Tri razloga zašto je „Sluškinjina priča“ još relevantna

„Sluškinjina priča“ je drugo delo distopijske spekulativne fikcije – posle Orvelove „1984“ – koje se pre nekoliko godina, decenijama nakon prvobitnog objavljivanja, iznenada ponovo pojavilo u vrhu lista najčitanijih knjiga. Do obnove interesovanja za priču o postapokaliptičnoj Americi pod vlašću puritanske verske sekte koja je žene svela na nivo reproduktivnih robinja došlo je, pre svega, zahvaljujući trenutnoj političkoj atmosferi u Sjedinjenim Državama i emitovanju televizijske adaptacije romana Margaret Atvud, u kojoj glavnu ulogu tumači Elizabet Mos.



Jedna od glavnih zanimljivosti u vezi sa ovim romanom jeste to što ga većina ljudi smatra starijim nego što to zaista jeste. Knjiga se u prodaji prvi put našla 1985. godine, i iako je od tada prošlo skoro četrdeset godina, mnogi se iznenade kada čuju da nije napisana pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka. Za to verovatno treba kriviti sklonost savremenog čoveka da sadašnji trenutak i blisku prošlost doživljava kao „prosvetljena vremena“. Postoji prilično veliki broj onih koji veruju da je roman napisan u vreme „poslednjih trzaja patrijarhata“ – pre nego što su feminističke organizacije ušle u dugu i iscrpljujuću borbu za jednakost i počele da dižu svest o nepravdama sa kojima se suočavaju žene širom sveta.

Sa druge strane, zanimljivo je i da knjiga napisana pre skoro četiri decenije još zrači neočekivanom snagom. Hulu nije adaptirao „Sluškinjinu priču“ kao priznati klasik koji negde čami pod staklenim zvonom, već kao pulsirajuće, živo književno delo koje se obraća modernoj Americi. Malo je knjiga koje se posle četrdeset godina mogu pohvaliti takvom moći, a „Sluškinjinoj priči“ polazi za rukom da sačuva aktuelnost iz tri razloga koja prevazilaze granice politike.

1. Margaret Atvud je nedavno ažurirala svoje delo

Jedan aspekt „Sluškinjine priče“ preko koga se često olako prelazi je autorkina posvećenost svom delu. Kada sâm autor svoju knjigu doživljava kao živ organizam, i nastavlja da razvija njene ideje i razgovara o njima, neizbežno je da to delo sačuva deo neposrednosti i relevantnosti koje su ga krasile prilikom prvog objavljivanja.

Imajući to u vidu, nikoga ne bi trebalo da iznenadi podatak da je Atvudova nedavno dopunila svoju priču. Povodom lansiranja obnovljene audio verzije romana na Amazonovoj platformi Odibl 2017. godine (odlučeno je da se sačuva glas Kler Dejns iz 2012, ali je zvuk u potpunosti redizajniran), autorka je napisala pogovor u kome govori o knjizi i njenom zaveštanju, ali i dodatni materijal kojim je produžila priču. Slavna poslednja rečenica romana glasi: „Ima li pitanja?“, a novi materijal dolazi u formi intervjua sa profesorom Pjeišotom. O ovom dodatku su mnogi obožavaoci sanjali. Taj deo teksta u novoj audio-knjizi izvodi nekoliko različitih glumaca, što doprinosi njegovoj realističnosti.

Atvudova se pritom malo i poigrava sa slušaocem, jer završetak knjige jasno ukazuje da profesor govori o Fredovici u dalekoj budućnosti, dugo nakon nestanka Galada, i to na osnovu audio snimaka koje je za sobom ostavila, što je, po mišljenju autorke, sasvim primereno za format audio-knjige.

