U četvrtak, 20. avgusta u Delfi Caféu u SKC-u predstavljena je knjiga „Dioklecijan“ Ivana Ivanjija. O knjizi je pored autora govorio i književni kritičar Mića Vujičić.
Mića Vujičić je na samom početku istakao da je iz ove knjige Ivana Ivanjija saznao mnogo detalja o Dioklecijanovom životu.
„Prvi utisak koji sam imao čitajući ovu knjigu jeste da se u dobrim knjigama dobro jede, a da je pritom junak mršav, čvornovat, isklesan od drveta. Kad govorimo o Dioklecijanu i kako se jelo u to doba saznajemo da je jeo iz zlatnih posuda i da mu je omiljen bio kupus s ovčetinom. Nas sad zanima šta je istina, a šta je autor izmaštao. Nikako ne smemo da zaboravimo da je ’Dioklecijan’ istorijski roman. Takođe je zanimljiv detalj da Dioklecijan neprekidno gleda u talase. Ne znam da li je u njegovim biografijama postoji podatak da je on gledao u talase, ali je taj motiv ovde izuzetno važan“, rekao je Vujičić.
U biografiji Ivana Ivanjija piše, između ostalog, da je rođen 1929. godine, da je dve godine bio u Aušvicu i Buhenvaldu, da je studirao arhitekturu i germanistiku, da je bio nastavnik, novinar, dramaturg, diplomata i, od 1945. do 1979. godine, Titov prevodilac za nemački jezik. Sve to vreme Ivanji je pisao. Žanr u kojem se Ivan Ivanji istakao kao nesumnjiv majstor, ujedno i žanr prilično redak u našoj savremenoj književnosti, jeste žanr istorijskog romana. Roman „Dioklecijan“ počeo je da piše krajem šezdesetih, a prvi put ga je objavio 1973. godine.
„Sve je počelo kad mi je Oto Bihalji Merin naručio tridesetak stranica o Dioklecijanu za veliku foto-monografiju o palati ovog cara u Splitu. Počeo sam da istražujem i posle izvesnog vremena odlučio da se zahvalim na ponudi i da napišem roman. Zatim se desilo da je kraj romana o Dioklecijanu nagovestio Konstantina, a ovaj Julijana i – eto vam trilogije. Dioklecijan je prema mom uverenju rođen u Doklei, današnjoj Podgorici, Konstantin je sigurno rođen u Nišu, dok je Julijan rođen u Carigradu“, rekao je Ivanji.
Istorijski roman „Dioklecijan“, pored romana „Konstantin“ i „Julijan“, spada u opus magnum Ivana Ivanjija jer verodostojno i uverljivo oživljava vreme i okolnosti u kojima se u Rimskom carstvu širila i ustoličila nova religija Hristovih sledbenika. Koliko mu je poznavanje „vladarske atmosfere“ pomoglo pri pisanju, Ivanji kaže: „Da bih uopšte uspeo da zamislim način funkcionisanja vrha velike države, morao sam bar donekle da se oslonim na nešto što sam poznavao, a to je Titov način vladanja. Kao primer, jedna istinita anegdota iz razgovora sa Brozom. Tito me je pitao: Čitao sam onog tvog ’Dioklecijana’, kako se vladalo tolikom državom bez radio-veza? Odgovorio sam mu: Vesti je car dobijao i naređenja davao putem sistema kurira-konjanika. Vesti je dobijao sa zakašnjenjem od nekoliko nedelja, a vi danas vesti dobijate gotovo istovremeno sa celim svetom. Tito je prokomentarisao: Ima nečeg u tome.“
Ivan Ivanji je godinama bio Titov prevodilac, a zahvaljujući njemu roman „Dioklecijan“ je postigao veliki uspeh u Nemačkoj.
„Na večeri posle završetka Konferencije evropskih komunističkih i radničkih partija u istočnom Berlinu 1976. godine sedeo sam iza Tita i Honekera, kada je Tito svom domaćinu rekao: Znaš, moj prevodilac je u stvari književnik. Ja sam rekao da je roman o Dioklecijanu upravo izašao u nemačkom prevodu, pa je Tito preporučio Honekeru: To moraš da pročitaš! Naravno da sam to ispričao svom izdavaču u tadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici i ne isključujem da je to doprinelo tiražu od više od 100.000 primeraka, jer je tada država dodeljivala hartiju izdavačima i štamparijama i čitanost nije zavisila samo od interesovanja čitalaca nego i od činjenice da li ima ili nema papira.“
Ivanji prati Dioklecijana od dečačkih dana, kada je kao sin skromnog provincijskog pisara počeo da se uzdiže na lestvici rimskog visokog društva i postao jedan od najmoćnijih i najznačajnijih careva u istoriji Rima. Roman na uzbudljiv način rasvetljava mnoge nepoznanice o Dioklecijanovom životu, na primer, kako je postao prvi rimski car koji se dobrovoljno povukao s vlasti i potom odbio da se vrati na presto. Govori i o tome kako se posvetio gajenju povrća kraj svoje veličanstvene palate na Jadranu, kakva je bila njegova uloga u vaspitavanju budućeg cara Konstantina Velikog, koje su okolnosti dovele do njegove i danas nerazjašnjene smrti...
Roman predstavlja splet pouzdanih istorijskih izvora, predanja i piščeve mašte i književnog umeća što pruža čitaocu retko uspeo istorijski roman u novijoj srpskoj književnosti vredan čitanja.