Negde na polovini Kuaronovog filma „Gravitacija“, Sandra Bulok prolazi kroz svemirsku nostalgiju za domom kakva nije viđena još trenutka kada se Kir Dulej bacio u beskonačnost u „Odiseji u svemiru 2001“ pre pola veka. Za njih je dom planeta Zemlja koja je ogromno prostranstvo pred njima, takvo da Sandri deluje kao da ne bi mogla da je promaši samo kada bi mogla nekako da se baci ka njoj iz svoje oštećene svemirske letilice.
Naučnu fantastiku već dugo obeležava ova dualnost – odlazak od kuće i povratak. Kao žanr, naučna fantastika je postala kulturološki izraz našeg udaljavanja, posredstvom naučnog napretka i tehnologije, od onoga što poznajemo. Dom, koji nam je nekada bio sveto mesto, pretvara se u zatvor kada smo ograničeni, ili odredište kada smo izgubljeni. Vezani za Zemlju, klaustrofobični i ograničeni dimenzijama, očarani smo imperativom istraživanja.
Kroz različite teme – otuđenje, sećanje i egzodus – naučna fantastika označava, više od bilo kog oblika umetnosti, destabilzaciju nepouzdanog okruženja, neprestanu zapitanost nad prirodom stvarnosti i toga šta znači biti čovek. Na isti način na koji nauka odgovara na nepoznate stvari, naučna fantastika se suprotstavlja ustanovljenim i tradicionalnim pogledima na dom, podstičući nas da spekulišemo šta bi se desilo kada bi se sadašnjost pretvorila u budućnost u kojoj nikada nismo bili.
Otuđenje
U prvoj naučnofantastičnoj priči Odisej odlazi od kuće u Trojanski rat, a zatim prolazi kroz niz neverovatnih prepreka na povratku do Itake koja više ne izgleda kao mesto kakvo pamti. U „Guliverovim putovanjima“ junak Džonatana Svifta nestrpljivo napušta svoju teritoriju i stiže preko mora do Liliputa da bi potom pohrlio nazad domu od koga je bežao na početku i tako postaje još otuđeniji nego što je bio. U „Čarobnjaku iz Oza“, i romanu L. Frenka Bauma i filmskom klasiku iz 1939. godine, čežnja za domom je tolika da je Doroti spremna da se odrekne svega što joj nudi zemlja čuda u kojoj se obrela, jer želi vrati u ravnice Kanzasa odakle potiče. Sve ove priče se vode time da je dom tamo gde je srce sve dok srce na posumnja u sopstvene koordinate. U nuklearnom dobu, dom je mnogo manje pouzdano mesto jer je njegova bezbednost iluzija – ako pretpostavimo da dom nije sklonište od oluje ili bombi iz kog biste izašli nakon što sve prođe da potražite svoju kuću.
Tokom pedesetih godina, kada su se testiranja nuklearnih bombi odvijala iza prvog brda, jedan od sada najpriznatijih divova naučne fantastike, Filip K. Dik, napisao je neke veoma čudne knjige pre nego što je popustio pred pritiscima izdavača koji su želeli čistoću žanra. U romanima „Confessions of a Crap Artist“ i „The Man Whose Teeth Were All Exactly Alike“ prikazao je izgnanstvo, red i uspeh u svetu gde su svi polako postali ludi, a i sam Dik je bio pomalo lud. „Ne osećamo se kao kod kuće gde god da pođemo“, glasi prva rečenica u romanu „Crap Artist“. Ova subverzivna evokacija doma – ideala koji nas očarava i nastavlja da nas mami čak i kada je svaki aspekt doma nestao – našao se u mnogim Dikovim kasnijim delima poput romana „Doktor Bladmani ili Kako smo nastavili posle bombe” u kome je nuklearnim oružjem uništena Zemlja, a astronaut ostaje sam u svemiru gde mu društvo pravi samo krivica zbog preživljavanja. Slično je i u romanu „Tecite suze moje, reče policajac” gde policajac iz naslova luta nebom poput Letećeg Holanđanina.
