U poteri za svetlom: Kako sam napisao, režirao i preživeo Vod, Ponoćni ekspres, Lice s ožiljkom i filmske igre u Holivudu

Kada budete čitali ekstravagantnu autobiografiju Olivera Stouna, krenite od sadržaja u kome je navedeno deset poglavlja, među kojima su „Pad“, „Čekajući čudo“, „Južno od granice“ i „Na vrhu sveta“. Ili bacite pogled na indeks koji se proteže na deset stranica gustog teksta. Pod slovom „F“, na primer, videćete FBI, Felini, filmski kritičari, Prvi svetski rat [First World War], Flešdens, Fonda, Ford, Foster, Francuska, Bojevi metak [Full Metal Jacket], i još mnogo toga.

U knjizi „U poteri za svetlom“, Stoun se dotiče raznih tema, otvoreno se hvali svojim uspesima, valja se u samosažaljenju i istražuje ono što naziva „filmskom igrom“, ne filmskom industrijom. Motiv potere za svetlom prožima celu knjigu i daje joj kontinuitet. „U poteri za svetlom. Čini mi se da to radim celog života“, piše Stoun na početnim stranicama knjige. To je ono što rade filmski režiseri i avanturisti. Lik iz romana Džeka Londona, „Zlato“, radi ono što Stoun radi skoro celog života. Niti dogoreva, niti pregoreva.

I sam život je kao velika igra za režisera, producenta i pisca koji je snimio monumentalne filmove koji su ga proslavili u celom svetu. Nema sumnje da Stoun zna kako da napravi blokbastere koji provociraju publiku, razdražuju kritičare i dobijaju nagrade. Takođe ume da piše provokativne knjige, među kojima je „The Untold History of the United States“, koju je napisao zajedno sa Piterom Kuznikom, profesorom na Američkom univerzitetu. „U poteri za svetlom“ je do sada njegova najveća i najsmelija knjiga. Isto tako, Stoun zna šta znači voditi rat. Učestvovao je u Vijetnamskom ratu 1967. i 1968, dvaput je ranjen i odlikovan Bronzanom zvezdom za hrabrost.

Šta god da stvara, Stoun vam se uvek obraća direktno, bilo da ste ljubitelj filmova, čitalac ili samo posmatrač njegovih ispada u masovnim medijima, koji su doprineli da dostigne popularnost kakvu ima danas. Po njegovom mišljenju, najveća bolest Amerike je „preterivanje“. Ako je tako, on od nje boluje kao i svi drugi. Reči „preterivanje“ i „preterati“ često se ponavljaju u njegovoj autobiografiji. Stoun konstantno preteruje. „Ko ne preteruje kada govori o sopstvenoj važnosti“, postavlja on retoričko pitanje.

Stoun počinje autobiografiju opisujući svoje detinjstvo. Opisuje roditelje – majka Francuskinja, otac Jevrej – zatim nastavlja o svom obrazovanju, opisuje dva od svoja tri braka i opisuje svoj razvojni put unutar, oko i izvan holivudskih studija. „U poteri za svetlom“ se ne završava u sadašnjem trenutku, mada nije daleko od njega. Knjiga bi zaista mogla dobiti i nastavak. Mogao bi se zvati „Sin svetlosti“. Ili „Svetlost, II deo“. Stoun voli nastavke. Napravio ih je nekoliko.

Ne iznenađuje to što Vijetnam zauzima centralno mesto u knjizi. Rat koji je Amerika vodila u Vijetnamu, kojeg Vijetnamci zovu Američki rat, istorijski je događaj koji je oblikovao Stounov identitet i pogled na svet, ali i obezbedio materijal za „Vod“, njegov film iz 1986. koji se može pohvaliti impozantnom glumačkom postavom, kako crnih, tako i belih glumaca, među kojima su Čarli Šin, Tom Berendžer, Vilem Dafo, Forest Vitaker, Kori Glover i Džoni Dep. „Vod“ je dobio četiri Oskara: za najbolji film, najbolju režiju, najbolju originalnu muziku i najbolju montažu.

