Tuga na svakoga utiče drugačije, i to utiče na naša sećanja

Autorka izuzetne knjige „Sećanje je mađioničar“ smatra da se naše sećanje može oblikovati u odnosu na kontekst. U knjizi govori o tome da su naša sećanja u vezi sa događajima iz našeg života često nepouzdana, „stoga ne treba da zvuči iznenađujuće da isto pravilo važi i za naše voljene koji nisu više s nama“, kaže ona.
 
U ovom tekstu autorka govori o ovoj intrigantnoj temi – da li je naše sećanje na drage osobe možda lažno u trenucima tuge? Odgovor sledi:
 
„Iako sam naučnik koji izučava pamćenje, ne verujem sećanjima sopstvenog života. Pa, da li bi trebalo da verujem sećanjima na preminulu voljenu osobu? Moj ožalošćeni mozak odgovara mi na pitanje 'da očajnički želim', ali znam da je to detinjast i pogrešan argument stvoren u trenutku slabosti.
 
Ako sva sećanja mogu biti pogrešna, o čemu detaljno obrazlažem u svojoj knjizi 'Sećanje je mađioničar', onda i ova delikatna sećanja mogu takođe biti pogrešna. Ne postoji sigurna kuća koja čuva naše najdraže uspomene od oštećenja. Sva sećanja mogu biti lažna sećanja, čak i sećanja na one koje smo najviše voleli.
 
S obzirom na to da pisanje doživljavam kao katarktički akt i da uživam kad ponirem u svoje unutrašnje procese razumevanjem nauke koje se nalaze u pozadini, želela bih da popričamo o sećanjima i smrti.
 
Mark
 
Evo pozadine koja stoji iza ovog posta. Moj očuh Mark, s kim sam bila veoma bliska, nedavno je iznenada je preminuo. Prva sam posegnula za slušalicom i pozvala 911, i bila sam sve vreme uz njega dok nisu bolničari došli. Bio je dobrog zdravlja, pa nismo verovali da bi nešto moglo krenuti po zlu. Tada su nam lekari rekli da je pretrpeo zapušenje krvnih sudova srca. Moji napori su bili uzaludni. U svom sećanju na događaj i dalje ga mogu videti na mestu na kome sam ga pronašla kod kuće, s glavom nasuprot staklu i prevrnutim očima dok se borio za vazduh. To je bio poslednji put da sam ga videla živog.
 
Tuga je najdublja emocija koju sam ikada osetila; kombinacija beznađa, očajanja, bespomoćnosti i egzistencijalnog straha. Ali nije sve to bilo toliko loše, jer sam u ovom najmračnijem vremenu i dalje pronalazila trenutke svetlosti: lepa sećanja koja su ostala nakon završetka njegovog života. Želela sam da zadržim te uspomene. Želela sam da ih dodirnem. Da ih materijalizujem.
 
Bila sam ophrvana neizmernom željom da ispričam i prepričam svakome o svakom trenutku koji sam mogla da evociram koji sam provela s očuhom. Primetila sam da se ovo dešava i ostalim članovima njegove porodice i prijateljima. Očajnički smo želeli da održimo u životu sećanja na njega. Sećanja su bila sve što je ostalo iza njega.
 
Ali susrela sam se sa zagonetkom sa kojim mnogi drugi nisu. Shvatila sam da se mnoga sećanja koja smo razmenjivali između sebe najverovatnije nikada nisu dogodila.
 
Rekonstruktivni narativi
 
Sećanje je često društvena konstrukcija. U kontekstu tuge, članovi porodice i prijatelji često između sebe prizivaju i razmenjuju sećanja. Dolazi do otkrivanja i prihvatanja informacija, a sećanja se u tom procesu menjaju.
 
Prema rečima psihologa Roberta Najmajera i njegovih kolega iz 2014. godine, žalost podrazumeva 'procese uz pomoć kojih se dolazi do smisla, unutar grupe ožalošćenih ljudi, kao i unutar njih samih.'
 
Nakon smrti voljene osobe, tražimo i stvaramo smisao, i u tom procesu često se slažemo sa drugima oko toga kako je morao izgledati život preminule osobe. Prema tvrdnjama Najmajera i njegovih kolega 'glavni zadatak žalosti je rekonstrukcija tih narativa'. Iz sopstvenih istraživanja došla sam do zaključaka da ovi rekonstruktivni procesi mogu biti vrlo kreativni, koji prikriveni nalaze mesta u našem realnom životu.
 
Mark, kakvog ga članovi porodice pamte, nikad nije postojao do sada. Porodica je stvorila prošlost kakve nikad nije bilo, u pokušaju da razumemo naš odnos prema njegovoj smrti. Poput mozaika, svi mi učestvujemo u sklapanju slomljenih delića naših sećanja  kako bismo dobili bolju sliku, koja, iako nesavršena, čini lepšim ceo život.
 


Složena žalost
 
No, ne svodi se sve na lepe umetničke analogije i porodične uspomene. Dolaženje u dodir sa smrću takođe stvara mogućnost da negativno utiče na naša sećanja. Na primer, može se dogoditi da nam se nametljivo pojavljuju uspomene na pokojnika onda kada ih ne želimo. Meni navire scena Markove glave nadomak stakla.
 
U najgorim slučajevima, možemo čak doživeti nešto što se naziva 'složena žalost'. Prema istraživanju iz 2013. godine naučnika koji izučavaju ljudska sećanja Donalda Robina i Ričarda Meknalija: 'Složena žalost povezana je sa poteškoćama u sposobnosti za posezanjem za određenim autobiografskim uspomenama.'
 
Povodom istraživanja u vezi sa navedenom temom, Robino i Meknali okupili su 33 učesnika koji su izgubili svog životnog partnera u poslednje 3 godine. Otkrili su da 13 učesnika koji su ispunili kriterijume za složenu žalost imali probleme da pristupe određenim sećanjima u svojim životima, i shodno tome, imali su poteškoće da zamisle događaje u budućnosti. Ovaj fenomen nazvan je 'prekomerno sećanje'.
 
Međutim, sećanja na složene žalosti prekomerna su samo kada u njih nije uključen preminuli. Sećanja na osobu koja je preminula relativno su očuvana.
 
Oni koji pate od složene žalosti izgleda da imaju sećanja koja nadmašuju sadašost, koja ih čini nesposobnim da se koncentrišu ili funkcionišu u svom normalnom životu. Oni gube sebe, svoja sećanja i svoj život, i mogu samo zadržati sećanja koja se tiču osobe koju su izgubili.
 
Na osnovu svog ličnog iskustva sa žalošću, uglavnom sam sumnjala u sećanja na život nekog drugog, dok oboleli od složene žalosti sumnjaju na sećanja sopstvenih života. Tuga na svakoga utiče drugačije, i ovo se takođe može odnositi na to kako utiče na naša sećanja.
 
Smrt daje smisao životu

Dakle, možemo li se sa sigurnošću sećati nečijeg života nakon što je preminuo? Mislim da ne možemo.

Smatram da postoji previše psiholoških procesa i predrasuda koji nas opsedaju kada neko premine da bismo verovali da naša sećanja na tu osobu mogu ostati netaknuta.
 
Ali to je u redu. Moramo imati na umu da se najčešće sećamo svojih voljenih u najboljem (ne)mogućem svetlu. Trebalo bi da budemo srećni što će nas neko pamtiti kao najbolju verziju sebe, čak i ako ova verzija je delimično rezultat iskrivljenih uspomena.“
 
Izvor: blogs.scientificamerican.com 
 
Detaljnije o ovoj knjizi možete pročitati i ovde