leinih roditelja danas su suviše daleko.

Kako bih se oraspoložila, bacila sam se na pisanje. Za mene je to jedini pravi lek. Pisala sam i pisala, i u jednom trenutku počela da pišem o četiri sestre. Te devojke kao da su oživele na stranici i ja sam se u njihovom prisustvu osećala manje usamljeno. U početku mi „Male žene“ nisu ni padale na pamet, ali kada su moje junakinje odjednom počele da razgovaraju o sestrama Marč – Koja od nas je Džo? Ne zovi me Bet! – nisam bila nimalo iznenađena.

Razgovor o mojoj omiljenoj knjizi nije iskrsao niotkuda; povele su ga zato što mi je očigledno nedostajao optimizam te priče i bliski porodični odnosi koje opisuje. Staro osećanje se vratilo. Ponovo sam bila priljubljena uz prozor dnevne sobe Marčovih, neizmerno usamljena, ali i obodrena onim što se dešava iza stakla. Od prve do poslednje stranice romana Luize Mej Olkot sestre Marč nam pokazuju da pojedinac nije dovoljan – nije ceo – kada je sam. Ljudi su potrebni jedni drugima. Tome su me, nekada davno, naučile i Leine tetke. Ne želiš li da budeš – i imaš – nešto više?

Želim. To je jedan od razloga zbog kojih pišem, zbog kojih uvek volim svim srcem, zbog kojih knjige poput „Malih žena“ uvek držim nadohvat ruke. Postoji nešto u toj grupi šarmantnih, beskrajno odanih sestara što mi daje motivaciju da se bavim pisanjem, motivaciju da živim i nikada ne odustajem.

Autor: En Napolitano
Izvor: lithub.com
Prevod: Jelena Tanasković