Stoun vodi čitaoce iza scene, pokazuje kako i zašto je snimljen „Vod“ i kako zamalo da ne dođe do bioskopskog platna. Autor takođe opisuje stvaranje „Ponoćnog ekspresa“ i „Salvadora“, dva filma koja su na svoj način bila podjednako kontroverzna kao i „Vod“. U kratkom i upečatljivom opisu knjige „U poteri za svetlom“, uvaženi britanski glumac, Entoni Hopkins, pogodio je pravo u centar kada je napisao da je Stoun „ogroman provokator“, da „drma kavez“, „seka Persama ruši iluzije“ i „izaziva preneraženost“.

Seka Perse verovatno neće želeti da čitaju Stounovu autobiografiju. Oni koji ne vole da im se drma kavez će je, verovatno, takođe zaobići. Ali oni problematični će u njegovoj autobiografiji verovatno prepoznati knjigu koja njihov borbeni duh osnažuje, ohrabruje i naoružava. Stoun je dovoljno veliki i dovoljno samouveren da u knjizi prikaže i komentare svojih najljućih kritičara, kao što je Polin Kejl iz Njujorkera, koja za Stouna kaže da je u isto vreme tvrdokoran i sentimentalan, mešavina levičara i desničara, i autsajder u filmskoj industriji koji „u duši nosi sve to holivudsko blato“.

Stoun je u autobiografiji izneo svoje ogromne kontradiktornosti. Sa jedne strane, želi da mrsi konce holivudskim studijima i iskaže svoj bes, a sa druge strane želi, kako i sam priznaje, „novac, popularnost, slavu i poštovanje“. Ne samo da je opstao već je uspeo van svih svojih očekivanja.

Neočekivano priznaje da je glasao za Ronalda Regana 1980, ali ne objašnjava zašto. Nedavno je pomogao u promovisanju lika Vladimira Putina kroz četvoročasovni dokumentarac o ruskom predsedniku, koji pred kamerama kaže da nema loše dane, jer „nije žena“.

Kada opisuje sam proces stvaranja, daje neverovatno korisne savete, kao kada, na primer, objašnjava da je pisanje „solo“ aktivnost u kojoj je autor u sopstvenoj glavi, da je montaža „oblik ponovnog pisanja“, a kada filmadžija režira, on zapravo improvizuje, deli svoje privatno iskustvo i ispoljava ga kroz film.

Ono što je takođe fascinantno je da Stoun ne može i neće da opisuje stvarnost, ili nešto blizu stvarnosti bez pozivanja na knjige ili filmove. On filtrira iskustvo kroz medije. Svoju majku, Francuskinju, vidi kao Skarlet O’Haru. Sebe vidi kao Freda Dobsa, Bogartov lik iz klasika Džona Hjustona, „Blago Sijera Madre“. Sebe još opisuje i kao Išmaela iz Melvilovog „Mobi Dika“ i samurajskog ratnika iz filma japanskog režisera Akire Kurosave.

Stoun navodi jedan citat iz pisma koje mu je napisala Džeki Kenedi pošto je odgledala „Vod“, u kojem je objasnila: „Vaš film je promenio način razmišljanja u našoj zemlji. Zauvek će stajati kao svetionik – poput 'Silent Spring' Rejčel Karson ili 'Zdravog razuma' Tomasa Pejna.“ Neko se možda neće složiti sa procenom Džeki Kenedi, ali Stounova autobiografija je toliko upečatljiva da o njenim rečima treba ozbiljno razmisliti.

Možda je Oliver Stoun pravi američki metamorf, a ne samo enfant terrible. Možda je on vatreni kinematografski pamfletaš koji pomaže u razotkrivanju i ismevanju „neoliberalizma“ kao obožavanju imperije, vojne moći i vladavine Volstrita, i kao antitezi pravog liberalizma.
Da ne bude zabune: kako i sama knjiga „U poteri za svetlom“ pokazuje, Stoun nije liberal.


Autor: Džona Raskin
Izvor: nyjournalofbooks.com
Prevod: Borivoje Dožudić