2. „Sluškinjina priča“ nije naučna fantastika... ali ni fikcija

Kao prvo, važno je naglasiti da Margaret Atvud smatra da njeno delo ne pripada žanru naučne fantastike i radije se služi pojmom „spekulativna fikcija“. To nekome može delovati manje važno, ali njeno rezonovanje je sasvim logično. U „Sluškinjinoj priči“ nema neobičnih naučnih izuma niti ičega neverovatnog. Revolucija pretvara Sjedinjene Države u teokratsku diktaturu koja radikalno ograničava sva ljudska prava (naročito prava žena, kojima je čak zabranjeno i da čitaju), a ekološki faktori značajno smanjuju plodnost ljudske vrste, što dovodi do stvaranja klase Sluškinja, plodnih žena koje se koriste za reprodukciju. Ništa od toga ne zvuči naročito naučnofantastično.

Kao drugo, Atvudova je izjavila da ništa od onoga o čemu piše nije izmišljeno: „U knjizi nema ničega što se već negde nije dogodilo.“

To „Sluškinjinu priču“ čini naročito zastrašujućom. Sve što treba da uradite je da zađete u nešto mračnije kutke interneta, ili čak u neka zakonodavna tela širom Amerike, i videćete da se odnos muškaraca prema ženama nije gotovo nimalo promenio. Kada neko poput Majka Pensa, čoveka koga je Donald Tramp izabrao za svog potpredsednika, izjavi da ne želi da se nađe sam u prostoriji sa ženskom osobom koja nije njegova supruga, nije nimalo teško zamisliti budućnost u kojoj bi društveni odnosi bili veoma slični onima koje Atvudova opisuje. Uostalom, udžbenici istorije nam govore da su u prošlosti na teritoriji Sjedinjenih Država već postojale zajednice organizovane na sličnim principima.

Mnogi se danas ne sećaju filmske adaptacije romana iz 1991. godine, čiji je scenarista bio Harold Pinter i u kojoj su glavne uloge tumačili Nataša Ričardson, Fej Danavej i Robert Duval. Malo je falilo da taj film uopšte ne bude snimljen, uprkos zvezdama filmskog platna koje su iza njega stajale. Novinar časopisa Atlantik Šeldon Tajtlbaum kaže da je projekat naišao na „zid neznanja, neprijateljstva i ravnodušnosti“. On dodaje da su šefovi studija odbijali da podrže njegove tvorce, tvrdeći da „film za žene i o ženama“ ne bi imao prođu u bioskopima, a da su male šanse i da bi neko pristao da ga distribuira u VHS formatu.

Kada sledeći put pomislite da se ono što je opisano u „Sluškinjinoj priči“ ne može dogoditi u stvarnom životu, setite se njihovog „objašnjenja“. Postoji razlog zašto se žene poslednjih godina na protestima širom sveta pojavljuju u uniformi Sluškinje.

3. Knjiga je stalna meta napada

O moći i uticaju nekog romana često se može suditi na osnovu broja pokušaja da se on zabrani. (Ne zaboravimo da je u Galadu ženama zabranjeno da čitaju.) Prema podacima Američke asocijacije biblioteka, „Sluškinjina priča“ se tokom poslednje decenije 20. veka nalazila na 37. mestu liste najosporavanijih knjiga. Situacija nije mnogo bolja ni u novom milenijumu. Primera radi, roditelji srednjoškolaca iz savezne države Oregon su 2015. godine tražili da se knjiga izbaci iz školske lektire zbog toga što je „antihrišćanska“ i sadrži eksplicitne scene seksa, na šta su školske vlasti reagovale tako što su učenicima ponudile alternativu (umesto zabrane).

Pokušaji da se knjiga ukloni iz više biblioteka širom Amerike samo svedoče o snazi ideja koje su u njoj zastupljene. Teren između navodnog poštovanja „tradicionalnih vrednosti“ i njihovog grubog nametanja veoma je klizav. Atvudova je u više navrata izjavila da je napisala knjigu kako bi „predupredila“ budućnost opisanu na njenim stranicama. Ostaje nam samo da se nadamo da će originalna, nova audio-knjiga i Huluova adaptacija inspirisati mlađe generacije da se pridruže borbi protiv takve budućnosti.

Autor: Džefri Somers
Izvor: thoughtco.com
Prevod: Jelena Tanasković