Iako pedesete nisu iznedrile alijenaciju (izraz koji je danas veoma popularan), ovaj pojam je definisan u to vreme, a tokom sledeće dve decenije se razvijao. U romanima Dž. G. Balarda, poput „Potopljenog sveta“, dom postaje sve neprirodniji i izveštačeniji, a samim tim i manje pouzdan i postojan. Balardova dela se zasnivaju na psihičkoj konstrukciji doma koji je sve manje organski i prizemljen: „Život na visokim uzbrdicama zahtevao je posebno ponašanje koje je popustljivo, suzdržano, čak i pomalo ludo.“
Do osamdesetih, dom velik poput grada prestaje da bude suma svojih delova: Los Anđeles u „Blejd Raneru“ Ridlija Skota urbanopolis je koji nema nijedan prirodni element u sebi osim sukobljenih mora i pustinja koje neprestano ratuju – sam se menja toliko brzo da postavlja pitanja o čovečanstvu koje ga je stvorilo.
Sećanje
Ako reči „dom“ i „čovek“ zvuče kao varijacija jedne iste – rodno mesto prestaje da bude dom kada postane nešto više od čoveka. U prevodu, značenje toga šta je čovek meri se ne samo onim što je iskusio, nego nečim mnogo akutnijim: u Dikovim romanima (uključujući i onaj na osnovu kog je snimljen „Blejd Raner“), mera je u onome čega se sećamo. Kada smrtonosni android (koga igra Rodžer Hauer) pred smrt uroni u rapsodična sećanja, koja mogu i ne moraju da budu njegova, on doživljava ljudskost jer ga ta sećanja duboko pogađaju. Dom je novo ime za najdublja sećanja.
Putnici u romanu „Solaris“ Stanislava Lema shvataju da ih je dom pratio u obliku sećanja koja ne mogu ni da prizovu ni da ih se odreknu, a to je dodatno metafizički pokazano u filmskim adaptacijama Andreja Tarkovskog i, kasnije, u rimejku Stivena Soderberga. „Gde smo?“, pita zbunjeni astronaut utvaru svoje mrtve verenice, i kada ona odgovori: „Kod kuće“, on pita: „A gde je to?“ Kosmonauta proganjaju gnev i krivica zbog vereničinog samoubistva na Zemlji, gde je živeo sa njom. Udaljen od tog doma, on postaje dom za sebe – dom koji se kreće brzinom svetlosti, ali sporije od brzine tuge.
Koju god definiciju doma da koristimo, bilo bi potpuno čudno da se oni koji nemaju dom osećaju toliko izgubljeno da u središtu svega nije samo čovečanstvo. Odiseja opsedaju sramota i samoprekor ne samo zbog toga što je napustio dom već i zato što je dom napustio njega: ovo je prototip likova u naučnoj fantastici koji lebde u izgnanstvu. Za Sandru Bulok u „Gravitaciji“, povezivanje sa domom znači prevazilaženje kćerkine smrti.
https://unsplash.com/photos/itRfuFf1gdY
Egzodus
Teme otuđenja, sećanja i egzodusa nalaze se u središtu televizijske serije „Betlstar Galaktika“. Članove posade nekoliko svemirskih brodova koje predvodi Galaktika čine poslednja ljudska bića koja su preživela uništenje njihovih svetova. Kada Galaktika krene u potragu za novim domom, obećana zemlja je mesto koje se naziva „Zemlja“, za koju nisu ni sigurni da je stvarna. Serija se bavi pitanjima odanosti, odnosa, demokratskim principima i dovodi u pitanje veru, a verovatno je najvažnija od svih ideja da ljudi počinju da sumnjaju ne samo da im komšije možda nisu ljudi nego da to nisu čak ni oni sami. Posledica toga je da neki izvršavaju i samoubistvo.
Kao i u romanima Dika, Lema i Balarda, u ovoj seriji nauka i tehnologija neprestano menjaju naše poimanje stvarnosti, doma i nas samih. Paradoks „Betlstar Galaktike“ je u tome da što više dom privlači putnika, to mu postaje sve manje poznat: do trenutka kada pronađu dom na kraju serije, postaju potpuni stranci u nepoznatoj zemlji. Zemlja se na kraju pojavljuje pred njima, toliko velika da im deluje da ne bi mogli da je promaše samo kada bi nekako mogli da se bace ka njoj iz svojih oštećenih ličnosti.
Izvor: nautil.us
Prevod: Dragan Matković