Prvog petka u martu održano je trinaesto okupljanje Laguninog književnog kluba. Tema je bila roman „Amerikana“ nigerijsko-američke književnice Čimamande Ngozi Adiči.
O jednom od deset najboljih romana 2013. godine po oceni New York Timesa u petak, 4. marta u knjižari Delfi u SKC-u govorili su Branislava Radević Stojiljković, prevoditeljka, Ratko Božović, sociolog i književni kritičar, i Mića Vujičić, pisac i književni kritičar.
Branislava Radević Stojiljković je istakla da je ovo njen najzreliji roman. „Amerikana“ je kruna njenog literarnog rada, u kojem piše o čak tri sveta, tri kontinenta, a kroz ljubavnu priču na površini razvila je ogroman diskurs književni, sociološki, psihološki. Radnja romana se može pratiti na površnom nivou i u njemu uživati, ali može se ići i u dubinu i onda se vrlo nenametljivo u samoj priči potežu mnoge teme, meditacije o ljubavi, o emigraciji, o mestu trećeg sveta danas u odnosu na zapad, o zavičaju, o nostalgiji, o tome koliko se čovek može uklopiti u svet u koji je došao i u svet današnjice generalno.
Junaci Ifemelu i Obinze, tinejdžeri iz srednje škole u Lagosu, zaljubljeni su jedno u drugo. Njihova Nigerija je pod režimom vojne diktature i svi koji to mogu napuštaju zemlju. Lepa i samouverena Ifemelu odlazi u Ameriku na studije. Obinze – tihi, produhovljeni profesorski sin – nada se da će joj se pridružiti. Godinama kasnije, nakon brojnih životnih poraza i trijumfa, raskinutih veza i prijateljstava, Ifemelu je postigla uspeh kao pisac uticajnog bloga o rasnim problemima u Americi. Pošto posle jedanaestog septembra Amerika nije htela da primi Obinzea, on se bio upustio u opasan ilegalan život u Londonu, da bi konačno stekao položaj bogatog čoveka u novoj, demokratskoj Nigeriji. Međutim, kada se Ifemelu bude vratila u Nigeriju, ponovo će se rasplamsati strast između nje i Obinzea, kao i zajednička ljubav prema domovini – što će ih dovesti do najtežih odluka u životu.
Mića Vujičić je naglasio da je reč o odličnom „društvenom romanu“. „On počinje kao melodrama, ali kao i svi pisci koji znaju svoj zanat, Čimamanda vrlo brzo preskače melodramu. Ukazuje nam se jedna dvostruka perspektiva, skoro šest stotina stranica a da se ne izlazi iz frizerskog salona. Ključno je da je to roman o rasi, o klasama, kao svi društveni romani, uz nekoliko novina. Evo do sada nisam znao da društvenog romana nema bez lika tetke. Iako pominje i Hilari Klinton i Baraka Obamu, Mekejna, nema politike. Govori o svakodnevnom životu u Americi, u Nigeriji. Još jedna stvar koja je na mene ostavila jak utisak jeste da su svi junaci ove knjige, bili epizodisti ili glavni, tako pedantno i pronicljivo profilisani i to je jedan dobar uvod da se dođe do kraja, do te dvostruke perspektive Amerika–Nigerija. Nikako ne treba zaboraviti nigerijski deo i probleme koji se tamo javljuju i nikako ne treba tuđi rasizam pravdati američkim ili nekim drugim jer bi to bilo pogrešno čitanje romana.“
Profesor Ratko Božović se čitajući „Amerikanu“ prisećao klasičnih dela književnosti – Madam Bovari, Ana Karenjina. „Kad sam pročitao knjigu, onda sam do kraja bio siguran da o ženskoj složenosti i onome što ljubav u ženi i što žena kao biće ljubavi ne može muškarac nikad da dosegne. Ipak mi se čini, i biću potpuno isključiv, da muškarci ne znaju ništa o ženama. Malo se šalim, ali ne sasvim. Ova autorka me je naterala na taj zaključak jer je pokazala jednu veliku iskrenost i neposrednost, jednu veliku složenost ženskog bića u ljubavnim relacijama, i to na način koji je psihološki i antropološki mogao da se brani i koji je u ovoj literaturi odbranjen. Ovde mi se čini da ne možemo preskočiti ono što je diskriminacija, ono što je razlika među ljudima, boja kože. To je veoma dobro opisano i to na primeru Amerike. Autorka će reći ’to je sindrom rasnog poremećaja’, svi kažu ništa nam ne smeta što je crnac, ali ostaje pitanje da li smo prihvatili u sebi tog crnca, da li je taj crnac u nama ravnopravan sa nama belcima. To je jedno složeno pitanje na relaciji čovek – razlika, razlika u odnosu na onog drugog. Ona je suptilo pokazala da taj rasni sindrom ostaje i postoji kao nešto što je bar zasad trajno.“
Vujičić i Božović su se složili da je prevod Branislave Radević Stojiljković odličan i da doprinosi uživanju u pravoj literaturi.
Sledeće okupljanje Laguninog književnog kluba je prvog petka u aprilu (1. aprila), kada će u knjižari Delfi u SKC-u biti reči o romanu „Mali čoveče, šta sada?“ nemačkog pisca Hansa Falade, koji je na popustu od 30% u svim Delfi knjižarama i Laguninom klubu čitalaca u Resavskoj 33.