Treća knjiga seoba

Postoji nešto u priči o ruskim Nemcima što podseća na nespokojnim neprekidnim seobama Srba koje je najbolje opisao Crnjanski u „Drugoj knjizi Seoba“. „Njihove duše, odgajane u stalnoj potrazi za srećom – ali uvek dalekom i nedostižnom – uvek su žudele za odlaskom.“, govori protagonista knjige „Deca Volge“. Gonjeni mitom koji je stvoren u vreme Katarine Velike, o dalekoj bremenitoj majci Rusiji koja je obećanjem beskrajnih plodnih polja privlačila nemački narod iscrpljen glađu i razaranjima Sedmogodišnjeg rata, kolonisti su se naseljavali širom Povoložja misleći da osvajaju beskrajne stepe u dolini reke Volge. Ispostavilo se u narednim vekovima da ih je monumentalna ruska priroda podjarmila i oblikovala prema sebi njihov karakter i pleća kroz turoban rad i torbu za opstanak.

Volga je delila svet nadvoje. Leva obala bila je niska i žuta, pružala se ravno, prelazeći u stepu iza koje se svakog jutra pomaljalo sunce. Zemlja je ovde bila oporog ukusa, izrovana, puna tekunica, trava – gusta i visoka, a drveće nisko i retko.

Iza horizonta nestajala su polja i bostaništa, šarena kao baškirski jorgan. Uz rub vode nicala su sela. Iz stepe je dopirala vrelina i omama – dah turkmenske pustinje i slanog Kaspija.

Baš u takvoj prirodi naselili su se Nemci, i živeli vekovima zajedno sa Kirgizima i Rusima. Tu su zatekli Volgu, koja kod meštana Gnadentala – mesta koje u prevodu sa nemačkog znači „plodna dolina“ – izaziva slični sentiment kao reka Don kod Šolohova:

Svaki Gnadentalac, kao i svaki stanovnik Povoložja, od detinjstva ima usađen „osećaj velike reke“: gde god da se nađe – u šumi ili stepi – njegov organizam je u stanju da bez greške odredi pravac i da zatvorenih očiju nađe put prema Volgi. (...) Taj unutrašnji kompas deluje sasvim jednostavno: treba samo osluškivati sebe i ići, kao što se ide na zov voljenog glasa…

Jedan od njih je šulmajstor Jakob Ivanovič Bah, seoski učitelj u Gnadentalu. Bah je, za razliku od borbenih Isakoviča, povučen i smeten čovek od knjige. On je jedan od onih ljudi koje izabere i obeleži specifičnost porekla i podneblja u kojem žive, a koju oni teško nose na svojim plećima. Time što je baš njega učenjaka, a ne ratnika, odabrala za svoju priču o sudbini ruskih Nemaca Guzelj Jahina je pokazala jednu suptilnu spisateljsku veštinu koja priziva Tolstojev zaključak da, u susretu sa velikim ljudima, shvatamo da istorija nasumično bira ljude i iznosi ih na površinu svojih talasanja koja iznedravaju velike događaje i tektonske promene bez njihove volje.

Celog svog života šulmajstor je smatran Nemcem, što je na neki čudan način davalo kredibilitet njegovom statusu učenjaka. Pa ipak, upravo on će za jednog sentimentalnog Nemca napisati da ruski Nemci boluju od idealističke zagledanosti u maticu. Neki su se čak i vratili posle više vekova i otkrili: „za više od sto godina ruski Nemci su neosetno postali drugačiji narod od Nemaca iz Rajha“. On potajno osluškuje svoje srce i zna da su im Kirgizi, poslušni i prostodušni susedi, posle prvobitnih sukoba, bliži od dalekih Nemaca. On bolno zaključuje da je žeđ za dalekom obećanom zemljom primamljiva fatamorgana koja, jednom kad joj se otrgneš, ostavlja za sobom pustoš u srcu i na zemlji:

Danas, kao i pre deset, kao i pre sto godina, u srcu nemačkog koloniste na neki čudnovat način opstaju dva suprotna načela: želja za životom na jednom mestu – tradicija i nepopravljivi fatalizam teraju ga da decenijama obrađuje svoja polja, ne ropćući na sudbinu i bespogovorno se pokoravajući svakom njenom hiru; i odjednom, začuvši zov sreće u daljini, on napušta sve, i prezrevši plodove svog rada, počinje da luta planetom, ne bi li utolio žeđ za promenom mesta nasleđenu od dedova i pradedova.

Jakob Ivanovič Bah uhapšen je 1938. godine i osuđen na petnaest godina robije u radno-popravnim logorima. Kroz priču o njegovoj sudbini prelama se priča o jednoj ljubavi sa tragičnim istorijskim reperkusijama koju su odbolovali Isakoviči, a koja pomalo nalikuje srpskoj zagledanosti u Rusiju. „Nije li sada vreme da mi, ruski Nemci, shvatimo da ne postoji sreća u dalekom svetu? Nije li vreme da naša detinja srca odrastu i prestanu da veruju bajkama koje im šapuće nestalni svet?“, zaključuje Bah. Slična jednostrana ljubav iza koje se kriju imperijalistički porivi ruske prirode namamila je i prema sebi uobličila mnoge narode. Lekcija da je nemoguće ne saobraziti se sa tim veličanstvenim podnebljem je gorka.

Guzelj Jahina je postala prepoznatljiva po pričama o manjinama koje su na ovaj ili onaj način stradale da bi se održala jednoobraznost velike Rusije. „Zulejha otvara oči“ govori o uništavanju tatarskih kulaka i njihovom raseljavanju u Sovjetskom savezu tridesetih godina 20. veka. Njen najnoviji roman „Voz za Samarkand” govori o kontroverznom gladovanju 1921–1922. za vreme Lenjinove vladavine koja je naročito zahvatila siromašne seljake iz doline Volge.

Ali bez obzira na tanane niti o istorijskim nepravdama koje okupljaju sve njene romane, Guzelj Jahina je pre svega glas monumentalnog ruskog pripovedanja, odraz veličanstvene ruske prirode, refleks klasičnih ruskih pripovedača. Između Crnjanskog i Šolohova, „Seoba“ i ruskih klasika, Guzelj Jahina je uspela da monumentalnu rusku književnost smesti u okvire savremenog doživljaja sveta. Nanosi njenih rečenica oponašaju stamene ruske reke Don i Volgu, nose u sebi misao na ruske izvore koje ih je iznedrilo i dah podneblja koje ih je oblikovalo, tiho teku i bespogovorno lome sve pred sobom.

Laguna će uskoro reizdati roman „Deca Volge“ u svom izdanju, a potom očekujte i „Voz za Samarkand“.

Autorka teksta: Nevena Milojević